1Hearken to me, ye that follow after righteousness, ye that seek the LORD: look unto the rock whence ye are hewn, and to the hole of the pit whence ye are digged. 2Look unto Abraham your father, and unto Sarah that bare you: for I called him alone, and blessed him, and increased him. 3For the LORD shall comfort Zion: he will comfort all her waste places; and he will make her wilderness like Eden, and her desert like the garden of the LORD; joy and gladness shall be found therein, thanksgiving, and the voice of melody.
4¶ Hearken unto me, my people; and give ear unto me, O my nation: for a law shall proceed from me, and I will make my judgment to rest for a light of the people. 5My righteousness is near; my salvation is gone forth, and mine arms shall judge the people; the isles shall wait upon me, and on mine arm shall they trust. 6Lift up your eyes to the heavens, and look upon the earth beneath: for the heavens shall vanish away like smoke, and the earth shall wax old like a garment, and they that dwell therein shall die in like manner: but my salvation shall be for ever, and my righteousness shall not be abolished.
7¶ Hearken unto me, ye that know righteousness, the people in whose heart is my law; fear ye not the reproach of men, neither be ye afraid of their revilings. 8For the moth shall eat them up like a garment, and the worm shall eat them like wool: but my righteousness shall be for ever, and my salvation from generation to generation.
9¶ Awake, awake, put on strength, O arm of the LORD; awake, as in the ancient days, in the generations of old. Art thou not it that hath cut Rahab, and wounded the dragon? 10Art thou not it which hath dried the sea, the waters of the great deep; that hath made the depths of the sea a way for the ransomed to pass over? 11Therefore the redeemed of the LORD shall return, and come with singing unto Zion; and everlasting joy shall be upon their head: they shall obtain gladness and joy; and sorrow and mourning shall flee away. 12I, even I, am he that comforteth you: who art thou, that thou shouldest be afraid of a man that shall die, and of the son of man which shall be made as grass; 13And forgettest the LORD thy maker, that hath stretched forth the heavens, and laid the foundations of the earth; and hast feared continually every day because of the fury of the oppressor, as if he were ready to destroy? and where is the fury of the oppressor?51.13 were…: or, made himself ready 14The captive exile hasteneth that he may be loosed, and that he should not die in the pit, nor that his bread should fail. 15But I am the LORD thy God, that divided the sea, whose waves roared: The LORD of hosts is his name. 16And I have put my words in thy mouth, and I have covered thee in the shadow of mine hand, that I may plant the heavens, and lay the foundations of the earth, and say unto Zion, Thou art my people.
17¶ Awake, awake, stand up, O Jerusalem, which hast drunk at the hand of the LORD the cup of his fury; thou hast drunken the dregs of the cup of trembling, and wrung them out. 18There is none to guide her among all the sons whom she hath brought forth; neither is there any that taketh her by the hand of all the sons that she hath brought up. 19These two things are come unto thee; who shall be sorry for thee? desolation, and destruction, and the famine, and the sword: by whom shall I comfort thee?51.19 are…: Heb. happened51.19 destruction: Heb. breaking 20Thy sons have fainted, they lie at the head of all the streets, as a wild bull in a net: they are full of the fury of the LORD, the rebuke of thy God.
21¶ Therefore hear now this, thou afflicted, and drunken, but not with wine: 22Thus saith thy Lord the LORD, and thy God that pleadeth the cause of his people, Behold, I have taken out of thine hand the cup of trembling, even the dregs of the cup of my fury; thou shalt no more drink it again: 23But I will put it into the hand of them that afflict thee; which have said to thy soul, Bow down, that we may go over: and thou hast laid thy body as the ground, and as the street, to them that went over.
Спасење за Аврахамове потомке
1Послушајте ме, следбеници праведности,
тражиоци Господа,
осмотрите стену из које сте исклесани,
коп истесан из ког сте ископани.
2Осмотрите Аврахама, оца својега,
и Сару која вас је родила.
Та, он је сам био кад сам га позвао,
а ипак сам га благословио и умножио.
3Та, Господ се сажалио над Сионом,
сажалио се над свим његовим развалинама,
те ће претворити пустињу његову у Еден,
а пустару његову у врт Господњи.
Клицање и радост одјекиваће по њему,
захваљивања и глас похвални.
Господ ће судити народима и пуцима
4Послухни мене, народе мој, и чуј мене, свете,
јер Закон од мене проистиче,
и моје ћу правосудство хитро поставити
да буде светлост народима.
5Близу је правда моја,
спасоносно проистиче,
а и мишица моја судиће народима.
На мене острва чекају
и у моју мишицу се уздају.
6Очи своје к небу подигните,
и по земљи осмотрите доле;
јер ће небеса као дим ишчезнути,
и земља ће се као огртач раскрпати,
и становници њени као такви51,6 Као такви може да се преведе и као комарци. помреће;
а спасење моје трајаће довека,
и праведност моја уздрмана неће бити.
7Послушајте мене, који познајете правду,
народе коме је Закон мој у срцима:
не бојте се ругања од људи,
и нека вас не узбуђује њихово вређање,
8јер ће их као огртач појести мољац,
и као вуну појешће их црв;
а праведност моја трајаће довека,
и спасење моје од колена до колена.
Господ се буди
9Пробуди се! Пробуди се!
Одени се у снагу, мишице Господња.
Пробуди се као у дане древне,
током старинских нараштаја.
Ниси ли ти испресецала Раву,
израњавила морску неман?
10Ниси ли ти исушила море,
воде бездана големих,
поставила по дубинама морским
пут да пролазе откупљени?
11Вратиће се избављени Господњи,
доћи ће у Сион с весељем
и с радошћу вечном на челима;
пратиће их раздраганост и радост,
а побећи ће жалост и уздаси.
Свемоћни Господ теши људе своје
12„Ја, ја сам утешитељ ваш.
Ко си ти да се бојиш човека смртнога
и сина човечијег који је као трава?
13Заборавио си Господа,
који те је начинио,
који је разастро небеса
и утемељио земљу.
Па си стрепео стално, поваздан
пред лицем надменог тлачитеља,
као пред неким ко постоји да би разједао.
И… где је надменост тлачитеља?
14Биће изгнаник слободан убрзо,
и неће умирати да би био разједан,
и хлеба му недостати неће.
15Господ Бог твој сам ја,
море узбуркам и таласи му кључају.
Господ над војскама име је његово.
16И ставио сам речи своје у уста твоја,
и сакрио те у сенку руке своје,
да разастрем небеса
и утемељим земљу,
и кажем Сиону: ’Ти мој народ јеси.’“
Пробуди се, Свети граде!
17Хајде, пробуди се! Хајде, пробуди се!
Устани, Јерусалиме!
Који си испио из руке Господње
чашу јарости његове;
пехар, чашу опијености,
испио до дна.
18Од свих синова које је родио
нема ниједног да га води.
Од свих синова које је одгојио
нема ниједног да га за руку прихвати.
19Ово те је двоје задесило.
Хоће ли те ико пожалити?
Пустошење и распад и глад и мач.
Хоће ли те ико утешити?
20Синови ти леже обамрли
по угловима свих улица;
као антилопа у мрежи
пуни јарости Господње,
карања од Бога твојега.
21Зато ово почуј, понижени
и опијени, али не од вина.
22Говори твој Господар Господ,
Бог твој, бранилац свог народа:
„Ево, узимам из руке твоје
чашу опијености,
пехар, чашу јарости моје.
И никад се више из ње испијати неће.
23И то стављам у руку оних који су те жалостили,
који су души твојој говорили:
’Савиј се и прелазићемо!’
И наместо тла подметао си леђа своја,
те су била пут онима који прелазе.“
