The Message

Lamentations 1

Worthless, Cheap, Abject!

1Oh, oh, oh . . .
How empty the city, once teeming with people.
    A widow, this city, once in the front rank of nations,
    once queen of the ball, she’s now a drudge in the kitchen.

She cries herself to sleep each night, tears soaking her pillow.
    No one’s left among her lovers to sit and hold her hand.
    Her friends have all dumped her.

After years of pain and hard labor, Judah has gone into exile.
    She camps out among the nations, never feels at home.
    Hunted by all, she’s stuck between a rock and a hard place.

Zion’s roads weep, empty of pilgrims headed to the feasts.
    All her city gates are deserted, her priests in despair.
    Her virgins are sad. How bitter her fate.

Her enemies have become her masters. Her foes are living it up
    because God laid her low, punishing her repeated rebellions.
    Her children, prisoners of the enemy, trudge into exile.

All beauty has drained from Daughter Zion’s face.
    Her princes are like deer famished for food,
    chased to exhaustion by hunters.

Jerusalem remembers the day she lost everything,
    when her people fell into enemy hands, and not a soul there to help.
    Enemies looked on and laughed, laughed at her helpless silence.

Jerusalem, who outsinned the whole world, is an outcast.
    All who admired her despise her now that they see beneath the surface.
    Miserable, she groans and turns away in shame.

She played fast and loose with life, she never considered tomorrow,
    and now she’s crashed royally, with no one to hold her hand:
    “Look at my pain, O God! And how the enemy cruelly struts.”

10 The enemy reached out to take all her favorite things. She watched
    as pagans barged into her Sanctuary, those very people for whom
    you posted orders: keep out: this assembly off-limits.

11 All the people groaned, so desperate for food, so desperate to stay alive
    that they bartered their favorite things for a bit of breakfast:
    “O God, look at me! Worthless, cheap, abject!

12 “And you passersby, look at me! Have you ever seen anything like this?
    Ever seen pain like my pain, seen what he did to me,
    what God did to me in his rage?

13 “He struck me with lightning, skewered me from head to foot,
    then he set traps all around so I could hardly move.
    He left me with nothing—left me sick, and sick of living.

14 “He wove my sins into a rope
    and harnessed me to captivity’s yoke.
    I’m goaded by cruel taskmasters.

15 “The Master piled up my best soldiers in a heap,
    then called in thugs to break their fine young necks.
    The Master crushed the life out of fair virgin Judah.

16 “For all this I weep, weep buckets of tears,
    and not a soul within miles around cares for my soul.
    My children are wasted, my enemy got his way.”

17 Zion reached out for help, but no one helped.
    God ordered Jacob’s enemies to surround him,
    and now no one wants anything to do with Jerusalem.

18 God has right on his side. I’m the one who did wrong.
    Listen everybody! Look at what I’m going through!
    My fair young women, my fine young men, all herded into exile!

19 “I called to my friends; they betrayed me.
    My priests and my leaders only looked after themselves,
    trying but failing to save their own skins.

20 “O God, look at the trouble I’m in! My stomach in knots,
    my heart wrecked by a life of rebellion.
    Massacres in the streets, starvation in the houses.

21 “Oh, listen to my groans. No one listens, no one cares.
    When my enemies heard of the trouble you gave me, they cheered.
    Bring on Judgment Day! Let them get what I got!

22 “Take a good look at their evil ways and give it to them!
    Give them what you gave me for my sins.
    Groaning in pain, body and soul, I’ve had all I can take.”

New Serbian Translation

Плач Јеремијин 1

Несрећни град

1Како седи престоница усамљена!
    А некад је пуна људи била.
Град постаде као удовица,
    а некад је свет га поштовао.
Та царица међу градовима
    робиња је сада потлачена.

Грозним плачем сву ноћ плаче,
    низ образе сузе рони.
Никог нема да је теши сада,
    а некада сви јој пријатељи беху.
Савезници сви је издадоше,
    постали су њени непријатељи.

Народ Јудин, робље беспомоћно,
    у невољи, у тешком прогонству,
по туђинским сад живе земљама.
    Нема места где би да почину.
Одасвуд их окружују гонитељи,
    из теснаца никуд да побегну.

Тужни су путеви ка сионском Дому,
    на празнике не долази нико.
Сва су врата разваљена,
    свештеници уздишу једнако,
уплакане су девојке које су некад певале.
    Сион је у горком ропцу.

Над њим сада господаре тлачитељи,
    због победе ликују непријатељи.
Многобројни су греси сионски,
    зато га је Господ изложио патњама.
Насилници заробише децу са Сиона
    и одведоше их у изгнанство.

Повукла се од ћерке сионске,
    повукла се сва слава његова.
Кнезови му постадоше као срне
    исцрпене од глади,
у бежању изгубише снагу
    испред ловаца који их гоне.

Јерусалим, рушевина усамљена,
    свог се сјаја опомиње,
а кад паде непријатељима у руке,
    никог нема да му помоћ пружи.
Гледају га тлачитељи,
    смеју му се зато што је пао.

Тешки греси и страдања тешка

Тешки ли су овог града греси!
    Гадан ли је, нечист ли је!
Ценише га, а сад га презиру:
    Град без части, го је у срамоти.
Само јечи, лице крије,
    осврће се, иза себе гледа.

Види му се да је нечист јако,
    али он не мари што га ово снађе.
Ужасно је како он пропада,
    а никога нема да га теши.
Погледај, Господе, његову невољу,
    јер непријатељи ликују ли, ликују.

10 Непријатељ граби, пљачка,
    све ризнице овог града.
Јерусалим гледа како странци
    проваљују Дому у Светилиште,
а њима си, Господе, забранио
    да ступају где ти збор ступа.

11 Цвили народ, како да не тугује!
    Траже хлеба, трампе драгоцености своје за храну,
не би ли живнули некако.
    „Смилуј ми се – плачу – о, Господе!
Смилуј ми се,
    јер падох у беду.“

Јерусалим у тузи

12 Погледајте ме, сви што пролазите
    – град довикује тужно
Има ли бола сличног овом болу
    што погоди мене?
Како ме је Господ ударио
    у дан кад се на ме разгневио.

13 Послао је огањ са висине,
    разгоре га по мојим костима.
Разапео мрежу испред мојих ногу
    и на земљу оборио.
Уцвилио ме је и ожалостио
    у мукама за сва времена.

14 Све моје грехе на мене навалио,
    руком их својом у бреме свезао,
на мој га је врат натоварио.
    Ослабих од овог терета.
Господ ме је предао мојим душманима,
    ја им се пак не могу супротставити.

15 Свим мојим јунацима
    Господ се наругао.
Дигао је ратнике против мене,
    да побије моје узданице младе.
Као грожђе у муљари
    изгазио је Господ лепу земљу Јудину.

16 Зато из мојих очију као поток лију сузе.
    Утешити не може ме нико;
охрабрити не може ме нико.
    Синови су моји побеђени,
непријатељ ништа народу не остави.

17 Сион руке своје пружа,
    али помоћ нико му не пружа.
Господ поста противник народу Јаковљеву,
    са свих страна наваљују тлачитељи;
с Јерусалимом поступају
    као да је гадост међу њима.

Реч о праведном Богу

18 Господ ме је праведно казнио,
    јер његову реч нисам послушао.
О, чујте ме, одасвуд народи,
    јаде моје гледајте, видите;
девојке моје, младиће моје,
    у прогонство отераше.

19 Позвах своје савезнике,
    а они ми помоћ ускратише.
Свештеници моји и старешине
    по градским улицама помреше,
а само су храну тражили
    не би ли у животу остали.

20 На мој ропац погледај, Господе,
    на измученост душе моје.
У грудима срце ми се грчи,
    жалостан сам због свога пркоса.
По улицама синове моје убијају,
    а унутра, по кућама, смрт коси.

21 Како цвилим, чуј ме.
    Нема никог да ме утеши.
За моју несрећу душмани су чули,
    те ликују зато што си ми је ти послао.
Дај да и мени сване!
    Нека слично мени и душмани пате.

22 Прокуни њихове опачине све,
    рачунај им зло за зло;
мене си већ за грехе казнио,
    и њих казни тако.
Само јечим ја у јаду сада,
    у мом је срцу туга.