Ketab El Hayat

التكوين 24:1-67

إسحاق ورفقة

1وَشَاخَ إِبْرَاهِيمُ وَتَقَدَّمَ بِهِ الْعُمْرُ. وَبَارَكَ الرَّبُّ إِبْرَاهِيمَ فِي كُلِّ شَيْءٍ. 2وَقَالَ إِبْرَاهِيمُ لِرَئِيسِ عَبِيدِهِ، الْمُتَوَلِّي جَمِيعَ شُؤُونِ بَيْتِهِ: «ضَعْ يَدَكَ تَحْتَ فَخْذِي، 3فَأَسْتَحْلِفَكَ بِالرَّبِّ إِلَهِ السَّمَاءِ وَالأَرْضِ أَنْ لَا تَأْخُذَ لابْنِي زَوْجَةً مِنْ بَنَاتِ الْكَنْعَانِيِّينَ الَّذِيْنَ أَنَا مُقِيمٌ فِي وَسَطِهِمْ. 4بَلْ تَمْضِي إِلَى بَلَدِي وَإِلَى عَشِيرَتِي، وَتَأْخُذُ زَوْجَةً لابْنِي إِسْحاقَ». 5فَقَالَ لَهُ الْعَبْدُ: «هَبْ أَنَّ الْمَرْأَةَ لَا تَشَاءُ أَنْ تَتْبَعَنِي إِلَى هَذِهِ الأَرْضِ، فَهَلْ أَرْجِعُ بِابْنِكَ إِلَى الأَرْضِ الَّتِي ارْتَحَلْتَ عَنْهَا؟». 6فَأَجَابَ إِبْرَاهِيمُ: «إِيَّاكَ أَنْ تَرْجِعَ بِابْنِي إِلَى هُنَاكَ، 7فَالرَّبُّ إِلَهُ السَّمَاءِ الَّذِي أَخَذَنِي مِنْ بَيْتِ أَبِي وَمِنْ أَرْضِ قَوْمِي، وَخَاطَبَنِي وَأَقْسَمَ لِي قَائِلاً: لِذُرِّيَّتِكَ أَهَبُ هَذِهِ الأَرْضَ، هُوَ يُرْسِلُ مَلاكَهُ أَمَامَكَ لِتَأْخُذَ زَوْجَةً لابْنِي مِنْ هُنَاكَ. 8إِنْ أَبَتِ الْمَرْأَةُ أَنْ تَتْبَعَكَ، تَكُونُ آنَئِذٍ فِي حِلٍّ مِنْ حَلْفِي هَذَا، أَمَّا ابْنِي فَإِيَّاكَ أَنْ تَرْجِعَ بِهِ إِلَى هُنَاكَ». 9فَوَضَعَ الْعَبْدُ يَدَهُ تَحْتَ فَخْذِ سَيِّدِهِ إِبْرَاهِيمَ وَحَلَفَ لَهُ عَلَى ذَلِكَ.

10وَاخْتَارَ الْعَبْدُ عَشَرَةَ جِمَالٍ وَحَمَّلَهَا مِنْ جَمِيعِ خَيْرَاتِ مَوْلاهُ الَّتِي فِي يَدِهِ، وَقَامَ وَانْطَلَقَ إِلَى أَرَامِ النَّهْرَيْنِ إِلَى مَدِينَةِ نَاحُورَ. 11وَهُنَاكَ أَنَاخَ الْجِمَالَ خَارِجَ الْمَدِينَةِ عِنْدَ بِئْرِ الْمَاءِ وَقْتَ الْمَسَاءِ، فِي مَوْعِدِ خُرُوجِ الْمُسْتَقِيَاتِ مِنَ النِّسَاءِ، 12وَقَالَ: «أَيُّهَا الرَّبُّ إِلَهَ سَيِّدِي إِبْرَاهِيمَ، أَتَوَسَّلُ إِلَيْكَ أَنْ تُيَسِّرَ أَمْرِي الْيَوْمَ وَتُسْدِيَ مَعْرُوفاً لِسَيِّدِي إِبْرَاهِيمَ. 13هَا أَنَا وَاقِفٌ عِنْدَ بِئْرِ الْمَاءِ حَيْثُ تُقْبِلُ بَنَاتُ أَهْلِ الْمَدِينَةِ 14فَلْيَكُنْ أَنَّ الْفَتَاةَ الَّتِي أَقُولُ لَهَا: ضَعِي جَرَّتَكِ لأَشْرَبَ مِنْهَا، فَتُجِيبُ: اشْرَبْ وَأَنَا أَسْقِي جِمَالَكَ أَيْضاً، تَكُونُ هِيَ الَّتِي اخْتَرْتَهَا لِعَبْدِكَ إِسْحاقَ. وَبِذَلِكَ أُدْرِكُ أَنَّكَ أَسْدَيْتَ مَعْرُوفاً لِسَيِّدِي».

15وَقَبْلَ أَنْ يُتِمَّ صَلاتَهُ إِذَا بِهِ يُشَاهِدُ رِفْقَةَ ابْنَةَ بَتُوئِيلَ ابْنِ مِلْكَةَ زَوْجَةِ نَاحُورَ أَخِي إِبْرَاهِيمَ مُقْبِلَةً، وَجَرَّتُهَا عَلَى كَتِفِهَا. 16وَكَانَتِ الْفَتَاةُ رَائِعَةَ الْجَمَالِ، عَذْرَاءَ لَمْ يَمَسَّهَا رَجُلٌ. فَنَزَلَتْ إِلَى الْعَيْنِ وَمَلأَتْ جَرَّتَهَا ثُمَّ صَعِدَتْ، 17فَرَكَضَ الْعَبْدُ لِلِقَائِهَا وَقَالَ: «أَرْجُوكِ، اسْقِينِي قَلِيلاً مِنْ مَاءِ جَرَّتِكِ». 18فَأَجَابَتِ الْفَتَاةُ: «اشْرَبْ يَا سَيِّدِي». وَأَسْرَعَتْ وَأَنْزَلَتْ جَرَّتَهَا عَلَى يَدِهَا وَسَقَتْهُ. 19وَبَعْدَ أَنْ شَرِبَ قَالَتْ: «أَسْتَقِي لِجِمَالِكَ أَيْضاً حَتَّى تَرْتَوِيَ». 20وَمَضَتْ مُسْرِعَةً وَأَفْرَغَتْ جَرَّتَهَا فِي حَوْضِ الْمَاءِ، ثُمَّ رَكَضَتْ نَحْوَ الْبِئْرِ فَاسْتَقَتْ لِكُلِّ جِمَالِهِ. 21وَظَلَّ الرَّجُلُ يَتَأَمَّلُهَا صَامِتاً لِيَعْلَمَ إِنْ كَانَ الرَّبُّ قَدْ وَفَّقَ مَسْعَاهُ أَمْ لا. 22وَعِنْدَمَا ارْتَوَتِ الْجِمَالُ تَنَاوَلَ الرَّجُلُ خِزَامَةً ذَهَبِيَّةً وَزْنُهَا نِصْفُ شَاقِلٍ (نَحْوَ سِتَّةِ جِرَامَاتٍ) وَسُوَارَيْنِ ذَهَبِيَّيْنِ وَزْنُهُمَا عَشَرَةُ شَواقِلَ (نَحْوَ مِئَةٍ وَعِشْرِينَ جِرَاماً)، 23وَسَأَلَهَا: «ابْنَةُ مَنْ أَنْتِ؟ أَخْبِرِينِي: هَلْ فِي بَيْتِ أَبِيكِ مَوْضِعٌ نَبِيتُ فِيهِ؟» 24فَأَجَابَتْهُ: «أَنَا ابْنَةُ بَتُوئِيلَ ابْنِ مِلْكَةَ الَّذِي أَنْجَبَتْهُ لِنَاحُورَ، 25عِنْدَنَا كَثِيرٌ مِنَ التِّبْنِ وَالْعَلَفِ، وَمَكَانٌ لِتَبِيتُوا فِيهِ». 26فَأَطْرَقَ الرَّجُلُ بِرَأْسِهِ وَسَجَدَ لِلرَّبِّ مُصَلِّياً: 27«تَبَارَكَ الرَّبُّ إِلَهُ سَيِّدِي إِبْرَاهِيمَ الَّذِي لَمْ يَتَخَلَّ عَنْ لُطْفِهِ وَوَفَائِهِ لِسَيِّدِي. أَمَّا أَنَا فَقَدْ هَدَانِي الرَّبُّ فِي الطَّرِيقِ إِلَى بَيْتِ إِخْوَةِ سَيِّدِي». 28فَهُرِعَتِ الْفَتَاةُ وَأَخْبَرَتْ بَيْتَ أُمِّهَا بِهَذِهِ الأُمُورِ.

29وَكَانَ لِرِفْقَةَ أَخٌ يُدْعَى لابَانَ، فَأَسْرَعَ نَحْوَ الرَّجُلِ عِنْدَ بِئْرِ الْمَاءِ، 30إِذْ كَانَ قَدْ رَأَى الْخِزَامَةَ وَالسِّوَارَيْنِ عَلَى يَدَيْ أُخْتِهِ، وَسَمِعَ حَدِيثَهَا عَنِ الرَّجُلِ؛ فَوَجَدَهُ وَاقِفاً بِالْقُرْبِ مِنَ الْجِمَالِ عِنْدَ الْمَاءِ، 31فَقَالَ: «ادْخُلْ أَيُّهَا الْمُبَارَكُ مِنَ الرَّبِّ، لِمَاذَا تَقِفُ خَارِجاً؟ لَقَدْ أَعْدَدْتُ الْبَيْتَ وَكَذَلِكَ مَكَاناً لِلْجِمَالِ». 32فَدَخَلَ الرَّجُلُ إِلَى الْمَنْزِلِ، وَحَلَّ عَنِ الْجِمَالِ، وَقَدَّمَ لَهَا تِبْناً وَعَلَفاً، وَأَتَى لابَانُ بِمَاءٍ لِغَسْلِ رِجْلَيْهِ وَأَرْجُلِ مُرَافِقِيهِ. 33ثُمَّ وَضَعَ الطَّعَامَ بَيْنَ يَدَيْهِ لِيَأْكُلَ. لَكِنَّهُ قَالَ: «لَنْ آكُلَ حَتَّى أُخْبِرَكُمْ بِمَا يَجِبُ أَنْ أَقُولَهُ». فَقَالَ لَهُ: «تَكَلَّمْ».

34فَقَالَ: «أَنَا عَبْدُ إِبْرَاهِيمَ، 35وَقَدْ أَغْدَقَ الرَّبُّ عَلَى مَوْلايَ بَرَكَاتٍ جَمَّةً فَصَارَ عَظِيماً، إِذْ أَنْعَمَ عَلَيْهِ بِغَنَمٍ وَبَقَرٍ وَفِضَّةٍ وَذَهَبٍ وَعَبِيدٍ وَإِمَاءٍ وَجِمَالٍ وَحَمِيرٍ. 36وَأَنْجَبَتْ سَارَةُ امْرَأَةُ سَيِّدِي بَعْدَ أَنْ شَاخَتِ ابْناً لِسَيِّدِي أَوْرَثَهُ كُلَّ مَالَهُ 37وَقَدِ اسْتَحْلَفَنِي سَيِّدِي أَلّا آخُذَ زَوْجَةً لابْنِهِ مِنْ بَنَاتِ الْكَنْعَانِيِّينَ الَّذِينَ يَسْكُنُ أَرْضَهُمْ، 38بَلْ أَذْهَبُ إِلَى بَيْتِ أَبِيهِ وَعَشِيرَتِهِ وَآخُذُ لابْنِهِ مِنْهُمْ زَوْجَةً. 39فَقُلْتُ لِسَيِّدِي: قَدْ تَأْبَى الْفَتَاةُ أَنْ تَتْبَعَنِي إِلَى هَذِهِ الأَرْضِ. 40فَأَجَابَنِي: إِنَّ الرَّبَّ الَّذِي سَلَكْتُ أَمَامَهُ، هُوَ يُرْسِلُ مَلاكَهُ مَعَكَ وَيُوَفِّقُ مَسْعَاكَ فَتَأْخُذُ لابْنِي زَوْجَةً مِنْ عَشِيرَتِي وَمِنْ بَيْتِ أَبِي. 41وَإذَا قَدِمْتَ عَلَى قَوْمِي وَرَفَضُوا أَنْ يُعْطُوكَ إِيَّاهَا تَكُونُ آنَئِذٍ فِي حِلٍّ مِنْ حَلْفِي. 42فَأَقْبَلْتُ الْيَوْمَ عَلَى الْعَيْنِ وَقُلْتُ: أَيُّهَا الرَّبُّ، إِلَهَ سَيِّدِي إِبْرَاهِيمَ. أَرْجُوكَ أَنْ تُوَفِّقَ مَسْعَايَ الَّذِي مِنْ أَجْلِهِ قُمْتُ بِهَذِهِ الرِّحْلَةِ. 43هَا أَنَا وَاقِفٌ عِنْدَ بِئْرِ الْمَاءِ، فَلْيَكُنْ أَنَّ الْفَتَاةَ الَّتِي تَأْتِي لِتَسْتَقِيَ، وَالَّتِي أَطْلُبُ مِنْهَا أَنْ تَسْقِيَنِي بَعْضَ الْمَاءِ، 44فَتَقُولُ لِي: اشْرَبْ أَنْتَ، وَأَنَا أَسْتَقِي لِجِمَالِكَ أَيْضاً، تَكُونُ هِيَ الْفَتَاةَ الَّتِي عَيَّنَهَا الرَّبُّ لابْنِ سَيِّدِي. 45وَبَيْنَمَا كُنْتُ أُنَاجِي نَفْسِي بِهَذَا الْكَلامِ، إِذَا رِفْقَةُ قَادِمَةٌ، حَامِلَةً جَرَّةً عَلَى كَتِفِهَا، فَنَزَلَتْ إِلَى الْعَيْنِ وَاسْتَقَتْ، فَقُلْتُ لَهَا: أَرْجُوكِ أَنْ تَسْقِينِي 46فَأَسْرَعَتْ وَوَضَعَتْ جَرَّتَهَا عَنْهَا قَائِلَةً: اشْرَبْ وَأَنَا أَسْقِي جِمَالَكَ أَيْضاً. 47ثُمَّ سَأَلْتُهَا: ابْنَةُ مَنْ أَنْتِ؟ فَأَجَابَتْ: ابْنَةُ بَتُوئِيلَ بْنِ نَاحُورَ الَّذِي أَنْجَبَتْهُ مِلْكَةُ لَهُ. فَوَضَعْتُ الْخِزَامَةَ فِي أَنْفِهَا وَالسِّوَارَيْنِ عَلَى يَدَيْهَا. 48ثُمَّ خَرَرْتُ وَسَجَدْتُ وَبَارَكْتُ الرَّبَّ إِلَهَ مَوْلايَ إِبْرَاهِيمَ الَّذِي هَدَانِي فِي الطَّرِيقِ الْقَوِيمِ لِآخُذَ ابْنَةَ أَخِي سَيِّدِي لابْنِهِ. 49وَالآنَ إِنْ كُنْتُمْ تُبْدُونَ لُطْفاً وَأَمَانَةً لِسَيِّدِي فَأَجِيبُوا طَلَبِي، وَإلَّا فَأَخْبِرُونِي لأَتَّجِهَ يَمِيناً أَوْ شِمَالاً».

50فَأَجَابَ لابَانُ وَبَتُوئِيلُ: «قَدْ صَدَرَ هَذَا الأَمْرُ مِنَ الرَّبِّ، وَلا نَقْدِرُ أَنْ نَقُولَ لَكَ خَيْراً أَوْ شَرّاً. 51هَا هِيَ رِفْقَةُ أَمَامَكَ، خُذْهَا وَامْضِ. لِتَكُنْ لابْنِ سَيِّدِكَ كَمَا قَالَ الرَّبُّ». 52فَمَا إِنْ سَمِعَ عَبْدُ إِبْرَاهِيمَ كَلامَهُمْ حَتَّى خَرَّ عَلَى الأَرْضِ سَاجِداً لِلرَّبِّ، 53ثُمَّ أَخْرَجَ جَوَاهِرَ مِنْ فِضَّةٍ وَمِنْ ذَهَبٍ وَثِيَاباً وَأَعْطَاهَا لِرِفْقَةَ، وَأَهْدَى أَيْضاً أَخَاهَا وَأُمَّهَا تُحَفاً 54وَأَكَلَ وَشَرِبَ هُوَ وَرِجَالُهُ، وَقَضَوْا لَيْلَتَهُمْ هُنَاكَ. وَعِنْدَمَا اسْتَيْقَظُوا فِي الصَّبَاحِ قَالَ: «أَطْلِقُونِي لأَعُودَ إِلَى سَيِّدِي». 55فَأَجَابَ أَخُوهَا وَأُمُّهَا: «دَعِ الْفَتَاةَ تَمْكُثُ مَعْنَا عَشَرَةَ أَيَّامٍ أَوْ نَحْوَهَا، ثُمَّ بَعْدَ ذَلِكَ تَنْطَلِقُ». 56فَقَالَ لَهُمْ: «لا تُعِيقُونِي فَالرَّبُّ وَفَّقَ مَسْعَايَ، أَطْلِقُونِي لأَمْضِيَ إِلَى سَيِّدِي». 57فَقَالا: «نَدْعُو الْفَتَاةَ وَنَسْأَلُهَا رَأْيَهَا». 58فَدَعَيَا رِفْقَةَ وَسَأَلاهَا: «أَتَذْهَبِينَ مَعَ هَذَا الرَّجُلِ؟» فَأَجَابَتْ: «أَذْهَبُ». 59فَصَرَفُوا رِفْقَةَ أُخْتَهُمْ وَمَعَهَا مُرَبِّيَتَهَا وَعَبْدَ إِبْرَاهِيمَ وَرِجَالَهُ، 60وَبَارَكُوا رِفْقَةَ قَائِلِينَ لَهَا: «أَنْتِ أُخْتُنَا، فَلْتَتَكَاثَرِي لِتَصِيرِي أُلُوفَ أُلُوفٍ وَلْتَرِثْ ذُرِّيَّتُكِ مُدُنَ مُبْغِضِيهَا».

61فَنَهَضَتْ رِفْقَةُ وَفَتَيَاتُهَا وَرَكِبْنَ الْجِمَالَ وَتَبِعْنَ الرَّجُلَ. فَانْطَلَقَ الْعَبْدُ بِرِفْقَةَ وَمَضَى فِي طَرِيقِهِ. 62وَكَانَ إِسْحاقُ الْمُقِيمُ آنَئِذٍ فِي النَّقَبِ قَدْ عَادَ مِنْ طَرِيقِ بِئْرِ «لَحَيْ رُئِي». 63فَخَرَجَ عِنْدَ الْمَسَاءِ إِلَى الْحَقْلِ مُتَأَمِّلًا، وَإِذْ تَطَلَّعَ حَوْلَهُ شَاهَدَ جِمَالاً مُقْبِلَةً، 64وَرَفَعَتْ رِفْقَةُ كَذَلِكَ عَيْنَيْهَا وَرَأَتْ إِسْحاقَ فَتَرَجَّلَتْ عَنِ الْجَمَلِ، 65وَسَأَلَتِ الْعَبْدَ: «مَنْ هَذَا الرَّجُلُ الْمَاشِي فِي الْحَقْلِ لِلِقَائِنَا؟» فَقَالَ الْعَبْدُ: «هُوَ سَيِّدِي». فَتَنَاوَلَتِ الْحِجَابَ وَتَغَطَّتْ. 66ثُمَّ حَدَّثَ الْعَبْدُ إِسْحاقَ بِكُلِّ الأُمُورِ الَّتِي قَامَ بِها. 67فَأَدْخَلَ إِسْحاقُ رِفْقَةَ إِلَى خَيْمَةِ أُمِّهِ سَارَةَ، وَتَزَوَّجَهَا وَأَحَبَّهَا وَتَعَزَّى بِها بَعْدَ مَوْتِ أُمِّهِ.

New Serbian Translation

1. Мојсијева 24:1-67

Исак и Ревека

1Аврахам је био већ стар и добро одмакао у годинама. Господ га је био благословио у свему.

2Аврахам рече најстаријем слузи у свом дому, под чијом управом је била сва његова имовина: „Стави руку под моје бедро, 3да те закунем Господом, Богом неба и земље, да моме сину нећеш довести за жену једну од ћерки Хананаца међу којима живим, 4него да ћеш отићи у моју земљу, у мој родни крај, те довести жену за мог сина Исака.“

5Слуга рече Аврахаму: „А шта ако жена неће да пође у ову земљу? Треба ли да се вратим и поведем твога сина у земљу из које си ти дошао?“

6Аврахам му одговори: „Пази да не одведеш тамо мога сина! 7Господ, Бог небески, који ме је извео из дома мога оца и из моје родне земље, ми је говорио и заклео се самим собом, рекавши: ’Твоме потомству ћу дати ову земљу.’ Он ће послати анђела пред тобом, па ћеш довести оданде жену за мог сина. 8А ако жена неће да пође с тобом, онда те моја заклетва више не обавезује. Само пази да тамо не водиш мога сина.“

9Тада је слуга ставио руку под Аврахамово бедро, па му се заклео да ће учинити што му је Аврахам рекао. 10Слуга је узео десет камила свога господара, и понео сваковрсна добра свога господара. Онда је устао и кренуо у Арам-Нахарајим, у Нахоров град. 11Код бунара, изван града, је пустио камиле да полежу. Било је вече, време кад жене долазе да захватају воду.

12Онда се помолио: „О, Господе, Боже мога господара Аврахама, изађи ми данас у сусрет и искажи милост моме господару Аврахаму. 13Ево, стојим овде код извора, а ћерке мештана долазе да захватају воду. 14Рећи ћу једној девојци: ’Спусти свој крчаг да се напијем.’ Ако она одговори: ’Пиј! Напојићу и твоје камиле’, нека она буде та коју си одредио за твога слугу Исака. По томе ћу знати да си исказао милост моме господару.“

15Он још није био дорекао молитву, кад дође Ревека, која се родила Ватуилу, сину Мелхе, жене Аврахамовог брата Нахора, носећи крчаг на рамену. 16Девојка је била предивног изгледа, девица коју мушкарац није дотакао. Сишла је к извору, напунила крчаг, па се вратила горе.

17Слуга јој тада потрча у сусрет и рече јој: „Дај ми, молим те, мало воде из твог крчага!“

18Она му одговори: „Пиј, господару!“, па је хитро спустила крчаг на руку и дала му да пије.

19Кад га је напојила, рекла је: „Налићу и твојим камилама да се напоје.“ 20Брзо је излила крчаг у појило, па се пожурила к бунару да поново захвати воде. Затим је напојила све његове камиле. 21Човек ју је ћутке посматрао, не би ли сазнао да ли је Господ учинио његов пут успешним или није.

22Кад су се камиле напојиле, човек је узео златну гривну за њен нос тешку пола шекела24,22 Око 6 gr., а за њене руке две златне наруквице тешке десет шекела24,22 Око 120 gr.. 23Слуга јој тада рече: „Реци ми, молим те, чија си ћерка? Има ли у кући твога оца места за нас да преноћимо?“

24Она одговори: „Ја сам ћерка Ватуила, сина кога је Мелха родила Нахору.“ 25Још му је рекла: „Код нас има пуно сламе и сточне хране, а има и места да се преноћи.“

26Човек се тада поклонио и пао ничице пред Господом, 27говорећи: „Нека је благословен Господ, Бог мога господара Аврахама, што није ускратио своју милост и верност моме господару. Господ ме је довео право у кућу рођака мога господара!“

28Девојка је онда отрчала и испричала све ово у кући своје мајке. 29Ревека је имала брата који се звао Лаван. Лаван је отрчао напоље, ка човеку код студенца. 30Чим је видео гривну и наруквице на рукама своје сестре, и кад је чуо речи његове сестре Ревеке: „Овако ми је говорио тај човек“, отишао је к човеку који је стајао код камила на студенцу. 31Рекао му је: „Дођи, благословени од Господа! Зашто стојиш напољу? Ја сам већ спремио кућу и место за камиле.“

32Човек је дошао у кућу и растоварио камиле. Лаван је онда дао сточне хране и сламе камилама, а слузи и људима који су били с њим је донео воде да оперу ноге. 33Кад је поставио пред њега да једе, слуга рече: „Нећу јести док не кажем што имам да кажем.“

Лаван му рече: „Говори онда!“

34Слуга је почео да прича: „Ја сам Аврахамов слуга. 35Господ је обилато благословио мога господара, те је постао богат. Дао му је оваца и говеда, сребра и злата, слугу и слушкиња, камила и магараца. 36Сара, жена мога господара, му је родила сина у његовој старости, коме је дао сву своју имовину. 37Мој ме је господар заклео, рекавши: ’Не узимај за жену моме сину неку девојку од Хананејаца, у чијој земљи живим. 38Него иди к породици мога оца, к мојој родбини, да нађеш жену за мога сина.’

39Ја сам онда упитао свога господара: ’А шта ако жена неће да пође са мном?’

40Он ми одговори: ’Господ, чији пут следим, послаће свог анђела с тобом, и учинити твој пут успешним, па ћеш довести жену за мога сина од моје родбине, из породице мога оца. 41Заклетве ћеш бити разрешен кад одеш к мојој родбини. Ако ти они не дају девојку, онда те моја заклетва више не обавезује.

42Данас, кад сам дошао код извора, рекао сам Господу: ’О, Господе, Боже мога господара Аврахама, ако ти је по вољи, молим те учини успешним пут на који сам кренуо. 43Ево, стојим код извора и девојци која дође да црпи воду, рећи ћу: ’Дај ми да попијем мало воде из твога крчага.’ 44Ако она каже: ’Пиј! Извући ћу воде и за твоје камиле’, то ће бити она коју је Господ одредио за сина мога господара.

45Ја још нисам био дорекао молитву у себи, кад ето Ревеке са крчагом на рамену. Сишла је к извору да захвати воде. Ја јој рекох: ’Дај ми, молим те, да пијем!’

46Она је брзо спустила крчаг с рамена и рекла: ’Пиј! Напојићу и твоје камиле.’ Ја сам пио, а она је напојила камиле.

47Онда сам је упитао: ’Чија си ти ћерка?’

Она одговори: ’Ћерка сам Ватуила, кога је Нахору родила Мелха.’

Тада сам јој ставио гривну на нос, а наруквице на њене руке. 48Затим сам пао ничице пред Господом и благословио Господа, Бога мога господара Аврахама, који ме је водио правим путем да узмем ћерку брата мога господара за његовог сина. 49А сад, реците ми ако намеравате да искажете милост и верност моме господару; ако не намеравате, и то ми реците, тако да знам хоћу ли поћи на десно или на лево.“

50Тада Лаван и Ватуило одговоре: „Од Господа је ово дошло; ми ти не можемо рећи ни да ни не. 51Ево, Ревека је ту: узми је и иди, па нека буде жена твоме господару, како је Господ рекао.“

52Кад је Аврахамов слуга чуо ове речи, поклонио се Господу лицем до земље. 53Слуга је онда извадио златног и сребрног накита, и хаљина, па их дао Ревеки. Њеној браћи и мајци је такође дао драгоцене дарове. 54Затим су он и његови сапутници јели и пили, па су преноћили тамо.

Кад су ујутро устали, слуга рече: „Допустите ми да се вратим своме господару.“

55Али њен брат и њена мајка му рекоше: „Нека девојка остане с нама још десетак дана; онда можеш да идеш.“24,55 Или: онда ће (девојка) ићи.

56Али он им рече: „Не задржавајте ме, кад је Господ већ учинио мој пут успешним. Пустите ме да идем к своме господару!“

57А они рекоше: „Позовимо девојку и упитајмо је шта она мисли.“ 58Позвали су девојку и упитали је: „Да ли хоћеш да пођеш са овим човеком?“

Она одговори: „Хоћу.“

59Тако они отпреме своју сестру и њену дојиљу са Аврахамовим слугом и његовим људима. 60Онда су благословили Ревеку овим речима:

„Сестро наша!

Буди мајка небројеним хиљадама,

а твоје потомство нек заузме

врата својих непријатеља.“

61Онда су Ревека и њене слушкиње устале, узјахале камиле, те пошле за слугом. Слуга је преузео Ревеку и отишао.

62А Исак се управо вратио из Вир Лахај Роја; он је, наиме, живео у области Негева. 63Предвече је изашао у поље да се прошета.24,63 Значење ове речи у јеврејском је непоуздано. Неки стари и нови преводи преводе ту реч да размишља, или да се моли. Подигне он поглед, кад оно, долазе камиле. 64И Ревека је подигла поглед. Кад је видела Исака сишла је с камиле 65и упитала слугу: „Ко је тај човек што нам пољем долази у сусрет?“

Слуга одговори: „То је мој господар.“ Она је тада узела вео и покрила лице.

66Затим је слуга испричао Исаку све што је учинио. 67Исак је тада увео Ревеку у шатор своје мајке, Саре, и оженио се њоме. Она му је постала жена и он ју је волео. Тако се Исак утешио за својом мајком.