سقوط بابل
1انْزِلِي وَاجْلِسِي عَلَى التُّرَابِ أَيَّتُهَا الْعَذْرَاءُ ابْنَةُ بَابِلَ. اجْلِسِي عَلَى الأَرْضِ لَا عَلَى الْعَرْشِ يَا ابْنَةَ الْكَلْدَانِيِّينَ، لأَنَّكِ لَنْ تُدْعَيْ مِنْ بَعْدُ النَّاعِمَةَ الْمُتَرَفِّهَةَ. 2خُذِي حَجَرَيِ الرَّحَى وَاطْحَنِي الدَّقِيقَ. اكْشِفِي نِقَابَكِ، وَشَمِّرِي عَنِ الذَّيْلِ، وَاكْشِفِي عَنِ السَّاقِ، وَاعْبُرِي الأَنْهَارَ، 3فَيَظَلَّ عُرْيُكِ مَكْشُوفاً وَعَارُكِ ظَاهِراً، فَإِنِّي أَنْتَقِمُ وَلا أَعْفُو عَنْ أَحَدٍ. 4إِنَّ فَادِينَا، الرَّبَّ الْقَدِيرَ اسْمُهُ، هُوَ قُدُّوسُ إِسْرَائِيلَ. 5اجْلِسِي صَامِتَةً وَأَوْغِلِي فِي الظَّلامِ يَا ابْنَةَ الْكَلْدَانِيِّينَ، لأَنَّكِ لَنْ تُدْعَيْ بَعْدُ سَيِّدَةَ الْمَمَالِكِ.
6قَدْ سَخِطْتُ عَلَى شَعْبِي وَنَجَّسْتُ مِيرَاثِي. أَسْلَمْتُهُمْ إِلَى يَدَيْكِ، فَلَمْ تُبْدِي نَحْوَهُمْ رَحْمَةً بَلْ أَرْهَقْتِ الشَّيْخَ بِنِيرِكِ الثَّقِيلِ جِدّاً. 7وَقُلْتِ: سَأَظَلُّ السَّيِّدَةَ إِلَى الأَبَدِ. لِذَلِكَ لَمْ تُفَكِّرِي بِهَذِهِ الأُمُورِ فِي نَفْسِكِ وَلا تَأَمَّلْتِ بِمَا تَؤُولُ إِلَيْهِ. 8فَالآنَ اسْمَعِي هَذَا أَيَّتُهَا الْمُتَرَفِّهَةُ الْمُتَنَعِّمَةُ الْمُطْمَئِنَّةُ، الْقَائِلَةُ فِي قَلْبِهَا: أَنَا وَحْدِي وَلَيْسَ هُنَاكَ غَيْرِي، لَنْ أَعْرِفَ التَّرَمُّلَ وَلَنْ أُثْكَلَ 9لِذَلِكَ سَتُبْتَلِينَ بِكِلا الأَمْرَيْنِ مَعاً فِي لَحْظَةٍ، فِي يَوْمٍ وَاحِدٍ، إِذْ تُثْكَلِينَ وَتَتَرَمَّلِينَ حَتَّى النِّهَايَةِ عَلَى الرَّغْمِ مِنْ كَثْرَةِ سِحْرِكِ وَقُوَّةِ رُقَاكِ. 10قَدْ تَوَلَّتْكِ طُمَأْنِينَةٌ فِي شَرِّكِ، وَقُلْتِ: لَا يَرَانِي أَحَدٌ وَلَكِنَّ حِكْمَتَكِ وَمَعْرِفَتَكِ أَضَلَّتَاكِ، فَقُلْتِ فِي نَفْسِكِ: أَنَا وَحْدِي، وَلَيْسَ هُنَاكَ غَيْرِي. 11سَيَدْهَمُكِ شَرٌّ لَا تَدْرِينَ كَيْفَ تَدْفَعِينَهُ عَنْكِ، وَتُبَاغِتُكِ دَاهِيَةٌ تَعْجَزِينَ عَنِ التَّكْفِيرِ عَنْهَا، وَيُفَاجِئُكِ خَرَابٌ لَا تَتَوَقَّعِينَهُ.
12تَشَبَّثِي بِرُقَاكِ وَكَثْرَةِ سِحْرِكِ الَّتِي تَعِبْتِ فِيهَا مُنْذُ صِبَاكِ، فَقَدْ يُحَالِفُكِ النَّجَاحُ أَوْ تُثِيرِينَ الرُّعْبَ. 13لَقَدْ ضَعُفْتِ مِنْ كَثْرَةِ طَلَبِ الْمَشُورَةِ، فَادْعِي الْمُنَجِّمِينَ وَالْفَلَكِيِّينَ لِيَكْشِفُوا لَكِ طَوَالِعَ الْمُسْتَقْبَلِ وَيُنْقِذُوكِ مِمَّا يَأْتِي عَلَيْكِ. 14غَيْرَ أَنَّهُمْ أَنْفُسَهُمْ أَصْبَحُوا كَالهَشِيمِ الَّذِي تَلْتَهِمُهُ النَّارُ عَاجِزِينَ عَنْ إِنْقَاذِ أَنْفُسِهِمْ وَإِنْقَاذِكِ مِنْ شِدَّةِ الَّلَهَبِ المُحْرِقِ، فَلا هُوَ جَمْرٌ لِلاسْتِدْفَاءِ وَلا هِيَ نَارٌ لِلْجُلُوسِ حَوْلَهَا. 15هَكَذَا يَجْرِي عَلَى الَّذِينَ تَعِبْتِ فِيهِمْ وَتَاجَرُوا مَعَكِ مُنْذُ صِبَاكِ، قَدْ شَرَدَ كُلٌّ مِنْهُمْ فِي طَرِيقِهِ وَلَيْسَ مَنْ يُنْقِذُكِ.
Тужбалица над Вавилоном
1„Спусти се и седи у прашину,
девице, ћерко вавилонска.
Седи на земљу.
Нема престола, ћерко халдејска!
Јер неће те више звати
нежном и осећајном.
2Ухвати млинско камење и мељи брашно,
свуци свој огртач,
скут подигни, свуци с бедара,
прелази реке.
3Нека се појави голотиња твоја,
још нека се покаже срамота твоја.
Осветићу се
и неће ме спречити нико.“
4Откупитељ наш, његово је име:
Господ над војскама, Светитељ Израиљев.
5„Седи ћутке и повуци се у таму,
ћерко халдејска,
јер те више неће звати
господарицом над царствима.
6На свој сам се народ разгневио,
своју сам баштину оскрнавио,
и теби их у руке предао;
а ти према њима милост не показа:
јармом твојим
старце си претоварила.
7И говорила си:
’Довека ћу бити господарица!’,
а у твоје срце то није доспело,
ниси се сетила шта на крају бива.
8А сада слушај ово, развратнице,
која боравиш у спокојству,
те у срцу проговараш своме:
’Ја сам и друге нема,
нећу постати удовица,
нити децу изгубити своју.’
9Па обоје ће доћи на тебе,
тренутно, у истом дану:
изгубићеш и децу и мужа;
у целини ће доћи на тебе,
иако врачаш многоструко
и чараш веома.
10У злоћу своју и ти си се поуздала
говорећи: ’Не види ме нико.’
Мудрост твоја и знање твоје, оне те заведоше,
те говориш у срцу својему:
’Ја сам и друге нема.’
11Доћи ће злоћа и на тебе,
и нећеш знати да их спречиш;
и стуштиће се невоља на те,
и нећеш моћи одвратити;
и доћи ће на те изненада
пропаст за коју не знаш.
12Де, остани на твојим чарањима,
и на мноштву твојих врачања,
на којима се трудиш од младости;
можда се и окористиш, можда страх донесеш.
13Ринтала си због многих саветника твојих.
Хајде, нека устану и спасу те:
они ’премеравају’ по небесима,
они ’виде’ по звездама,
они ’сазнавају’ по младом месецу;
шта ће тебе снаћи.
14Та, они ће бити као стрњика,
огањ ће их спалити;
сами себе избавити неће
из пламене руке;
неће остати ни жеравице да се неко огреје,
ни ватре да крај ње поседи.
15Такви ће постати они
око којих си се замарала,
твоји трговчићи од младости:
сваки ће на своју страну отперјати,
никог неће бити да те спасе.“
