بابل سيف دينونة الله
1وَأَوْحَى إِلَيَّ الرَّبُّ بِكَلِمَتِهِ قَائِلاً: 2«يَا ابْنَ آدَمَ: الْتَفِتْ نَحْوَ أُورُشَلِيمَ وَتَنَبَّأْ عَلَى الْمَقَادِسِ وَعَلَى أَرْضِ إِسْرَائِيلَ 3وَقُلْ لأَرْضِ إِسْرَائِيلَ: هَذَا مَا يُعْلِنُهُ الرَّبُّ، هَا أَنَا أَنْقَلِبُ عَلَيْكِ وَأَسْتَلُّ سَيْفِي مِنْ غِمْدِهِ فَأَسْتَأْصِلُ مِنْكِ الصَّالِحَ وَالطَّالِحَ. 4لِذَلِكَ يَخْرُجُ سَيْفِي مِنْ غِمْدِهِ فَيَقْضِي عَلَى كُلِّ إِنْسَانٍ مِنَ الْجَنُوبِ إِلَى الشِّمَالِ. 5فَيُدْرِكُ كُلُّ بَشَرٍ أَنِّي أَنَا الرَّبُّ، سَلَلْتُ سَيْفِي مِنْ غِمْدِهِ وَلَنْ يَرْتَدَّ إِلَيْهِ. 6أَمَّا أَنْتَ يَا ابْنَ آدَمَ، فَتَنَهَّدْ بِقَلْبٍ مُنْكَسِرٍ وَحُزْنٍ مَرِيرٍ أَمَامَهُمْ 7فَإِنْ سَأَلُوكَ: عَلَى مَاذَا تَتَنَهَّدُ؟ تُجِبْهُمْ: عَلَى الأَخْبَارِ الْوَارِدَةِ الَّتِي تُذِيبُ كُلَّ قَلْبٍ، فَتَسْتَرْخِي الأَيْدِي وَيَعْتَرِي الْيَأْسُ كُلَّ رُوحٍ، وَتُصْبِحُ الرُّكَبُ كَالْمَاءِ. هَا هِيَ الأَخْبَارُ وَارِدَةٌ وَلابُدَّ أَنْ تَتِمَّ، يَقُولُ السَّيِّدُ الرَّبُّ».
8وَأَوْحَى إِلَيَّ الرَّبُّ بِكَلِمَتِهِ قَائِلاً: 9«يَا ابْنَ آدَمَ، تَنَبَّأْ وَقُلْ: هَذَا مَا يُعْلِنُهُ الرَّبُّ: سَيْفٌ، سَيْفٌ قَدْ تَمَّ سَنُّهُ وَصَقْلُهُ أَيْضاً. 10قَدْ سُنَّ لِلذَّبْحِ، وَصُقِلَ لِيُوْمِضَ بِالْبَرِيقِ فَهَلْ نَغْتَبِطُ (قَائِلِينَ): عَصَا ابْنِي تَحْتَقِرُ كُلَّ قَضِيبٍ؟ 11قَدْ أُعْطِيَ السَّيْفُ لِيُصْقَلَ وَيُجَرَّدَ بِالْكَفِّ، وَهَا هُوَ بَعْدَ سَنِّهِ وَصَقْلِهِ يُسَلَّمُ لِيَدِ الْقَاتِلِ. 12اُصْرُخْ وَأَعْوِلْ يَا ابْنَ آدَمَ لأَنَّهُ يَتَسَلَّطُ عَلَى شَعْبِي وَعَلَى كُلِّ رُؤَسَاءِ إِسْرَائِيلَ؛ يَتَعَرَّضُ شَعْبِي لأَهْوَالٍ مِنْ جَرَّاءِ هَذَا السَّيْفِ، لِذَلِكَ اضْرِبْ عَلَى صَدْرِكَ فَزَعاً. 13لأَنَّ الامْتِحَانَ قَدْ أُعِدَّ وَمَاذَا يَحْدُثُ إِنْ لَمْ تُقْبَلْ هَذِهِ الْعَصَا الْمُحْتَقِرَةُ؟ يَقُولُ السَّيِّدُ الرَّبُّ. 14فَتَنَبَّأْ يَا ابْنَ آدَمَ، وَاصْفِقْ كَفّاً عَلَى كَفٍّ، وَلْيَضْرِبْ السَّيْفُ مَرَّتَيْنِ، بَلْ ثَلاثَ مَرَّاتٍ. إِنَّهُ سَيْفُ الْقَتْلَى، سَيْفُ الْمَجْزَرَةِ الْعَظِيمَةِ الْمُحْدِقَةِ بِهِمْ، 15لِكَيْ تَذُوبَ الْقُلُوبُ، فَيَتَهَاوَى كَثِيرُونَ صَرْعَى عِنْدَ كُلِّ بَوَّابَاتِهِمْ. لِهَذَا جَرَّدْتُ سَيْفاً مُتَقَلِّباً بَرَّاقاً مَصْقُولاً مُتَأَهِّباً لِلذَّبْحِ. 16فَيَا سَيْفُ اجْرَحْ يَمِيناً، اجْرَحْ شِمَالاً، اجْرَحْ كَيْفَمَا تَوَجَّهَ حَدُّكَ. 17وَأَنَا أَيْضاً أُصَفِّقُ بِكَفِّي وَأُهَدِّئُ سَوْرَةَ غَضَبِي، أَنَا الرَّبُّ تَكَلَّمْتُ».
18وَأَوْحَى إِلَيَّ الرَّبُّ بِكَلِمَتِهِ قَائِلاً: 19«أَمَّا أَنْتَ يَا ابْنَ آدَمَ، فَخَطِّطْ طَرِيقَيْنِ لِزَحْفِ سَيْفِ مَلِكِ بَابِلَ. مِنْ أَرْضٍ وَاحِدَةٍ تَخْرُجُ الطَّرِيقَانِ، وَأَقِمْ مَعْلَماً عِنْدَ نَاصِيَةِ الطَّرِيقِ الْمُفْضِيَةِ إِلَى الْمَدِينَةِ. 20خَطِّطْ طَرِيقاً يَسْلُكُهُ السَّيْفُ عَلَى رَبَّةِ عَمُّونَ وَعَلَى يَهُوذَا فِي أُورُشَلِيمَ الْحَصِينَةِ، 21لأَنَّ مَلِكَ بَابِلَ قَدْ تَوَقَّفَ عِنْدَ مَفْرَقِ الطَّرِيقَيْنِ عَلَى النَّاصِيَةِ، يَلْتَمِسُ عِرَافَةً، فَضَرَبَ بِالسِّهَامِ، وَطَلَبَ مَشُورَةَ أَصْنَامِ أَسْلافِهِ، وَنَظَرَ إِلَى الْكَبِدِ. 22فَعَنْ يَمِينِهِ أُلْقِيَتْ قُرْعَةٌ عَلَى أُورُشَلِيمَ لإِقَامَةِ الْمَجَانِقِ، وَإِصْدَارِ الأَوَامِرِ بِالْقَتْلِ، وَإِطْلاقِ هُتَافِ الْحَرْبِ، لِنَصْبِ الْمَجَانِقِ عَلَى الأَبْوَابِ، لإِقَامَةِ مِتْرَسَةٍ لِبِنَاءِ بُرْجٍ. 23وَلَكِنَّهَا تَبْدُو لِمَنْ أَقْسَمَ بِالْوَلاءِ لِلْكَلْدَانِيِّينَ أَنَّهَا عِرَافَةٌ كَاذِبَةٌ، وَلَكِنَّ مَلِكَ بَابِلَ يَتَذَكَّرُ نَكْثَهُمْ لِلْعَهْدِ فَيُؤْخَذُونَ بِهِ. 24لِذَلِكَ، هَذَا مَا يُعْلِنُهُ السَّيِّدُ الرَّبُّ: لأَنَّكُمْ ذَكَّرْتُمْ بِإِثْمِكُمْ، إِذِ انْكَشَفَ تَمَرُّدُكُمْ، فَتَجَلَّتْ خَطَايَاكُمْ فِي كُلِّ مَا ارْتَكَبْتُمُوهُ مِنْ أَعْمَالٍ، لِهَذَا إِذْ ذَكَّرْتُمْ بِأَنْفُسِكُمْ يُقْبَضُ عَلَيْكُمْ بِالْيَدِ.
25وَأَنْتَ أَيُّهَا الْمَطْعُونُ الأَثِيمُ، مَلِكُ إِسْرَائِيلَ، يَا مَنْ أَزِفَ يَوْمُهُ فِي سَاعَةِ الْعِقَابِ النِّهَائِيِّ 26اخْلَعِ الْعَمَامَةَ، وَانْزِعِ التَّاجَ، فَلَنْ يَبْقَى الْحَالُ كَسَالِفِ الْعَهْدِ بِهِ، ارْفَعْ الْوَضِيعَ، وَضَعْ الرَّفِيعَ. 27هَا أَنَا أَقْلِبُهُ، أَقْلِبُهُ، أقْلِبُهُ، حَتَّى لَا يَبْقَى مِنْهُ أَثَرٌ، إِلَى أَنْ يَأْتِيَ صَاحِبُ الْحُكْمِ، فَأُعْطِيَهُ إِيَّاهُ.
28أَمَّا أَنْتَ يَا ابْنَ آدَمَ، فَتَنَبَّأْ وَقُلْ هَذَا مَا يَقْضِي بِهِ الرَّبُّ عَلَى بَنِي عَمُّونَ وَعَلَى تَعْيِيرِهِمْ: هَا سَيْفٌ، سَيْفٌ مَسْلُولٌ لِلذَّبْحِ، مَصْقُولٌ لِلالْتِهَامِ يُوْمِضُ كَالْبَرْقِ. 29فَبَيْنَمَا يَرَوْنَ لَكَ رُؤىً بَاطِلَةً، وَيَنْطِقُونَ لَكَ بِعِرَافَةٍ كَاذِبَةٍ يَطْرَحُكَ (السَّيْفُ) كَيْ تَلْقَى حَتْفَكَ فَوْقَ جُثَثِ الْقَتْلَى الأَشْرَارِ الَّذِينَ حَانَ يَوْمُهُمْ فِي سَاعَةِ الْعِقَابِ النِّهَائِيِّ. 30أَعِدْهُ إِلَى غِمْدِهِ. فَفِي الْمَوْضِعِ الَّذِي خُلِقْتِ فِيهِ يَا مَمْلَكَةَ عَمُّونَ، فِي أَرْضِ مَوْلِدِكِ، أُحَاكِمُكِ. 31وَأَصُبُّ عَلَيْكِ غَضَبِي، وَأَنْفُخُ عَلَيْكِ بِنَارِ غَيْظِي وَأُسَلِّمُكِ لِقَبْضَةِ رِجَالٍ أَفْظَاظٍ مُتَمَرِّسِينَ فِي التَّدْمِيرِ. 32فَتَكُونِينَ وَقُوداً لِلنَّارِ، وَيَهْطِلُ دَمُكِ فِي وَسَطِ الأَرْضِ، وَلا تُذْكَرِينَ فِيمَا بَعْدُ لأَنِّي أَنَا الرَّبُّ تَكَلَّمْتُ».
Против Јерусалима и околних народа
1Дође ми реч Господња: 2„Сине човечији, окрени се лицем према југу; изреци реч против југа, пророкуј против шумског краја у Негеву. 3Реци шуми негевској: ’Чуј реч Господњу! Говори Господ Бог: ево, разбуктаћу у теби огањ, који ће прогутати свако дрво, зелено и суво. Разбуктали пламен неће се угасити, и свако ће лице бити спаљено од југа до севера. 4Тада ће свако видети да сам га ја, Господ, запалио; и неће се угасити.’“ 5А ја рекох: „Јао, Господе Боже, они говоре за мене: ’Није ли то онај што испреда приче?’“
6Тада ми дође реч Господња: 7„Сине човечији, окрени се лицем према Јерусалиму и проповедај против Светилишта, и пророкуј против земље Израиљеве.
8Реци земљи Израиљевој: ’Говори Господ: ево, ја сам против тебе; исукаћу свој мач из корица и истребићу из тебе и праведног и опаког. 9И пошто ћу истребити из тебе и праведног и опаког, зато ћу исукати мач из корица на свакога од југа до севера. 10Тада ће сви људи знати да сам ја, Господ, исукао свој мач из корица, и да се тамо неће више вратити.’
11А ти, сине човечији, уздиши као да су ти поломљена бедра, горко уздиши на њихове очи. 12Када те буду питали: ’Зашто уздишеш?’, одговори им: ’Због вести која ће доћи. Тада ће свако срце изгубити одважност и све ће руке клонути, сваки ће дух замрети и сва ће колена бити одузета.’ Ево, долази и испуниће се – говори Господ Бог.“
13И дође ми реч Господња: 14„Сине човечији, пророкуј и реци: ’Господ каже:
Мач! Мач
наоштрен и изглачан,
15наоштрен за клање,
углачан да сева.
Зар да се радујемо владарској палици, сине мој21,15 Или: Зар да се радујемо владарској палици сина мог??
Мач не мари ни за какво дрво.
16Дат је да се углача,
да га рука прихвати;
наоштрен је мач, изглачан,
да се убици да у руку!
17Заплачи, закукај, сине човечији,
јер мач ће стићи народ мој
и све кнезове израиљске;
с мојим народом
мачу су они предани.
Зато се ударај у груди своје.
18То ће бити кушање. А ако владарског штапа, за кога мач не мари, не буде више? – говори Господ Бог.
19Зато пророкуј, сине човечији,
удари дланом о длан,
нека мач удари двапут, трипут,
мач тај што служи за покољ.
Мач је то великог покоља,
што их одасвуд вреба.
20Да клону срца и да многи падну,
на свака сам врата њихова
поставио мач да затире.
Јао! Начињен је да сева као муња,
исукан је за клање.
21Замахни на десно,
удри на лево,
где год ти се сечиво намери.
22И ударићу дланом о длан,
и смириће се гнев мој.
Ја, Господ, сам говорио.’“
23Дође ми реч Господња: 24„Сине човечији, означи два пута којим ће доћи мач цара вавилонског. Нека оба излазе из исте земље. Затим начини знак и постави га на почетак пута који води у град. 25Означи пут којим ће мач доћи у Раву амонску, и у Јуду, у јерусалимску тврђаву. 26Наиме, цар вавилонски ће се зауставити на раскршћу, где почињу два пута, да гата: трешће стреле, питаће идоле и гледати у јетру. 27У десној ће руци држати гатарски жреб за Јерусалим, да постави пробојне справе, да нареди покољ, да подигне бојни поклик, да намести пробојне справе према вратима, да подигне насип, и да сагради опсадне куле. 28То ће изгледати као испразно гатање онима који су положили заклетву, али он ће им дозвати у памет њихову кривицу, па ће их заробити.“
29Зато говори Господ Бог: „Зато што дозивате у памет своју кривицу јавно чинећи своје преступе, те износите на видело ваше грехе – сва ваша дела – зато ћете бити похватани његовом руком. 30А ти, нечисти, опаки кнеже Израиљев, дошло ти је време; куцнуо је час да се стане на крај твом безакоњу!“ 31Говори Господ Бог: „Скини турбан и одложи круну. Неће више бити као пре: нека се ниски узвиси, а узвишени снизи. 32Пропаст! Пропаст! Довешћу такву пропаст какве још није било, док не дође онај коме припада суд; њему ћу га дати.“
33„А ти, сине човечији, пророкуј и реци: ’Говори Господ Бог Амонцима за њихово ругање:
Мач! Мач је исукан за клање,
изглачан да прождере,
да сева као муња!
34Пошто ти доносе испразна виђења
и проричу ти лажи,
положиће се мач
на вратове опаких безбожника.
Њима је дошло време,
куцнуо је час да се стане на крај њиховом безакоњу.
35А ти21,35 Бог се сада обраћа вавилонском цару. врати свој мач у корице!
Ја ћу ти судити у месту где си створен,
судићу ти у земљи твог порекла.
36Излићу на тебе своју јарост,
дунућу огањ свога беса на тебе
и предаћу те у руке свирепим људима,
вештим у затирању.
37Бићеш храна огњу,
а твоја ће крв тећи у земљи,
и пашћеш у заборав,
јер сам ја, Господ, проговорио.’“
