1Then drew near unto him all the publicans and sinners for to hear him. 2And the Pharisees and scribes murmured, saying, This man receiveth sinners, and eateth with them.
3¶ And he spake this parable unto them, saying, 4What man of you, having an hundred sheep, if he lose one of them, doth not leave the ninety and nine in the wilderness, and go after that which is lost, until he find it? 5And when he hath found it, he layeth it on his shoulders, rejoicing. 6And when he cometh home, he calleth together his friends and neighbours, saying unto them, Rejoice with me; for I have found my sheep which was lost. 7I say unto you, that likewise joy shall be in heaven over one sinner that repenteth, more than over ninety and nine just persons, which need no repentance.
8¶ Either what woman having ten pieces of silver, if she lose one piece, doth not light a candle, and sweep the house, and seek diligently till she find it? 9And when she hath found it, she calleth her friends and her neighbours together, saying, Rejoice with me; for I have found the piece which I had lost. 10Likewise, I say unto you, there is joy in the presence of the angels of God over one sinner that repenteth.
11¶ And he said, A certain man had two sons: 12And the younger of them said to his father, Father, give me the portion of goods that falleth to me. And he divided unto them his living. 13And not many days after the younger son gathered all together, and took his journey into a far country, and there wasted his substance with riotous living. 14And when he had spent all, there arose a mighty famine in that land; and he began to be in want. 15And he went and joined himself to a citizen of that country; and he sent him into his fields to feed swine. 16And he would fain have filled his belly with the husks that the swine did eat: and no man gave unto him. 17And when he came to himself, he said, How many hired servants of my father’s have bread enough and to spare, and I perish with hunger! 18I will arise and go to my father, and will say unto him, Father, I have sinned against heaven, and before thee, 19And am no more worthy to be called thy son: make me as one of thy hired servants. 20And he arose, and came to his father. But when he was yet a great way off, his father saw him, and had compassion, and ran, and fell on his neck, and kissed him. 21And the son said unto him, Father, I have sinned against heaven, and in thy sight, and am no more worthy to be called thy son. 22But the father said to his servants, Bring forth the best robe, and put it on him; and put a ring on his hand, and shoes on his feet: 23And bring hither the fatted calf, and kill it; and let us eat, and be merry: 24For this my son was dead, and is alive again; he was lost, and is found. And they began to be merry. 25Now his elder son was in the field: and as he came and drew nigh to the house, he heard musick and dancing. 26And he called one of the servants, and asked what these things meant. 27And he said unto him, Thy brother is come; and thy father hath killed the fatted calf, because he hath received him safe and sound. 28And he was angry, and would not go in: therefore came his father out, and intreated him. 29And he answering said to his father, Lo, these many years do I serve thee, neither transgressed I at any time thy commandment: and yet thou never gavest me a kid, that I might make merry with my friends: 30But as soon as this thy son was come, which hath devoured thy living with harlots, thou hast killed for him the fatted calf. 31And he said unto him, Son, thou art ever with me, and all that I have is thine. 32It was meet that we should make merry, and be glad: for this thy brother was dead, and is alive again; and was lost, and is found.
Прича о изгубљеној овци
1Сви порезници и грешници су се окупљали око Исуса да га слушају. 2Фарисеји и зналци Светог писма су гунђали и говорили: „Овај прихвата грешнике и једе са њима.“
3Исус им онда исприча ову причу: 4„Ко од вас, ако има стотину оваца, па му се изгуби једна, неће оставити деведесет девет у пустињи, док не нађе ту једну? 5Кад је нађе, ставља је на своја рамена са радошћу. 6А када дође кући, позива пријатеље и суседе, и каже им: ’Радујте се са мном, јер сам нашао своју овцу која се изгубила.’ 7Кажем вам да ће тако и на небу бити већа радост због једног грешника који се покаје, него због деведесет девет праведника којима није потребно покајање.“
Прича о изгубљеном новчићу
8„Или, замислите неку жену која има десет сребрних новчића, па изгуби један. Неће ли она упалити светиљку и помести кућу, те помно тражити док га не нађе? 9А када га нађе, позива пријатеље и суседе, говорећи: ’Радујте се са мном, јер сам пронашла сребрни новчић који сам изгубила!’ 10Кажем вам да се анђели радују пред Богом због једног грешника који се покаје.“
Прича о изгубљеном сину
11Исус настави: „Неки човек имао два сина. 12Једном, млађи син рече оцу: ’Оче, дај ми мој део имовине.’ Тако отац подели имовину између њих.
13Неколико дана касније, млађи син покупи све што има и оде у далеку земљу. Тамо је протраћио своју имовину на развратан живот. 14А када је потрошио све, настане велика глад у тој земљи, и он почне да оскудева. 15Онда је отишао и прибио се уз једног становника те земље, који га је послао на своја поља да чува свиње. 16Жудео је да напуни стомак рошчићима које су свиње јеле, али му нико није давао.
17Но, дошавши к себи, рече: ’Колико је слугу код мог оца који имају хлеба у изобиљу, а ја овде скапавам од глади! 18Устаћу и поћи к моме оцу, па ћу му рећи: „Оче, згрешио сам и Богу15,18 Дословно: небу. и теби; 19нисам више достојан да се зовем твојим сином. Прими ме као једног од твојих слугу.“’ 20Тако је устао и кренуо своме оцу.
Али, док је још био далеко, угледа га његов отац и сажали се, па потрча, загрли га и изљуби.
21Син му рече: ’Оче, згрешио сам и Богу15,21 Дословно: небу. и теби. Нисам више достојан да се зовем твојим сином.’
22Али отац нареди својим слугама: ’Брзо донесите најбољу одећу и обуците му је. Ставите му прстен на руку и обујте му сандале на ноге 23И ухватите угојено теле и закољите га, да једемо и да се радујемо! 24Јер је овај мој син био мртав, али је оживео. Био је изгубљен, али је сада нађен.’ Онда почеше да прослављају.
25Његов старији син је био на њиви. Кад је дошао близу куће, чуо је да се свира и игра. 26Позвао је једног слугу и упитао га шта се то дешава. 27Слуга му рече: ’Дошао је твој брат, па је твој отац заклао угојено теле, јер му се вратио кући жив и здрав.’
28Он се расрдио и није хтео да уђе у кућу. Отац изађе из куће, па га је молио да уђе. 29Али он одговори оцу: ’Ево, толико година ти служим и никада нисам прекршио ниједну твоју заповест, а никад ми ниси дао јаре да се провеселим са својим пријатељима. 30Али када је дошао овај твој син који је проћердао твоје имање са блудницама, заклао си угојено теле за њега.’
31’Сине мој – рече му отац – ти си увек са мном, и све што је моје, то је и твоје. 32Али треба да будемо весели и да се радујемо, јер је овај твој брат био мртав, али је оживео; био је изгубљен, али је нађен.’“
