1My soul is weary of my life; I will leave my complaint upon myself; I will speak in the bitterness of my soul.10.1 weary…: or, cut off while I live 2I will say unto God, Do not condemn me; shew me wherefore thou contendest with me. 3Is it good unto thee that thou shouldest oppress, that thou shouldest despise the work of thine hands, and shine upon the counsel of the wicked?10.3 work: Heb. labour 4Hast thou eyes of flesh? or seest thou as man seeth? 5Are thy days as the days of man? are thy years as man’s days, 6That thou enquirest after mine iniquity, and searchest after my sin? 7Thou knowest that I am not wicked; and there is none that can deliver out of thine hand.10.7 Thou…: Heb. It is upon thy knowledge
8Thine hands have made me and fashioned me together round about; yet thou dost destroy me.10.8 have…: Heb. took pains about me 9Remember, I beseech thee, that thou hast made me as the clay; and wilt thou bring me into dust again? 10Hast thou not poured me out as milk, and curdled me like cheese? 11Thou hast clothed me with skin and flesh, and hast fenced me with bones and sinews.10.11 fenced: Heb. hedged 12Thou hast granted me life and favour, and thy visitation hath preserved my spirit. 13And these things hast thou hid in thine heart: I know that this is with thee.
14If I sin, then thou markest me, and thou wilt not acquit me from mine iniquity. 15If I be wicked, woe unto me; and if I be righteous, yet will I not lift up my head. I am full of confusion; therefore see thou mine affliction; 16For it increaseth. Thou huntest me as a fierce lion: and again thou shewest thyself marvellous upon me. 17Thou renewest thy witnesses against me, and increasest thine indignation upon me; changes and war are against me.10.17 witnesses: that is, plagues 18Wherefore then hast thou brought me forth out of the womb? Oh that I had given up the ghost, and no eye had seen me! 19I should have been as though I had not been; I should have been carried from the womb to the grave. 20Are not my days few? cease then, and let me alone, that I may take comfort a little, 21Before I go whence I shall not return, even to the land of darkness and the shadow of death; 22A land of darkness, as darkness itself; and of the shadow of death, without any order, and where the light is as darkness.
1Души ми се живот огадио!
Над собом ћу жалопојком зажалити,
јадаћу се у чемеру душе своје.
2Богу ћу рећи: ’Не осуђуј ме!
Објави ми за шта ме оптужујеш
3Зар ти је мило да тлачиш,
да одбациш дело својих руку,
а да се смешиш над наумом зликовачким?
4Зар ти имаш очи човекове,
па да видиш то што људи гледају?
5Јесу ли ти дани смртникови дани
и године твоје као век човека;
6па кривице моје испитујеш
и за грехом мојим трагаш?
7А ти знаш да кривац нисам,
да из твоје руке избављења нема!
8Уобличише ме твоје руке, саздаше ме,
а ти ме прождиреш.
9Сети се, молим те,
да си ме ко глину створио,
па зар ћеш у прашину да ме вратиш?
10Ниси ли ме ко млеко излио
и згрушао попут сира?
11Ниси ли ме обукао у кожу и месо;
ниси ли ме изаткао костима и венама?
12Дао си ми и живот и милост,
својим си старањем дух ми очувао.
13Али, све ове ствари си сакрио у срцу своме,
и знам да је то било у теби!
14Ако бих и згрешио, ти би бдео нада мном;
не би ме помиловао због кривице моје.
15Ако сам био злотвор, јао мени!
Ако сам био праведан, главу своју уздизао нисам.
Али ја се давим у срамоти
и свестан сам беде своје!
16Уздигнем ли се, као лав ме ловиш
и поново на мени величанство своје показујеш.
17Против мене нове сведоке доводиш,
љутиш се на мене све више
и војску за војском против мене шаљеш.
18Зашто си ме извадио из мајчиног крила?
Да сам барем издахнуо, да ме око угледало није!
19Био бих као да ме никад није било,
од мајчиног крила до гроба би ме однели.
20Зар моји дани нису малобројни?
Доста више! Прођи ме се,
дај ми да се мало развеселим;
21пре него одем у земљу неповрата,
ноћи и мрака најгушћег;
22у земљу крајње таме,
дубоког црнила и нереда,
где је и светло као потпуни мрак.’“
