New Amharic Standard Version

ኤርምያስ 4:1-31

1“እስራኤል ሆይ፤ ብትመለስ፣

ወደ እኔ ብትመለስ፤”

ይላል እግዚአብሔር

“አስጸያፊ ነገሮችህን ከፊቴ ብታስወግድ፣

ባትናወጥ ብትቆምም፣

2በእውነት፣ በቅንነትና በጽድቅ፣

‘ሕያው እግዚአብሔርን!’ ብለህ ብትምል፣

አሕዛብ በእርሱ ይባረካሉ፤

በእርሱም ይከበራሉ።”

3እግዚአብሔር ለይሁዳና ለኢየሩሳሌም ሰዎች እንዲህ ያላል፤

“ዕዳሪውን መሬት ዕረሱ፤

በእሾህም መካከል አትዝሩ።

4እናንተ የይሁዳ ሰዎች፣ የኢየሩሳሌምም ነዋሪዎች፤

ለእግዚአብሔር ተገረዙ፤

የልባችሁንም ሸለፈት አስወግዱ፤

አለዚያ ስለ ሠራችሁት ክፋት፣

ቍጣዬ እንደ እሳት ይንበለበላል፤

ሊገታውም የሚችል የለም።

ጥፋት ከሰሜን መምጣቱ

5“ ‘በምድሪቱ ሁሉ መለከትን ንፉ’ ብላችሁ፤

በይሁዳ ተናገሩ፣ በኢየሩሳሌም ዐውጁ፤

ጩኹ፤ እንዲህም በሉ፤

‘በአንድነት ተሰብሰቡ፤

ወደ ተመሸጉት ከተሞች እንሽሽ’

6ወደ ጽዮን ለመግባት ሰንደቅ ዐላማ አንሡ፤

ቶሎ ሸሽታችሁ አምልጡ፤

ከሰሜን መቅሠፍትን፣

ታላቅ ጥፋትን አመጣለሁና።”

7አንበሳ ከደኑ ወጥቶአል፤

ሕዝብንም የሚያጠፋ ተሰማርቶአል፤

ምድርሽን ባዶ ሊያደርግ፣

ከስፍራው ወጥቶአል።

ከተሞችሽ ፈራርሰው ይወድቃሉ፤

ያለ ነዋሪም ይቀራሉ።

8ስለዚህ ማቅ ልበሱ፤

እዘኑ፤ ዋይ በሉ፤

የእግዚአብሔር አስፈሪ ቍጣ፣

ከእኛ አልተመለሰምና።

9‘ “በዚያ ቀን” ይላል እግዚአብሔር

“ንጉሡና ሹማምቱ ወኔ ይከዳቸዋል፤

ካህናቱ ድንጋጤ ይውጣቸዋል፤

ነቢያቱም ብርክ ይይዛቸዋል።”

10እኔም፣ “ጌታ እግዚአብሔር ሆይ፤ ሰይፍ አንገታቸው ላይ ተቃጥቶ ሳለ፣ ‘ሰላም ይሆንላችኋል’ ብለህ ይህን ሕዝብና ኢየሩሳሌምን ለምን እጅግ አታለልህ?” አልሁ።

11በዚያን ጊዜ፣ ለእዚህ ሕዝብና ለኢየሩሳሌም እንዲህ ተብሎ ይነገራል፤ “ለማበጠር ወይም ለማጥራት ሳይሆን፣ ከዚያ የበረታ የሚጠብስ ደረቅ ነፋስ በምድረ በዳ ካሉት ባድማ ኰረብቶች ወደ ወገኔ ሴት ልጅ 12በእኔ ትእዛዝ ይነፍሳል፤4፥12 ወይም በእኔ ትእዛዝ የሚመጣው እንግዲህ ፍርዴን በእነርሱ ላይ እናገራለሁ።”

13እነሆ፤ እንደ ደመና ይንሰራፋል፤

ሠረገሎቹ እንደ ዐውሎ ነፋስ ይመጣሉ፤

ፈረሶቹም ከንስር ይፈጥናሉ፤

መጥፋታችን ነውና ወዮልን!

14ኢየሩሳሌም ሆይ፤ እንድትድኚ ከልብሽ ክፋት ታጠቢ፤

እስከ መቼ ክፉ ሐሳብ በውስጥሽ ይኖራል?

15ድምፅ ከዳን ይሰማልና፤

ከኤፍሬም ተራሮችም ጥፋትን ያውጃል።

16“ይህን ለሕዝቦች አሳውቁ፤

ለኢየሩሳሌምም እንዲህ ብላችሁ በይፋ ንገሩ፤

‘ከበው የሚያስጨንቁ ከሩቅ አገር ይመጣሉ፤

በይሁዳ ከተሞችም ላይ ይደነፋሉ፤

17ሰብል እንደሚጠብቁ ሰዎች ይከቧታል፤

በእኔ ላይ ዐምፃለችና፤’ ”

ይላል እግዚአብሔር

18“የገዛ መንገድሽና ተግባርሽ፣

ይህን አምጥቶብሻል፤

ይህም ቅጣትሽ ነው፤

ምንኛ ይመራል!

እንዴትስ ልብ ይሰብራል!”

19ወይ አበሳዬ! ወይ አበሳዬ!

ሥቃይ በሥቃይ ላይ ሆነብኝ፤

አወይ፣ የልቤ ጭንቀት!

ልቤ ክፉኛ ይመታል፤

ዝም ማለት አልችልም፤

የመለከትን ድምፅ፣

የጦርነትንም ውካታ ሰምቻለሁና።

20ጥፋት በጥፋት ላይ ይመጣል፤

ምድሪቱም በሞላ ባድማ ትሆናለች፤

ድንኳኔ በድንገት፣

መጠለያዬም በቅጽበት ጠፋ።

21እስከ መቼ የጦርነት ዐርማ እመለከታለሁ?

እስከ መቼስ የመለከት ድምፅ እሰማለሁ?

22“ሕዝቤ ተላሎች ናቸው፤

እኔን አያውቁኝም።

ማስተዋል የጐደላቸው፣

መረዳትም የማይችሉ ልጆች ናቸው።

ክፋትን ለማድረግ ጥበበኞች፤

መልካም መሥራት ግን የማያውቁ።”

23ምድርን ተመለከትሁ፤

እነሆ ቅርጽ የለሽና ባዶ ነበረች፤

ሰማያትንም አየሁ፣

ብርሃናቸው ጠፍቶአል።

24ተራሮችን ተመለከትሁ፣

እነሆ ይንቀጠቀጡ ነበር፤

ኰረብቶችም ሁሉ ተናጡ።

25አየሁ፤ ሰው አልነበረም፤

የሰማይ ወፎች ሁሉ በረው ጠፍተዋል።

26ተመለከትሁ፤ እነሆም፣ ፍሬያማው ምድር በረሓ ሆነ፤

ከተሞቹ ሁሉ በእግዚአብሔር ፊት፣

ከብርቱ ቍጣው የተነሣ ፈራረሱ።

27እግዚአብሔር እንዲህ ይላል፤

“ምድር ሁሉ ባድማ ትሆናለች፤

ነገር ግን ፈጽሜ አላጠፋትም።

28ስለዚህ ምድር ታለቅሳለች፤

ሰማያትም በላይ ይጨልማሉ፤

ተናግሬአለሁ፤ ሐሳቤን አልለውጥም፤

ወስኛለሁ፤ ወደ ኋላም አልልም።

29ከፈረሰኞችና ከቀስተኞች ጩኸት የተነሣ፣

ከተማ ሁሉ ይሸሻል፤

አንዳንዶች ደን ውስጥ ይገባሉ፤

ሌሎችም ቋጥኝ ላይ ይወጣሉ፤

ከተሞች ሁሉ ባዶ ቀርተዋል፤

የሚኖርባቸውም የለም።

30አንቺ ለጥፋት የተዳረግሽ ሆይ፤ ምን መሆንሽ ነው?

ቀይ ቀሚስ የለበስሽው ለምንድ ነው?

ለምን በወርቅ አጌጥሽ?

ዐይኖችሽንስ ለምን ተኳልሽ?

እንዲያው በከንቱ ተሽሞንሙነሻል፤

የተወዳጀሻቸው ንቀውሻልና፤

ነፍስሽንም ሊያጠፉ ይፈልጋሉ።

31የበኵር ልጇን ለመውለድ እንደምታምጥ፣

በወሊድ እንደምትጨነቅ ሴት ድምፅ ሰማሁ፤

የጽዮን ሴት ልጅ ትንፋሽ አጥሮአት ስትጮኽ፣

እጇን ዘርግታ፣

“ወዮልኝ! ተዝለፈለፍሁ፣

በነፍሰ ገዳዮች እጅ ወደቅሁ” ስትል ሰማሁ።

New Serbian Translation

Књига пророка Јеремије 4:1-31

1„Ако се вратиш, о, Израиљу

– говори Господ – мени се врати;

и ако склониш своје гадости од мене

нећеш лутати.

2Заклињаћеш се:

’Тако ми живог Господа!’

у истини, у правди и у праведности.

И благословиће се њиме народи4,2 Види 1. Мој 18,18.

и њиме ће се хвалити.“

3Говори Господ Јудејцима и Јерусалиму:

„Узорите своје неузорано тло

и не сејте у трње!

4Обрежите се Господу

и уклоните обреске са својих срца –

о, Јудејци и становници Јерусалима –

да се не би као ватра обрушио мој гнев

и распламтео се, а никог нема да гаси због зала ваших дела.

Пропаст са севера

5Објавите у Јуди и у Јерусалиму, најавите и реците:

’Затрубите у трубу по земљи!’

Испуните је повицима и реците:

’Окупимо се!

Хајдемо у утврђене градове!’

6Подигните заставу према Сиону.

Бежите и не стајте!

Јер ја са севера доносим пропаст

и велико разарање.“

7Подигао се лав из свог шипражја,

затирач народа је кренуо

и изашао из свог места,

да ти земљу претвори у пустош.

А твоји градови ће пасти у руине

без становника.

8Зато опашите кострет,

жалите и кукајте,

јер се од нас није окренуо

пламен Господњег гнева.

9„И тог ће дана – говори Господ –

да нестане срчаности у цару и у главарима.

Свештеници ће се ужаснути,

а пророци пренеразити.“

10А ја сам рекао: „Јао, Господе Боже, заиста си сасвим заварао овај народ и Јерусалим говорећи: ’Мир вам припада’, а ево мач је дошао до грла.“

11У то ће се време рећи овом народу и Јерусалиму: „Зажарени пустињски ветар са оголелих висова дуваће на ћерку мог народа, али не да развеје и очисти. 12Ветар прејак за све то долази за мене, па ћу сада и ја да им објавим судове.“

13Види! Као облаци он се ваља,

као олуја су бојна кола његова

и коњи су му од орлова бржи.

Тешко нама! Пропадосмо!

14Опери од зла своје срце – о, Јерусалиме – да би био спасен.

Докле ће у теби да остају мисли твојих злодела?

15Јер глас објављује из Дана,

најављује невољу из горја Јефремових.

16„Обзнаните народима.

Ево, најавите Јерусалиму:

’Војници опсадници долазе из далеке земље,

да буче покличима против Јудиних градова.

17Као стражари на пољу га нападају, опседају га

јер се против мене побунио

– говори Господ.

18Твоји путеви и твоја дела

су ти донели ово.

Ово је твоја злоба –

горко је

и до срца ти је проникло.’“

19Моја утроба! Моја утроба!

Превијам се јер ми срце уздише.

А моје срце неће да ћути

јер је звук трубе који си чула, душо моја,

бојни поклич.

20Јављају о разарању за разарањем,

јер су сву земљу опустошили.

Напречац су опустошили моје шаторе

и за час моје завесе.

21Докле ћу да гледам заставу

и да слушам звук трубе?

22„Баш је луд мој народ јер ме не познаје.

Они су будаласта, неуразумљена деца.

Вешти су да чине зло

а не знају да чине добро.“

23Кад сам погледао по земљи –

пустош и празнина.

И на небо –

остало без свога светла.

24Погледао сам брда – а она се тресу;

и све узвишице – и оне се љуљају.

25Погледао сам – а оно нема ни човека,

и све су небеске птице одлетеле.

26Погледао сам – плодна долина је била као пустиња;

и сви њени градови су били оборени пред Господом

и пред пламеном његовог гнева.

27Јер говори Господ:

„Пустош ће бити по свој земљи,

али нећу да је сасвим уништим.

28Због овога ће земља да тугује

и небо ће горе да поцрни.

Рекао сам, одлучио сам и нећу се покајати.

Не повлачим се од тога.“

29Од поклича коњаника и стрелаца

бежи сав град.

Људи се завлаче у честаре

и веру се по кршевима.

Сваки град је напуштен

и у њима нико не пребива.

30А ти – о, похарана – шта ти радиш?

Макар се и облачиш у скерлет,

китиш се златним накитом

и бојама бојиш своје очи –

узалуд се улепшаваш.

Презрели су те твоји љубавници

и траже ти главу.

31Чујем: звучи као жена у боловима,

као врисак првороткиње глас је ћерке сионске.

Она сопће и шири руке:

„Тешко мени јер сам изнурена,

и мој је живот у рукама убица!“