The Message

Psalm 137

11-3 Alongside Babylon’s rivers
    we sat on the banks; we cried and cried,
    remembering the good old days in Zion.
Alongside the quaking aspens
    we stacked our unplayed harps;
That’s where our captors demanded songs,
    sarcastic and mocking:
    “Sing us a happy Zion song!”

4-6 Oh, how could we ever sing God’s song
    in this wasteland?
If I ever forget you, Jerusalem,
    let my fingers wither and fall off like leaves.
Let my tongue swell and turn black
    if I fail to remember you,
If I fail, O dear Jerusalem,
    to honor you as my greatest.

7-9 God, remember those Edomites,
    and remember the ruin of Jerusalem,
That day they yelled out,
    “Wreck it, smash it to bits!”
And you, Babylonians—ravagers!
    A reward to whoever gets back at you
    for all you’ve done to us;
Yes, a reward to the one who grabs your babies
    and smashes their heads on the rocks!

New Serbian Translation

Псалми 137

1Седели смо тамо, поред река Вавилона
    и плакали кад би се сетили Сиона.
О тамошње смо врбе
    повешали харфе своје,
јер су наши тлачитељи од нас захтевали песму;
    мучитељи наши да се веселимо:
    „Певајте нам песму о Сиону!“

Како да певамо Господњу песму
    у туђинској земљи?
О, Јерусалиме, ако бих тебе заборавио,
    заборављена била и десница моја!
Језик ми се за непце слепио
    ако те се не сетио,
ако се не радовао Јерусалиму
    више него и најбољем своме!

О, Господе, сети се Едомаца
    што су на дан пада Јерусалима говорили:
    „Разваљујте! Разваљујте га до темеља!“
О, ћерко вавилонска,
    што ћеш бити разорена!
Благо оном који ти узврати истом мером,
    онако како си чинила нама.
Благо оном ко ти нејач зграби
    и о стену смрска!