The Message

2 Samuel 1

11-2 Shortly after Saul died, David returned to Ziklag from his rout of the Amalekites. Three days later a man showed up unannounced from Saul’s army camp.

2-3 Disheveled and obviously in mourning, he fell to his knees in respect before David. David asked, “What brings you here?”

He answered, “I’ve just escaped from the camp of Israel.”

“So what happened?” said David. “What’s the news?”

He said, “The Israelites have fled the battlefield, leaving a lot of their dead comrades behind. And Saul and his son Jonathan are dead.”

David pressed the young soldier for details: “How do you know for sure that Saul and Jonathan are dead?”

6-8 “I just happened by Mount Gilboa and came on Saul, badly wounded and leaning on his spear, with enemy chariots and horsemen bearing down hard on him. He looked behind him, saw me, and called me to him. ‘Yes sir,’ I said, ‘at your service.’ He asked me who I was, and I told him, ‘I’m an Amalekite.’”

“Come here,” he said, “and put me out of my misery. I’m nearly dead already, but my life hangs on.”

10 “So I did what he asked—I killed him. I knew he wouldn’t last much longer anyway. I removed his royal headband and bracelet, and have brought them to my master. Here they are.”

11-12 In lament, David ripped his clothes to ribbons. All the men with him did the same. They wept and fasted the rest of the day, grieving the death of Saul and his son Jonathan, and also the army of God and the nation Israel, victims in a failed battle.

13 Then David spoke to the young soldier who had brought the report: “Who are you, anyway?”

“I’m from an immigrant family—an Amalekite.”

14-15 “Do you mean to say,” said David, “that you weren’t afraid to up and kill God’s anointed king?” Right then he ordered one of his soldiers, “Strike him dead!” The soldier struck him, and he died.

16 “You asked for it,” David told him. “You sealed your death sentence when you said you killed God’s anointed king.”

17-18 Then David sang this lament over Saul and his son Jonathan, and gave orders that everyone in Judah learn it by heart. Yes, it’s even inscribed in The Book of Jashar.

19-21 Oh, oh, Gazelles of Israel, struck down on your hills,
    the mighty warriors—fallen, fallen!
Don’t announce it in the city of Gath,
    don’t post the news in the streets of Ashkelon.
Don’t give those coarse Philistine girls
    one more excuse for a drunken party!
No more dew or rain for you, hills of Gilboa,
    and not a drop from springs and wells,
For there the warriors’ shields were dragged through the mud,
    Saul’s shield left there to rot.

22 Jonathan’s bow was bold—
    the bigger they were the harder they fell.
Saul’s sword was fearless—
    once out of the scabbard, nothing could stop it.

23 Saul and Jonathan—beloved, beautiful!
    Together in life, together in death.
Swifter than plummeting eagles,
    stronger than proud lions.

24-25 Women of Israel, weep for Saul.
    He dressed you in finest cottons and silks,
    spared no expense in making you elegant.
The mighty warriors—fallen, fallen
    in the middle of the fight!
    Jonathan—struck down on your hills!

26 O my dear brother Jonathan,
    I’m crushed by your death.
Your friendship was a miracle-wonder,
    love far exceeding anything I’ve known—
    or ever hope to know.

27 The mighty warriors—fallen, fallen.
    And the arms of war broken to bits.

New Serbian Translation

2 Књига Самуилова 1

Давиду јављају за Саулову погибију

1Након Саулове смрти, Давид се вратио пошто је поразио Амаличане. Давид је остао у Сиклагу два дана. А трећег дана дође неки човек из Сауловог табора. Одећа му је била подерана, а на глави му је била прашина. Кад је дошао к Давиду, бацио се пред његове ноге.

Давид му рече: „Одакле си дошао?“

Овај му одговори: „Побегао сам из израиљског табора.“

Давид га упита: „Шта се догодило? Реци ми!“

Човек одговори: „Народ је побегао из битке, и много је од народа погинуло. Погинуо је и Саул и његов син Јонатан.“

Давид опет упита младића, који му је донео вест: „Како знаш да је мртав Саул и његов син Јонатан?“

Младић, гласник, одговори: „Десило се да сам се нашао на гори Гелвуји, а тамо, Саул се наслонио на своје копље, а бојна кола и коњаници га притисли. Кад се осврнуо око себе, угледао ме је, па ме позвао. ’Ево ме!’ – одазвах се.

Он ме упита: ’Ко си ти?’

’Ја сам Амаличанин’ – одговорио сам му.

Он ми рече: ’Дођи, па стани овде и убиј ме, јер ме је обузела смртна мука, али је душа још у мени.’

10 Стао сам над њим и убио га знајући да неће преживети након пада. Потом сам узео круну која му је била на глави, и наруквицу с његове руке, и донео их овде своме господару.“

11 Тада је Давид зграбио своју одећу и раздерао је, а тако и сви људи с њим. 12 Јадиковали су, нарицали и постили до вечери за Саулом и његовим сином Јонатаном, за народом Господњим и за домом Израиљевим, јер су пали од мача.

13 Давид рече младићу који је донео вест: „Одакле си?“ Овај одговори: „Ја сам Амаличанин, син једног досељеног странца.“

14 Давид га упита: „Како се ниси бојао да усмртиш помазаника Господњег?“

15 Тада Давид позва једног од момака и рече му: „Дођи овамо и погуби га!“ Момак га удари и овај умре. 16 Давид му рече: „Твоја крв на твоју главу, јер су твоја уста сведочила против тебе говорећи: ’Убио сам помазаника Господњег.’“

Давид жали за Саулом и Јонатаном

17 Тада је Давид испевао тужбалицу за Саулом и његовим сином Јонатаном. 18 Рекао је Јудејцима да науче „Песму о луку“, која је записана у Књизи Праведника.

19 „Слава твоја, Израиљу, изгибе на твојим брдима!
    Како падоше јунаци?

20 Не причајте то у Гату,
    не објављујте по улицама Аскалона,
да се ћерке филистејске не радују,
    да ћерке необрезаних не ликују.

21 О, горе гелвујске,
    не падала роса на вас,
    киша не натапала поља првина!
Јер штит јунака тамо је окаљан,
    штит Саулов није уљем намазан,
22 већ крвљу палих, и салом ратника.
    Лук Јонатанов није устукнуо,
    мач Саулов није се вратио празан.
23 Саул и Јонатан, у животу вољени и мили,
    ни у смрти нису се растали.
Од орлова беху хитрији,
    од лавова беху снажнији.

24 Ћерке израиљске, за Саулом наричите,
    који вас је у гримиз и лан одевао,
    и златним вам накитом хаљине китио.

25 Како ли јунаци падоше усред боја!
    Јонатан је посечен на твојим брдима.
26 Душа ме боли због тебе, Јонатане, мој брате;
    драг си мени био веома,
љубав ми твоја беше чудеснија од женске љубави.

27 Како падоше јунаци!
    Како пропаде оружје!“