1But a certain man named Ananias, with Sapphira his wife, sold a possession, 2And kept back part of the price, his wife also being privy to it, and brought a certain part, and laid it at the apostles’ feet. 3But Peter said, Ananias, why hath Satan filled thine heart to lie to the Holy Ghost, and to keep back part of the price of the land? 4Whiles it remained, was it not thine own? and after it was sold, was it not in thine own power? why hast thou conceived this thing in thine heart? thou hast not lied unto men, but unto God. 5And Ananias hearing these words fell down, and gave up the ghost: and great fear came on all them that heard these things. 6And the young men arose, wound him up, and carried him out, and buried him. 7And it was about the space of three hours after, when his wife, not knowing what was done, came in. 8And Peter answered unto her, Tell me whether ye sold the land for so much? And she said, Yea, for so much. 9Then Peter said unto her, How is it that ye have agreed together to tempt the Spirit of the Lord? behold, the feet of them which have buried thy husband are at the door, and shall carry thee out. 10Then fell she down straightway at his feet, and yielded up the ghost: and the young men came in, and found her dead, and, carrying her forth, buried her by her husband. 11And great fear came upon all the church, and upon as many as heard these things.
12¶ And by the hands of the apostles were many signs and wonders wrought among the people; (and they were all with one accord in Solomon’s porch. 13And of the rest durst no man join himself to them: but the people magnified them. 14And believers were the more added to the Lord, multitudes both of men and women.) 15Insomuch that they brought forth the sick into the streets, and laid them on beds and couches, that at the least the shadow of Peter passing by might overshadow some of them. 16There came also a multitude out of the cities round about unto Jerusalem, bringing sick folks, and them which were vexed with unclean spirits: and they were healed every one.
17¶ Then the high priest rose up, and all they that were with him, (which is the sect of the Sadducees,) and were filled with indignation, 18And laid their hands on the apostles, and put them in the common prison. 19But the angel of the Lord by night opened the prison doors, and brought them forth, and said, 20Go, stand and speak in the temple to the people all the words of this life. 21And when they heard that, they entered into the temple early in the morning, and taught. But the high priest came, and they that were with him, and called the council together, and all the senate of the children of Israel, and sent to the prison to have them brought. 22But when the officers came, and found them not in the prison, they returned, and told, 23Saying, The prison truly found we shut with all safety, and the keepers standing without before the doors: but when we had opened, we found no man within. 24Now when the high priest and the captain of the temple and the chief priests heard these things, they doubted of them whereunto this would grow. 25Then came one and told them, saying, Behold, the men whom ye put in prison are standing in the temple, and teaching the people. 26Then went the captain with the officers, and brought them without violence: for they feared the people, lest they should have been stoned. 27And when they had brought them, they set them before the council: and the high priest asked them, 28Saying, Did not we straitly command you that ye should not teach in this name? and, behold, ye have filled Jerusalem with your doctrine, and intend to bring this man’s blood upon us.
29¶ Then Peter and the other apostles answered and said, We ought to obey God rather than men. 30The God of our fathers raised up Jesus, whom ye slew and hanged on a tree. 31Him hath God exalted with his right hand to be a Prince and a Saviour, for to give repentance to Israel, and forgiveness of sins. 32And we are his witnesses of these things; and so is also the Holy Ghost, whom God hath given to them that obey him.
33¶ When they heard that, they were cut to the heart, and took counsel to slay them. 34Then stood there up one in the council, a Pharisee, named Gamaliel, a doctor of the law, had in reputation among all the people, and commanded to put the apostles forth a little space; 35And said unto them, Ye men of Israel, take heed to yourselves what ye intend to do as touching these men. 36For before these days rose up Theudas, boasting himself to be somebody; to whom a number of men, about four hundred, joined themselves: who was slain; and all, as many as obeyed him, were scattered, and brought to nought. 37After this man rose up Judas of Galilee in the days of the taxing, and drew away much people after him: he also perished; and all, even as many as obeyed him, were dispersed. 38And now I say unto you, Refrain from these men, and let them alone: for if this counsel or this work be of men, it will come to nought: 39But if it be of God, ye cannot overthrow it; lest haply ye be found even to fight against God. 40And to him they agreed: and when they had called the apostles, and beaten them, they commanded that they should not speak in the name of Jesus, and let them go.
41¶ And they departed from the presence of the council, rejoicing that they were counted worthy to suffer shame for his name. 42And daily in the temple, and in every house, they ceased not to teach and preach Jesus Christ.
Ананија и Сафира
1И неки Ананија је са својом женом Сафиром такође продао своје имање. 2Међутим, он је у договору са својом женом задржао део новца, а остало предао апостолима.
3Тада му је Петар рекао: „Ананија, зашто је Сатана обузео твоје срце, те си слагао Духу Светоме и задржао за себе део новца који си добио за своје имање? 4Зар имање не би остало твоје да га ниси продао? А кад си га већ продао, зар новцем ниси могао да располажеш како си хтео? Зашто си у свом срцу одлучио да учиниш ово? Ти ниси слагао људима, већ Богу.“
5Чим је Ананија чуо ове речи, срушио се и умро. Велики страх је обузео све који су то чули. 6Тада су младићи устали, умотали његово тело, изнели га и сахранили.
7Око три сата касније дође Ананијина жена Сафира, не знајући ништа о ономе што се десило. 8Петар је упита: „Да ли сте за толико новаца продали ваше имање?“ „Да, управо за толико“ – одговори она.
9Тада јој Петар рече: „Зашто сте се договорили да ставите на кушњу Духа Господњег? Ево, пред вратима су они што су сахранили твога мужа. И тебе ће изнети.“
10Она истог трена паде до његових ногу и издахну. Када су младићи ушли, затекли су је мртву, па су и њу изнели и сахранили је поред њеног мужа. 11Велики страх је обузео целу Цркву и све оне који су чули о овоме.
Раст Цркве
12Преко апостола се догађало много знакова и чуда у народу. А верујући су се једнодушно окупљали у Соломоновом трему. 13Нико се од осталих није усуђивао да им се придружи, али их је народ веома хвалио. 14Ипак, све је више било мушкараца и жена који су веровали у Господа. 15Тако су људи стављали болеснике на постеље и носила и износили их на улице, не би ли како Петрова сенка осенила кога од њих – док он пролази. 16Чак су и житељи из околине Јерусалима доносили оне који су били болесни и опседнути нечистим духовима, и сви су били излечени.
Поновно прогонство апостола
17Тада су се дигли Првосвештеник и све његове присталице из садукејске странке, и ван себе од зависти, 18ухватили апостоле и бацили их у јавну тамницу. 19Међутим, анђео Господњи је у току ноћи отворио врата тамнице, извео их и рекао им: 20„Идите у храм и проповедајте све о овом новом животу.“
21Када су они то чули, ушли су у храм у рану зору и поучавали народ.
У међувремену су дошли Првосвештеник и његове присталице, сазвали састанак Великог већа са свим старешинама израиљског народа, и наредили да се апостоли доведу из тамнице. 22Али, када су стражари отишли у тамницу, нису их тамо затекли, па су се вратили и рекли: 23„Врата ћелије су била добро закључана, а стражари су стајали пред вратима. Ипак, кад смо отворили врата, нисмо нашли никога.“ 24Кад су заповедник храмске страже и водећи свештеници чули овај извештај, били су у недоумици, питајући се шта је то могло да се догоди са њима.
25Тада је неко дошао и јавио им: „Ено, они људи које сте јуче бацили у тамницу стоје у храму и поучавају народ!“
Пред Великим већем
26Тада је заповедник храмске страже лично отишао са стражарима и одвео апостоле, али не присилно, јер су се плашили да их људи не каменују.
27Када су их довели, извели су их пред Велико веће. Тада их је Првосвештеник упитао: 28„Зар вам нисмо строго забранили да поучавате у Исусово име? А ви сте пак читав Јерусалим напунили вашим учењем и хоћете да свалите на нас кривицу за смрт тог човека.“
29Петар и апостоли су им одговорили: „Богу се треба више покоравати него људима. 30Бог наших отаца је васкрсао из мртвих Исуса, кога сте ви убили приковавши га на дрво. 31Али, Бог га је узвисио и поставио себи с десне стране као Кнеза и Спаситеља, да би Израиљу омогућио покајање и опроштење греха. 32Ми смо сведоци свега тога, заједно са Духом Светим кога је Бог дао онима који су му послушни.“
Гамалилова мудрост
33Када су чланови Великог већа чули ово, толико су се разбеснели, да су наумили да их убију. 34Али тада је у Великом већу устао неки учитељ Закона по имену Гамалило, фарисеј кога је сав народ поштовао, и заповедио да се апостоли на кратко изведу. 35Затим им се обратио: „Израиљци, добро размислите шта ћете учинити с овим људима. 36Пре неког времена појавио се Тевда који је тврдио за себе да је неко и нешто. Њему се придружило четири стотине људи, али је он био убијен, а сви његови следбеници су се разбежали, те је цела ствар пропала. 37После овога, у време пописа, појавио се Јуда Галилејац и подигао народ на буну. Али и он је погинуо, а сви његови следбеници су се разбежали. 38Зато вам сада саветујем да се оканете ових људи и пустите их да иду. Јер, ако њихов наум или њихово деловање потиче од људи, то ће пропасти. 39Но, ако то потиче од Бога, онда нећете моћи да их уништите, јер бисте се тако показали као они који се боре против Бога.“
Они су се сложили с њим, 40и кад су позвали апостоле наредили су да их ишибају. Затим су им запретили да више не проповедају у Исусово име, па су их пустили.
41Апостоли су напустили Велико веће радујући се што су били удостојени да поднесу срамоту ради његовог имена. 42Ипак, нису престали да сваког дана у храму и по кућама поучавају и навешћују Радосну вест о Христу Исусу.
