Ketab El Hayat

أيوب 10:1-22

1قَدْ كَرِهْتُ حَيَاتِي، لِهَذَا أُطْلِقُ الْعَنَانَ لِشَكْوَايَ، وَأَتَحَدَّثُ عَنْ أَشْجَانِي فِي مَرَارَةِ نَفْسِي، 2قَائِلاً لِلهِ: لَا تَسْتَذْنِبْنِي. فَهِّمْنِي لِمَاذَا تُخَاصِمُنِي؟ 3أَيَحْلُو لَكَ أَنْ تَظْلِمَ وَتَنْبِذَ عَمَلَ يَدِكَ، وَتُحَبِّذَ مَشُورَةَ الأَشْرَارِ؟ 4أَلَكَ عَيْنَا بَشَرٍ، أَمْ كَنَظَرِ الإِنْسَانِ تَنْظُرُ؟ 5هَلْ أَيَّامُكَ مِثْلُ أَيَّامِ الإِنْسَانِ، أَمْ سِنُوكَ فِي قِصَرِ سِنِيِ الْبَشَرِ، 6حَتَّى تَبْحَثَ عَنْ إِثْمِي وَتُنَقِّبَ عَنْ خَطَايَايَ؟ 7فَأَنْتَ عَالِمٌ أَنِّي لَسْتُ مُذْنِباً، وَأَنَّهُ لَا مُنْقِذَ مِنْ يَدِكَ.

8قَدْ كَوَّنَتْنِي يَدَاكَ وَصَنَعَتَانِي بِجُمْلَتِي، وَالآنَ الْتَفَتَّ إِلَيَّ لِتَسْحَقَنِي! 9اذْكُرْ أَنَّكَ جَبَلْتَنِي مِنْ طِينٍ، أَتُرْجِعُنِي بَعْدُ إِلَى التُّرَابِ؟ 10أَلَمْ تَصُبَّنِي كَاللَّبَنِ وَتُخَثِّرْنِي كَالْجُبْنِ؟ 11كَسَوْتَنِي جِلْداً وَلَحْماً، فَنَسَجْتَنِي بِعِظَامٍ وَعَصَبٍ. 12مَنَحْتَنِي حَيَاةً وَرَحْمَةً، وَحَفِظَتْ عِنَايَتُكَ رُوحِي. 13كَتَمْتَ هَذِهِ الأُمُورَ فِي قَلْبِكَ، إِلّا أَنِّي عَلِمْتُ أَنَّ هَذَا قَصْدُكَ.

14إِنْ أَخْطَأْتُ فَأَنْتَ تُرَاقِبُنِي، وَلا تُبْرِئُنِي مِنْ إِثْمِي. 15إِنْ أَذْنَبْتُ فَوَيْلٌ لِي. وَإِنْ كُنْتُ بَارّاً لَا أَرْفَعُ رَأْسِي، لأَنِّي مُمْتَلِئٌ هَوَاناً وَنَاظِرٌ مَذَلَّتِي، 16وَإِنْ شَمَخْتُ بِرَأْسِي تَقْتَنِصُنِي كَالأَسَدِ، ثُمَّ تَعُودُ فَتَصُولُ عَلَيَّ. 17تُجَدِّدُ شُهُودَكَ ضِدِّي، وَتُضْرِمُ غَضَبَكَ عَلَيَّ، وَتُؤَلِّبُ جُيُوشاً تَتَنَاوَبُ ضِدِّي.

18لِمَاذَا أَخْرَجْتَنِي مِنَ الرَّحِمِ؟ أَلَمْ يَكُنْ خَيْراً لَوْ أَسْلَمْتُ الرُّوحَ وَلَمْ تَرَنِي عَيْنٌ؟ 19فَأَكُونُ كَأَنِّي لَمْ أَكُنْ فَأُنْقَلُ مِنَ الرَّحِمِ إِلَى الْقَبْرِ. 20أَلَيْسَتْ أَيَّامِي قَلِيلَةً؟ كُفَّ عَنِّي لَعَلِّي أَتَمَتَّعُ بِبَعْضِ الْبَهْجَةِ، 21قَبْلَ أَنْ أَمْضِيَ إِلَى حَيْثُ لَا أَعُودُ، إِلَى أَرْضِ الظُّلْمَةِ وَظِلِّ الْمَوْتِ، 22إِلَى أَرْضِ الظُّلْمَةِ الْمُتَكَاثِفَةِ وَالْفَوْضَى، حَيْثُ الإِشْرَاقُ فِيهَا كَاللَّيْلِ الْبَهِيمِ».

New Serbian Translation

Књига о Јову 10:1-22

1Души ми се живот огадио!

Над собом ћу жалопојком зажалити,

јадаћу се у чемеру душе своје.

2Богу ћу рећи: ’Не осуђуј ме!

Објави ми за шта ме оптужујеш

3Зар ти је мило да тлачиш,

да одбациш дело својих руку,

а да се смешиш над наумом зликовачким?

4Зар ти имаш очи човекове,

па да видиш то што људи гледају?

5Јесу ли ти дани смртникови дани

и године твоје као век човека;

6па кривице моје испитујеш

и за грехом мојим трагаш?

7А ти знаш да кривац нисам,

да из твоје руке избављења нема!

8Уобличише ме твоје руке, саздаше ме,

а ти ме прождиреш.

9Сети се, молим те,

да си ме ко глину створио,

па зар ћеш у прашину да ме вратиш?

10Ниси ли ме ко млеко излио

и згрушао попут сира?

11Ниси ли ме обукао у кожу и месо;

ниси ли ме изаткао костима и венама?

12Дао си ми и живот и милост,

својим си старањем дух ми очувао.

13Али, све ове ствари си сакрио у срцу своме,

и знам да је то било у теби!

14Ако бих и згрешио, ти би бдео нада мном;

не би ме помиловао због кривице моје.

15Ако сам био злотвор, јао мени!

Ако сам био праведан, главу своју уздизао нисам.

Али ја се давим у срамоти

и свестан сам беде своје!

16Уздигнем ли се, као лав ме ловиш

и поново на мени величанство своје показујеш.

17Против мене нове сведоке доводиш,

љутиш се на мене све више

и војску за војском против мене шаљеш.

18Зашто си ме извадио из мајчиног крила?

Да сам барем издахнуо, да ме око угледало није!

19Био бих као да ме никад није било,

од мајчиног крила до гроба би ме однели.

20Зар моји дани нису малобројни?

Доста више! Прођи ме се,

дај ми да се мало развеселим;

21пре него одем у земљу неповрата,

ноћи и мрака најгушћег;

22у земљу крајње таме,

дубоког црнила и нереда,

где је и светло као потпуни мрак.’“