1Now the LORD had said unto Abram, Get thee out of thy country, and from thy kindred, and from thy father’s house, unto a land that I will shew thee: 2And I will make of thee a great nation, and I will bless thee, and make thy name great; and thou shalt be a blessing: 3And I will bless them that bless thee, and curse him that curseth thee: and in thee shall all families of the earth be blessed.
4So Abram departed, as the LORD had spoken unto him; and Lot went with him: and Abram was seventy and five years old when he departed out of Haran. 5And Abram took Sarai his wife, and Lot his brother’s son, and all their substance that they had gathered, and the souls that they had gotten in Haran; and they went forth to go into the land of Canaan; and into the land of Canaan they came.
6¶ And Abram passed through the land unto the place of Sichem, unto the plain of Moreh. And the Canaanite was then in the land.12.6 plain: Heb. plains 7And the LORD appeared unto Abram, and said, Unto thy seed will I give this land: and there builded he an altar unto the LORD, who appeared unto him. 8And he removed from thence unto a mountain on the east of Beth-el, and pitched his tent, having Beth-el on the west, and Hai on the east: and there he builded an altar unto the LORD, and called upon the name of the LORD. 9And Abram journeyed, going on still toward the south.12.9 going…: Heb. in going and journeying
10¶ And there was a famine in the land: and Abram went down into Egypt to sojourn there; for the famine was grievous in the land. 11And it came to pass, when he was come near to enter into Egypt, that he said unto Sarai his wife, Behold now, I know that thou art a fair woman to look upon: 12Therefore it shall come to pass, when the Egyptians shall see thee, that they shall say, This is his wife: and they will kill me, but they will save thee alive. 13Say, I pray thee, thou art my sister: that it may be well with me for thy sake; and my soul shall live because of thee.
14¶ And it came to pass, that, when Abram was come into Egypt, the Egyptians beheld the woman that she was very fair. 15The princes also of Pharaoh saw her, and commended her before Pharaoh: and the woman was taken into Pharaoh’s house. 16And he entreated Abram well for her sake: and he had sheep, and oxen, and he asses, and menservants, and maidservants, and she asses, and camels. 17And the LORD plagued Pharaoh and his house with great plagues because of Sarai Abram’s wife. 18And Pharaoh called Abram, and said, What is this that thou hast done unto me? why didst thou not tell me that she was thy wife? 19Why saidst thou, She is my sister? so I might have taken her to me to wife: now therefore behold thy wife, take her, and go thy way. 20And Pharaoh commanded his men concerning him: and they sent him away, and his wife, and all that he had.
Бог позива Аврама
1Господ рече Авраму: „Иди из своје земље, од своје родбине и дома свога оца у земљу коју ћу ти показати.
2Учинићу од тебе велики народ,
благословићу те
и име ти учинити славним;
ти сам ћеш бити благослов.
3Благословићу оне који тебе благослове,
а проклећу оног који тебе проклиње.
По теби ће бити благословена
сва племена на земљи.“
4Аврам је кренуо онако како му је рекао Господ. Са њим је пошао и Лот. Авраму је било седамдесет пет година када је отишао из Харана. 5Аврам је повео са собом своју жену Сарају и Лота, сина свога брата, и сву имовину коју су стекли, заједно са свим слугама које су прибавили у Харану, те сви пођу за Ханан. Дошавши у Ханан, 6Аврам је путовао до места Сихема – до великог храста Море. У то време су Хананци живели у земљи. 7Господ се указао Авраму и рекао му: „Твоме потомству ћу дати ову земљу.“ На том месту је Аврам саградио жртвеник Господу који му се указао.
8Одатле је продужио према брдима источно од Ветиља, те је поставио свој шатор између Ветиља на западу и Гаја на истоку. Ту је Аврам саградио жртвеник Господу и призвао име Господње.
9Аврам је потом наставио да путује од места до места према Негеву.
Аврам у Египту
10Али кад је у земљи настала глад, Аврам се спустио у Египат да тамо проведе неко време; у земљи је, наиме, завладала велика глад. 11Кад је био надомак Египта, Аврам рече својој жени Сараји: „Брине ме што си лепа жена. 12Када те Египћани виде, рећи ће: ’То је његова жена.’ Онда ће ме убити, а тебе оставити на животу. 13Зато реци да си моја сестра, да би се добро опходили према мени, те да би ми, због тебе, поштедели живот.“ 14Кад је Аврам ушао у Египат, опазе Египћани да је жена веома лепа. 15А кад су је опазиле и фараонове слуге, похвалиле су је пред фараоном, па су је одвеле на фараонов двор. 16Због ње се фараон показао добрим према Авраму, тако да је овај стекао ситну и крупну стоку, магарце, слуге и слушкиње, магарице и камиле.
17Али Господ удари фараона и сав његов дом опаким пошастима12,17 Исти израз за болест је употребљен у Левитској књизи (трећа књига Мојсијева), а означава неку врсту кожне болести. због Аврамове жене Сараје. 18Фараон позва Аврама и рече му: „Шта си ми то учинио? Зашто ми ниси рекао да је она твоја жена? 19Зашто си рекао: ’Она је моја сестра’, а ја је узео себи за жену? Ево ти сад твоје жене. Узми је и одлази!“ 20Фараон га онда преда својим људима, а ови га испрате с његовом женом и свом његовом имовином.
