Ketab El Hayat

ملوك الأول 1:1-53

أدونيا يعلن نفسه ملكاً

1وَشَاخَ الْمَلِكُ دَاوُدُ وَطَعَنَ فِي السِّنِّ، فَكَانُوا يُدَثِّرُونَهُ بِالأَغْطِيَةِ فَلا يَشْعُرُ بِالدِّفْءِ. 2فَقَالَ لَهُ عَبِيدُهُ: «لِيَلْتَمِسْ سَيِّدُنَا الْمَلِكُ فَتَاةً عذْرَاءَ تَخْدُمُكَ، وَتَعْتَنِي بِكَ وَتَضْطَجِعُ فِي حِضْنِكَ، فَتَبْعَثُ فِيكَ الدِّفْءَ». 3فَبَحَثُوا لَهُ عَنْ فَتَاةٍ جَمِيلَةٍ فِي أَرْجَاءِ إِسْرَائِيلَ، فَعَثَرُوا عَلَى أَبِيشَجَ الشُّونَمِيَّةِ فَأَحْضَرُوهَا إِلَى الْمَلِكِ. 4وَكَانَتِ الْفَتَاةُ بَارِعَةَ الْجَمَالِ، فَصَارَتْ لَهُ حَاضِنَةً، تَقُومُ عَلَى خِدْمَتِهِ، وَلَكِنَّ الْمَلِكَ لَمْ يُعَاشِرْهَا.

5وَعَظَّمَ أَدُونِيَّا ابْنُ حَجِّيثَ نَفْسَهُ قَائِلاً: «أَنَا أَمْلِكُ»، وَجَهَّزَ لِنَفْسِهِ مَرْكَبَاتٍ وَفُرْسَاناً وَاسْتَأْجَرَ خَمْسِينَ رَجُلاً يَجْرُونَ أَمَامَ مَوْكِبِهِ. 6وَلَمْ يُغْضِبْهُ أَبُوهُ قَطُّ بِسُؤَالِهِ: «لِمَاذَا فَعَلْتَ هَكَذَا؟» وَكَانَ أَدُونِيَّا وَسِيمَ الطَّلْعَةِ، وَقَدْ أَنْجَبَتْهُ أُمُّهُ بَعْدَ أَبْشَالُومَ. 7وَتَدَاوَلَ الأَمْرَ مَعَ يُوآبَ بْنِ صُرُوِيَّةَ وَأَبِيَاثَارَ الْكَاهِنِ فَأَعَانَاهُ، 8وَأَمَّا صَادُوقُ الْكَاهِنُ وَبَنَايَاهُو بْنُ يَهُويَادَاعَ وَنَاثَانُ النَّبِيُّ وَشِمْعِي وَرِيعِي وَسِوَاهُمْ مِنَ الأَبْطَالِ مِنْ رِجَالِ دَاوُدَ فَلَمْ يَنْسَاقُوا مَعَهُ. 9وَتَوَجَّهَ أَدُونِيَّا إِلَى عَيْنِ رُوجَلَ حَيْثُ ذَبَحَ غَنَماً وَبَقَراً وَمُسَمَّنَاتٍ عِنْدَ حَجَرِ الزَّاحِفَةِ، وَدَعَا جَمِيعَ إِخْوَتِهِ أَبْنَاءِ الْمَلِكِ، وَجَمِيعَ رِجَالِ يَهُوذَا مِنْ حَاشِيَةِ دَاوُدَ، 10وَلَكِنَّهُ لَمْ يَدْعُ نَاثَانَ النَّبِيَّ وَلا بَنَايَاهُو، وَلا الرِّجَالَ الأَبْطَالَ وَلا سُلَيْمَانَ أَخَاهُ. 11فَأَقْبَلَ نَاثَانُ النَّبِيُّ إِلَى بَثْشَبَعَ أُمِّ سُلَيْمَانَ قَائِلاً: «أَلَمْ تَعْلَمِي أَنَّ أَدُونِيَّا ابْنَ حَجِّيثَ قَدْ مَلَكَ، وَسَيِّدُنَا دَاوُدُ لَمْ يَعْرِفْ بِالأَمْرِ بَعْدُ؟ 12فَالآنَ تَعَالَيْ أُشِيرُ عَلَيْكِ بِمَا يُنْقِذُكِ وَيُنْقِذُ ابْنَكِ سُلَيْمَانَ. 13امْضِي وَادْخُلِي إِلَى الْمَلِكِ دَاوُدَ وَقُولِي لَهُ: أَلَمْ تَحْلِفْ يَا سَيِّدِي الْمَلِكُ لِجَارِيَتِكَ أَنَّ ابْنِي سُلَيْمَانَ يَكُونُ الْمَلِكَ مِنْ بَعْدِي وَهُوَ يَجْلِسُ عَلَى عَرْشِي؟ فَلِمَاذَا مَلَكَ أَدُونِيَّا إِذاً؟» 14وَفِيمَا أَنْتِ تُخَاطِبِينَ الْمَلِكَ أَدْخُلُ وَرَاءَكِ، وأُؤَيِّدُ كَلامَكِ.

15فَمَثَلَتْ بَثْشَبَعُ أَمَامَ الْمَلِكِ الشَّيْخِ فِي مُخْدَعِهِ، وَكَانَتْ أَبِيشَجُ الشُّونَمِيَّةُ قَائِمَةً عَلَى خِدْمَتِهِ. 16فَأَكَبَّتْ بَثْشَبَعُ عَلَى وَجْهِهَا وَسَجَدَتْ لِلْمَلِكِ، فَسَأَلَهَا الْمَلِكُ: «مَالَكِ؟» 17فَأَجَابَتْهُ: «لَقَدْ حَلَفْتَ لِي بِالرَّبِّ إِلَهِكَ يَا سَيِّدِي قَائِلاً: ’إِنَّ سُلَيْمَانَ ابْنِي يُصْبِحُ مَلِكاً مِنْ بَعْدِي وَيَجْلِسُ عَلَى عَرْشِي‘ 18وَلَكِنْ هَا هُوَ أَدُونِيَّا قَدْ مَلَكَ مِنْ غَيْرِ عِلْمٍ مِنْكَ يَا سَيِّدِي الْمَلِكُ، 19وَقَدْ ذَبَحَ ثِيرَاناً وَمُسَمَّنَاتٍ وَغَنَماً بِوَفْرَةٍ، وَدَعَا جَمِيعَ أَبْنَاءِ الْمَلِكِ، وَأَبِيَاثَارَ الْكَاهِنَ، ويُوآبَ رَئِيسَ الْجَيْشِ، وَلَكِنْ لَمْ يَدْعُ سُلَيْمَانَ عَبْدَكَ. 20إِنَّ جَمِيعَ أَعْيُنِ شَعْبِ إِسْرَائِيلَ، يَا سَيِّدِي الْمَلِكُ، تَتَّجِهُ نَحْوَكَ فِي انْتِظَارِ إِعْلانِكَ مَنْ يَخْلُفُ سَيِّدِي الْمَلِكَ عَلَى عَرْشِهِ. 21وَإلَّا حَالَمَا يَنْضَمُّ سَيِّدِي الْمَلِكُ إِلَى آبَائِهِ نُعَامَلُ أَنَا وَابْنِي سُلَيْمَانُ مُعَامَلَةَ الْمُذْنِبِينَ». 22وَفِيمَا هِيَ تُخَاطِبُ الْمَلِكَ جَاءَ نَاثَانُ النَّبِيُّ، 23فَقِيلَ لِلْمَلِكِ: «قَدْ جَاءَ نَاثَانُ النَّبِيُّ». فَمَثَلَ فِي حَضْرَةِ الْمَلِكِ وَسَجَدَ لَهُ، 24وَتَسَاءَلَ نَاثَانُ: «هَلْ قُلْتَ يَا سَيِّدِي الْمَلِكُ: إِنَّ أَدُونِيَّا يَمْلِكُ مِنْ بَعْدِي وَيَخْلُفُنِي عَلَى عَرْشِي؟ 25لأَنَّهُ قَدْ مَضَى الْيَوْمَ وَذَبَحَ ثِيرَاناً وَمُسَمَّنَاتٍ وَغَنَماً بِوَفْرَةٍ، وَدَعَا جَمِيعَ أَبْنَاءِ الْمَلِكِ وَرُؤَسَاءَ الْجَيْشِ وَأَبِيَاثَارَ الْكَاهِنَ، وَهَا هُمْ يَحْتَفِلُونَ آكِلِينَ شَارِبِينَ أَمَامَهُ هَاتِفِينَ: لِيَحْيَ الْمَلِكُ أَدُونِيَّا! 26وَأَمَّا أَنَا وَصَادُوقُ الْكَاهِنُ وَبَنَايَاهُو بنُ يَهُويَادَاعَ وَسُلَيْمَانُ فَلَمْ يَدْعُنَا. 27فَهَلْ صَدَرَ هَذَا الأَمْرُ عَنْ سَيِّدِي الْمَلِكِ مِنْ غَيْرِ أَنْ تُطْلِعَ عَبْدَكَ عَمَّنْ يَخْلُفُكَ عَلَى عَرْشِكَ؟»

داود يختار سليمان خلفاً له

28فَأَجَابَ الْمَلِكُ: «اسْتَدْعِ لِي بَثْشَبَعَ». فَمَثَلَتْ أَمَامَ الْمَلِكِ، 29فَحَلَفَ الْمَلِكُ: «حَيٌّ هُوَ الرَّبُّ الَّذِي أَنْقَذَ نَفْسِي مِنْ كُلِّ ضِيقٍ، 30كَمَا أَقْسَمْتُ لَكِ بِالرَّبِّ إِلَهِ إِسْرَائِيلَ أَنَّ ابْنَكِ سُلَيْمَانَ يَمْلِكُ بَعْدِي وَيَخْلُفُنِي عَلَى عَرْشِي، هَكَذَا أَفْعَلُ هَذَا الْيَوْمَ». 31فَخَرَّتْ بَثْشَبَعُ عَلَى وَجْهِهَا إِلَى الأَرْضِ سَاجِدَةً لِلْمَلِكِ وَقَالَتْ: «لِيَحْيَ سَيِّدِي الْمَلِكُ دَاوُدُ إِلَى الأَبَدِ!»

32وَقَالَ الْمَلِكُ دَاوُدُ: «اسْتَدْعِ لِي صَادُوقَ الْكَاهِنَ وَنَاثَانَ النَّبِيَّ وَبَنَايَاهُو بْنَ يَهُويَادَاعَ». فَدَخَلُوا إِلَى حَضْرَةِ الْمَلِكِ 33فَقَالَ الْمَلِكُ لَهُمْ: «خُذُوا مَعَكُمْ رِجَالَ حَاشِيَةِ سَيِّدِكُمْ، وَأَرْكِبُوا سُلَيْمَانَ ابْنِي عَلَى بَغْلَتِي الْخَاصَّةِ، وَانْطَلِقُوا بِهِ إِلَى جِيحُونَ. 34وَلْيَمْسَحْهُ هُنَاكَ صَادُوقُ الْكَاهِنُ وَنَاثَانُ النَّبِيُّ مَلِكاً عَلَى إِسْرَائِيلَ، وَانْفُخُوا بِالْبُوقِ هَاتِفِينَ: ’لِيَحْيَ الْمَلِكُ سُلَيْمَانُ‘. 35ثُمَّ اصْعَدُوا وَرَاءَهُ حَتَّى يَأْتِيَ فَيَجْلِسَ عَلَى عَرْشِي، فَهُوَ الَّذِي اخْتَرْتُهُ لِيَخْلُفَنِي عَلَى عَرْشِ إِسْرَائِيلَ وَيَهُوذَا». 36فَقَالَ بَنَايَاهُو بْنُ يَهُويَادَاعَ لِلْمَلِكِ: «آمِين! لِيَكُنْ هَذَا مَا يُعْلِنُهُ الرَّبُّ إِلَهُ سَيِّدِي الْمَلِكِ! 37وَكَمَا كَانَ الرَّبُّ مَعَ سَيِّدِي الْمَلِكِ لِيَكُنْ مَعَ سُلَيْمَانَ، وَيَجْعَلْ عَرْشَهُ أَعْظَمَ مِنْ عَرْشِ سَيِّدِي الْمَلِكِ دَاوُدَ». 38وَمَضَى صَادُوقُ الْكَاهِنُ وَنَاثَانُ النَّبِيُّ وَبَنَايَاهُو بْنُ يَهُويَادَاعَ وَضُبَّاطُ حَرَسِ الْمَلِكِ، وَأَرْكَبُوا سُلَيْمَانَ عَلَى بَغْلَةِ الْمَلِكِ دَاوُدَ، وَانْطَلَقُوا بِهِ إِلَى جِيحُونَ. 39فَأَخَذَ صَادُوقُ الْكَاهِنُ قَرْنَ الدُّهْنِ مِنَ الْخَيْمَةِ وَمَسَحَ سُلَيْمَانَ، وَنَفَخُوا بِالْبُوقِ وَهَتَفَ جَمِيعُ الشَّعْبِ: «لِيَحْيَ الْمَلِكُ سُلَيْمَانُ». 40وَصَعِدَ جَمِيعُ الشَّعْبِ وَرَاءَ سُلَيْمَانَ وَهُمْ يَعْزِفُونَ عَلَى النَّايِ هَاتِفِينَ فَرَحاً، حَتَّى ارْتَجَّتِ الأَرْضُ مِنْ أَصْوَاتِهِمْ. 41وَسَمِعَ أَدُونِيَّا وَمَدْعُوُّوهُ جَمِيعاً أَصْوَاتَ الْهُتَافِ بَعْدَ أَنْ فَرَغُوا مِنَ الأَكْلِ، وَبَلَغَ نَفِيرُ الْبُوقِ مَسَامِعَ يُوآبَ فَتَساءَلَ: «مَا مَعْنَى هَذَا الضَّجِيجِ فِي الْمَدِينَةِ؟» 42وَفِيمَا هُوَ يَتَسَاءَلُ جَاءَ يُونَاثَانُ بْنُ أَبِيَاثَارَ الْكَاهِنِ، فَقَالَ أَدُونِيَّا: «تَعَالَ، فَأَنْتَ رَجُلٌ كَرِيمٌ تَحْمِلُ بَشَائِرَ خَيْرٍ». 43فَأَجَابَ يُونَاثَانُ أَدُونِيَّا: «لا إِنَّ سَيِّدَنَا الْمَلِكَ دَاوُدَ قَدْ نَصَّبَ سُلَيْمَانَ مَلِكاً، 44وَبَعَثَ مَعَهُ صَادُوقَ الْكَاهِنَ وَنَاثَانَ النَّبِيَّ وَبَنَايَاهُو بْنَ يَهُويَادَاعَ وضُبَّاطَ حَرَسِهِ، فَأَرْكَبُوهُ عَلَى بَغْلَةِ الْمَلِكِ، 45وَمَسَحَهُ صَادُوقُ الْكَاهِنُ وَنَاثَانُ النَّبِيُّ مَلِكاً فِي جِيحُونَ، ثُمَّ صَعِدُوا مِنْ هُنَاكَ فَرِحِينَ هَاتِفِينَ، حَتَّى مَلأَ ضَجِيجُهُمُ الْمَدِينَةَ. وَهَذَا هُوَ مَصْدَرُ الصَّوْتِ الَّذِي سَمِعْتُمُوهُ. 46وَقَدْ جَلَسَ سُلَيْمَانُ عَلَى كُرْسِيِّ الْمَمْلَكَةِ». 47وَتَوَافَدَ رِجَالُ الْمَلِكِ دَاوُدَ لِتَهْنِئَتِهِ قَائِلِينَ: «لِيَجْعَلْ إِلَهُكَ اسْمَ سُلَيْمَانَ أَكْثَرَ شُهْرَةً مِنِ اسْمِكَ، وَعَرْشَهُ أَعْظَمَ مِنْ عَرْشِكَ». فَسَجَدَ الْمَلِكُ عَلَى سَرِيرِهِ 48قَائِلاً: «تَبَارَكَ الرَّبُّ إِلَهُ إِسْرَائِيلَ الَّذِي أَنْعَمَ عَلَيَّ بِمَنْ يَخْلُفُنِي عَلَى عَرْشِي وَأَنَا مَازِلْتُ عَلَى قَيْدِ الْحَيَاةِ».

49فَاعْتَرَتِ الرِّعْدَةُ جَمِيعَ مَدْعُوِّي أَدُونِيَّا، فَقَامُوا وَتَفَرَّقُوا كُلٌّ فِي سَبِيلِهِ. 50وَمَلأَ الْخَوْفُ أَدُونِيَّا مِنْ سُلَيْمَانَ، فَانْطَلَقَ مُسْرِعاً وَتَمَسَّكَ بِقُرُونِ الْمَذْبَحِ. 51فَقِيلَ لِسُلَيْمَانَ: «هَا هُوَ أَدُونِيَّا قَدْ مَلأَهُ الْخَوْفُ مِنْكَ، وَقَدْ لَجَأَ إِلَى الْمَذْبَحِ يَتَمَسَّكُ بِقُرُونِهِ وَيَقُولُ: لِيَحْلِفْ لِي الْيَوْمَ سُلَيْمَانُ أَنَّهُ لَا يَقْتُلُ عَبْدَهُ بِالسَّيْفِ». 52فَقَالَ سُلَيْمَانُ: «إِنْ أَثْبَتَ صِدْقَ وَلائِهِ فَإِنَّ شَعْرَةً وَاحِدَةً مِنْ رَأْسِهِ لَنْ تَسْقُطَ إِلَى الأَرْضِ، وَلَكِنْ إِنْ أَضْمَرَ الْخِيَانَةَ وَالشَّرَّ فَإِنَّهُ حَتْماً يَمُوتُ». 53فَأَرْسَلَ الْمَلِكُ سُلَيْمَانُ مَنْ أَحْضَرَهُ مِنْ عِنْدِ الْمَذْبَحِ، فَأَتَى وَسَجَدَ لِلْمَلِكِ سُلَيْمَانَ، فَقَالَ لَهُ سُلَيْمَانُ: «اذْهَبْ إِلَى بَيْتِكَ».

New Serbian Translation

1. Књига о царевима 1:1-53

Борба за престо

1Цар Давид је био стар и одмакао у годинама; покривали су га одећом, али није могао да се угреје. 2Његове слуге му рекоше: „Хајде да за нашега господара цара пронађемо младу девицу, која ће се старати о њему и служити га; нека лежи уз тебе, па ће се наш господар цар угрејати.“

3Потражили су младу и лепу девојку по свим крајевима Израиља, и нашли су Ависагу Сунамку и довели је цару. 4Девојка је била веома лепа, старала се о цару и служила га, али цар није спавао с њом.

5А Адонија, син Агитин, се хвалисао: „Ја ћу бити цар!“ Он је себи набавио кочије и коње, и педесет људи који су трчали пред њим. 6Његов отац га никада није укорио, рекавши: „Зашто си то урадио?“ Он је, такође, био веома згодан, а родио се после Авесалома.

7Он је био у договору са Јоавом, сином Серујиним, и свештеником Авијатаром, који су подржавали Адонију. 8Међутим, свештеник Садок, Венаја, син Јодајев, пророк Натан, Семај, Реи и Давидови јунаци нису пристали уз Адонију.

9Једном је Адонија приносио на жртву ситну и крупну стоку и утовљене јунце код камена Зоелета у близини Ен-Рогила. Позвао је сву своју браћу, цареве синове, и све Јудејце који су били цареве слуге. 10Ипак, није позвао ни пророка Натана, ни Венају, ни јунаке, а ни свога брата Соломона.

11Тада пророк Натан рече Витсавеји, мајци Соломоновој: „Зар ниси чула да се Адонија, син Агитин, зацарио без знања нашег господара цара? 12А сад, хајде да те посаветујем како да спасеш живот и себи и своме сину Соломону. 13Иди цару Давиду и реци му: ’О, мој господару царе, зар се ти ниси заклео својој слушкињи рекавши: твој син Соломон ће царевати после мене, и он ће сести на мој престо. Зашто је, онда, Адонија постао цар?’ 14Док ти још тамо будеш говорила с царем, ја ћу ући за тобом и потврдити твоје речи.“

15Витсавеја оде цару у његову собу. Цар је био веома стар, а Ависага Сунамка је служила цару. 16Витсавеја је клекнула и поклонила се цару, а цар је упита: „Шта желиш?“

17Она му рече: „Господару мој, ти си се пред Господом, Богом својим, заклео својој слушкињи, рекавши: ’Твој син, Соломон, ће бити цар после мене, и он ће сести на мој престо.’ 18А ево, сада је Адонија цар, а ти, мој господару царе, не знаш о томе. 19Он је жртвовао мноштво волова и угојених оваца. Позвао је и све цареве синове, свештеника Авијатара, заповедника војске Јоава, али није позвао твога слугу Соломона. 20О, господару мој царе, очи свег Израиља су упрте у тебе, да им кажеш ко ће сести на престо после мог господара цара. 21А кад се мој господар цар упокоји са својим прецима, ја и мој син Соломон бићемо кривци.“

22Док је она још говорила с царем, дође пророк Натан. 23Тада су јавили цару: „Овде је пророк Натан.“ Кад је дошао пред цара, поклонио се цару лицем до земље.

24Натан рече: „Господару мој царе, да ли си ти рекао: ’Адонија ће бити цар после мене, и он ће сести на мој престо’? 25Јер он је данас отишао и жртвовао волове, угојену стоку, и мноштво оваца. Позвао је све цареве синове, војне заповеднике и свештеника Авијатара, и ено их, једу и пију пред њим и узвикују: ’Живео цар Адонија!’ 26Међутим, није позвао ни мене, твога слугу, ни свештеника Садока, ни Венају, сина Јодајевог, а ни твога слугу Соломона. 27Како то да је мој господар цар донео такву одлуку, а да није обзнанио своме слузи ко ће сести на престо мога господара цара после њега?“

Соломон долази на Давидов престо

28Цар Давид одговори: „Позовите ми Витсавеју!“ Она је дошла пред цара и стала пред њега.

29Тада се цар закле и рече: „Живога ми Господа, који је спасао мој живот од сваке невоље, 30данас ћу учинити како сам ти се заклео пред Господом, Богом Израиљевим, рекавши: ’Твој син Соломон биће цар после мене, и он ће сести на мој престо уместо мене.’“

31Тада је Витсавеја клекла и поклонила се цару лицем до земље, рекавши: „Нека мој господар цар Давид живи довека!“

32Затим цар Давид рече: „Позовите ми Садока свештеника, пророка Натана и Венају, сина Јодајевог!“ 33Кад су дошли пред цара, цар им рече: „Поведите са собом слуге свога господара и посадите мога сина Соломона на моју мазгу, па га доведите доле на Гион. 34Нека га тамо свештеник Садок и пророк Натан помажу за цара над Израиљем. Потом затрубите у трубу и реците: ’Живео цар Соломон!’ 35Онда пођите за њим, а он нека дође и седне на мој престо, и нека влада уместо мене; њега одређујем да буде владар над Израиљем и над Јудом.“

36Венаја, син Јодајев, рече цару: „Амин! Нека Господ, Бог мога господара цара, објави тако. 37Као што је Господ био с мојим господарем царем, тако нека буде и са Соломоном, и нека узвиси његов престо још више него престо мога господара, цара Давида.“

38Тако сиђу свештеник Садок, пророк Натан, и Венаја, син Јодајев, с Херећанима и Фелећанима, те посаде Соломона на мазгу цара Давида и дођу на Гион. 39Тада је свештеник Садок узео из Шатора рог с уљем и помазао Соломона. Затим су затрубили у трубу, а сав народ је говорио: „Живео цар Соломон!“ 40Сав је народ пошао за њим свирајући у свирале и радујући се гласно, тако да се тресла земља од њиховог клицања.

41То је чуо Адонија и све узванице које су биле с њим, баш кад су завршавали с гозбом. Кад је Јоав чуо глас трубе упита: „Каква је то галама у граду?“

42Док је он још говорио, дође Јонатан, син свештеника Авијатара. Адонија рече: „Ходи овамо, јер ти си честит човек, и доносиш добру вест.“

43Јонатан одговори Адонији: „Баш обратно! Наш господар, цар Давид, је поставио Соломона за цара! 44Цар је послао с њим свештеника Садока, пророка Натана и Венају, сина Јодајевог, с Херећанима и Фелећанима. Они су га посадили на цареву мазгу, 45а свештеник Садок и пророк Натан су га помазали за цара на Гиону. Оданде су наставили веселећи се, и град се ускомешао. То је галама коју сте чули. 46Соломон већ седи на царском престолу. 47Дошле су и цареве слуге да благослове нашег господара, цара Давида, говорећи: ’Нека Бог учини име Соломоново већим од твога имена; нека подигне његов престо изнад твога.’ Цар се на то поклонио на својој постељи. 48Затим је цар рекао: ’Нека је благословен Господ, Бог Израиљев, који је данас дао да један од мојих синова седне на мој престо, и да то видим својим очима.’“

49На ово се све Адонијине узванице препадоше; устали су; па је свако отишао својим путем. 50А Адонија је, у страху од Соломона, отишао и ухватио се за рогове жртвеника. 51Тада су Соломону јавили: „Ено, Адонија се уплашио цара Соломона и држи се за рогове жртвеника, говорећи: ’Нека ми се цар Соломон закуне данас, да неће погубити мачем свога слугу!’“

52Цар Соломон рече: „Ако се покаже честитим, неће му пасти ни длака с главе, али ако се какво зло нађе на њему, умреће.“

53Тада је цар Соломон послао људе, који су га спустили са жртвеника. Онда је дошао и поклонио се цару Соломону. Соломон му рече: „Иди кући.“