Ketab El Hayat

أيوب 7:1-21

1أَلَيْسَتْ حَيَاةُ الإِنْسَانِ جِهَاداً شَاقّاً عَلَى الأَرْضِ، وَأَيَّامُهُ كَأَيَّامِ الأَجِيرِ؟ 2فَكَمَا يَتَشَوَّقُ الْعَبْدُ إِلَى الظِّلِّ، وَالأَجِيرُ يَرْتَقِبُ أُجْرَتَهُ، 3هَكَذَا كُتِبَتْ عَلَيَّ أَشْهُرُ سُوءٍ، وَلَيَالِي شَقَاءٍ قُدِّرَتْ لِي. 4إِذَا رَقَدْتُ أَتَسَاءَلُ: مَتَى أَقُومُ؟ وَلَكِنَّ اللَّيْلَ طَوِيلٌ، وَأَشْبَعُ قَلَقاً إِلَى الصَّبَاحِ. 5اكْتَسَى لَحْمِي بِالدُّودِ وَحَمْأَةِ التُّرَابِ، وَجِلْدِي تَشَقَّقَ وَتَقَرَّحَ. 6أَيَّامِي أَسْرَعُ مِنْ مَكُّوكِ النَّسَّاجِينَ، تَتَلاشَى مِنْ غَيْرِ رَجَاءٍ!

7فَاذْكُرْ يَا اللهُ أَنَّ حَيَاتِي لَيْسَتْ سِوَى نَسَمَةٍ، وَأَنَّ عَيْنَيَّ لَنْ تَعُودَا تَرَيَانِ الْخَيْرَ. 8إِنَّ عَيْنَ مَنْ يَرَانِي الآنَ لَنْ تُبْصِرَنِي فِيمَا بَعْدُ، وَتَلْتَفِتُ عَيْنَاكَ إِلَيَّ فَلا تَجِدَانِنِي بَعْدُ. 9كَمَا يَضْمَحِلُّ السَّحَابُ وَيَزُولُ، هَكَذَا الْمُنْحَدِرُ إِلَى الْهَاوِيَةِ لَا يَصْعَدُ، 10لَا يَرْجِعُ بَعْدُ إِلَى مَنْزِلِهِ، وَمَكَانُهُ لَا يَعْرِفُهُ بَعْدُ. 11لِذَلِكَ لَنْ أُلْجِمَ فَمِي، وَسَأَتَكَلَّمُ مِنْ عُمْقِ عَذَابِ رُوحِي، وَأَشْكُو فِي مَرَارَةِ نَفْسِي. 12أَبَحْرٌ أَنَا أَمْ تِنِّينٌ، حَتَّى أَقَمْتَ عَلَيَّ حَارِساً؟ 13إِنْ قُلْتُ: إِنَّ فِرَاشِي يُعَزِّينِي وَمَرْقَدِي يُزِيلُ كُرْبَتِي، 14فَأَنْتَ تُرَوِّعُنِي بِالأَحْلامِ وَتُرْهِبُنِي بِالرُّؤَى. 15لِذَلِكَ فَضَّلْتُ الاخْتِنَاقَ وَالْمَوْتَ عَلَى جَسَدِي هَذَا. 16كَرِهْتُ حَيَاتِي، فَلَنْ أَحْيَا إِلَى الأَبَدِ، فَكُفَّ عَنِّي لأَنَّ أَيَّامِي نَفْخَةٌ. 17مَنْ هُوَ الإِنْسَانُ حَتَّى تَعْتَبِرَهُ وَتُعِيرَهُ كُلَّ اهْتِمَامٍ؟ 18تَفْتَقِدُهُ فِي كُلِّ صَبَاحٍ وَتَمْتَحِنُهُ فِي كُلِّ لَحْظَةٍ؟ 19حَتَّى مَتَى لَا تُحَوِّلُ وَجْهَكَ عَنِّي، وَتَكُفُّ رَيْثَمَا أَبْلَعُ رِيقِي؟ 20إِنْ أَخْطَأْتُ فَمَاذَا أَفْعَلُ لَكَ يَا رَقِيبَ النَّاسِ؟ لِمَاذَا جَعَلْتَنِي هَدَفاً لَكَ؟ لِمَاذَا جَعَلْتَنِي حِمْلاً عَلَى نَفْسِي؟ 21لِمَاذَا لَا تَصْفَحُ عَنْ إِثْمِي وَتُزِيلُ ذَنْبِي، لأَنَّنِي الآنَ أَرْقُدُ فِي التُّرَابِ، وَعِنْدَمَا تَبْحَثُ عَنِّي أَكُونُ قَدْ فَنِيتُ».

New Serbian Translation

Књига о Јову 7:1-21

1Не кулучи ли људски род на земљи

и нису ли му дани као дани најамникови?

2Као слуга што уздише за хладом

и као најамник што чезне за надницом својом,

3тако су и мени додељени месеци бесмисла,

тегобне су ми ноћи одређене.

4Ако легнем, кажем: ’Кад ћу да устанем?’

Одужи се ноћ, додија ми

и преврћем се до зоре.

5Тело ми се у црве и скорено блато обукло,

кожа ми је крастава и гнојна.

6Дани моји прохујаше брже него ткање на разбоју,

до краја се одмотала нада.

7Присети се да ми је живот дашак,

да ми очи више неће гледати добра!

8Више ме неће гледати око које ме је гледало.

Твоје ће ме очи потражити

али мене више бити неће.

9Као што се облак расплине, нестане,

тако се не диже онај што у Свет мртвих7,9 У изворном тексту Шеол, или подземље, где пребивају душе умрлих. сиђе;

10не враћа се више кући својој,

завичај га његов више не познаје.

11Тако ни ја нећу више да затварам уста своја.

Завапићу у тескоби духа свога,

јадаћу се у чемеру душе своје.

12Шта сам ја то – море или морска неман –

да си стражу око мене поставио?!

13Јер кад кажем: ’Постеља ће моја да утеши мене,

мој ће лежај да олакша жалопојке моје’,

14ти сновима тад ме плашиш,

престрављујеш виђењима;

15па су ми и вешала дража

и смрт више него живот.

16Смучило ми се!

Па нећу ја довека да живим!

Прођи ме се, јер су дашак дани моји!

17Па шта је човек да га тако уздижеш,

да ти је за срце прирастао;

18да се бавиш њиме из јутра у јутро,

да га сваког трена искушаваш?

19Докле?! Нећеш ли да скренеш свој поглед са мене?

Нећеш ли ме пустити насамо, док пљувачку ја своју прогутам?

20Све и да сам сагрешио,

шта сам теби учинио, о, чувару људи?!

Зашто си ме себи ко мету ставио,

па сам ти постао терет?

21Што ми не би преступ опростио

и кривицу моју мимоишао?

Јер, ја ћу лећи у прашину,

па кад ме потражиш –

мене више бити неће.“