1Then Agrippa said unto Paul, Thou art permitted to speak for thyself. Then Paul stretched forth the hand, and answered for himself: 2I think myself happy, king Agrippa, because I shall answer for myself this day before thee touching all the things whereof I am accused of the Jews: 3Especially because I know thee to be expert in all customs and questions which are among the Jews: wherefore I beseech thee to hear me patiently. 4My manner of life from my youth, which was at the first among mine own nation at Jerusalem, know all the Jews; 5Which knew me from the beginning, if they would testify, that after the most straitest sect of our religion I lived a Pharisee. 6And now I stand and am judged for the hope of the promise made of God unto our fathers: 7Unto which promise our twelve tribes, instantly serving God day and night, hope to come. For which hope’s sake, king Agrippa, I am accused of the Jews. 8Why should it be thought a thing incredible with you, that God should raise the dead? 9I verily thought with myself, that I ought to do many things contrary to the name of Jesus of Nazareth. 10Which thing I also did in Jerusalem: and many of the saints did I shut up in prison, having received authority from the chief priests; and when they were put to death, I gave my voice against them. 11And I punished them oft in every synagogue, and compelled them to blaspheme; and being exceedingly mad against them, I persecuted them even unto strange cities. 12Whereupon as I went to Damascus with authority and commission from the chief priests, 13At midday, O king, I saw in the way a light from heaven, above the brightness of the sun, shining round about me and them which journeyed with me. 14And when we were all fallen to the earth, I heard a voice speaking unto me, and saying in the Hebrew tongue, Saul, Saul, why persecutest thou me? it is hard for thee to kick against the pricks. 15And I said, Who art thou, Lord? And he said, I am Jesus whom thou persecutest. 16But rise, and stand upon thy feet: for I have appeared unto thee for this purpose, to make thee a minister and a witness both of these things which thou hast seen, and of those things in the which I will appear unto thee; 17Delivering thee from the people, and from the Gentiles, unto whom now I send thee, 18To open their eyes, and to turn them from darkness to light, and from the power of Satan unto God, that they may receive forgiveness of sins, and inheritance among them which are sanctified by faith that is in me. 19Whereupon, O king Agrippa, I was not disobedient unto the heavenly vision: 20But shewed first unto them of Damascus, and at Jerusalem, and throughout all the coasts of Judæa, and then to the Gentiles, that they should repent and turn to God, and do works meet for repentance. 21For these causes the Jews caught me in the temple, and went about to kill me. 22Having therefore obtained help of God, I continue unto this day, witnessing both to small and great, saying none other things than those which the prophets and Moses did say should come: 23That Christ should suffer, and that he should be the first that should rise from the dead, and should shew light unto the people, and to the Gentiles.
24And as he thus spake for himself, Festus said with a loud voice, Paul, thou art beside thyself; much learning doth make thee mad. 25But he said, I am not mad, most noble Festus; but speak forth the words of truth and soberness. 26For the king knoweth of these things, before whom also I speak freely: for I am persuaded that none of these things are hidden from him; for this thing was not done in a corner. 27King Agrippa, believest thou the prophets? I know that thou believest. 28Then Agrippa said unto Paul, Almost thou persuadest me to be a Christian. 29And Paul said, I would to God, that not only thou, but also all that hear me this day, were both almost, and altogether such as I am, except these bonds. 30And when he had thus spoken, the king rose up, and the governor, and Bernice, and they that sat with them: 31And when they were gone aside, they talked between themselves, saying, This man doeth nothing worthy of death or of bonds. 32Then said Agrippa unto Festus, This man might have been set at liberty, if he had not appealed unto Cæsar.
Павлов говор
1Агрипа се онда обратио Павлу: „Дозвољава ти се да говориш у своју одбрану.“ Тада је Павле испружио своју руку и започео своју одбрану: 2„Сматрам себе срећним, о, царе Агрипа, што ћу се баш пред тобом бранити од свега за шта ме Јевреји оптужују, 3тим пре што знам да си добро упућен у јудејске обичаје и спорна питања. Зато те молим да ме стрпљиво саслушаш.
4Сви Јевреји знају какав начин живота сам проводио од најраније младости међу својим народом у Јерусалиму. 5Они ме знају од раније, па могу, ако хоће, да потврде да сам као фарисеј живео по најстрожем правцу наше вере. 6А сада ми се суди због моје наде у испуњење обећања које је Бог дао нашим прецима. 7Исто тако се и дванаест наших племена, која предано служе Богу дању и ноћу, надају испуњењу истог обећања. Због те наде ме, о, царе, Јевреји оптужују.
8Зар сматрате невероватним да Бог васкрсава мртве? 9Па и ја сам био уверен да се морам свим силама супротставити имену Исуса Назарећанина, 10што сам и чинио у Јерусалиму. Кад сам добио овлашћење од водећих свештеника, ја сам многе свете затворио, а када су их убијали, ја сам давао свој пристанак. 11По свим синагогама сам их кажњавањем присиљавао да се одрекну своје вере. У своме прекомерном бесу, прогањао сам их чак и по страним градовима.
Павле говори о свом обраћењу
12Поводом тога сам се запутио у Дамаск са овлашћењем и одобрењем од водећих свештеника. 13Негде око подне, о, царе, на путу сам угледао светлост са неба, која је мене и моје сапутнике обасјала јаче од сунчевог сјаја. 14Сви смо попадали на земљу, а ја сам чуо глас који ми се обратио на јеврејском језику: ’Савле! Савле! Зашто ме прогониш? Тешко ти је да се риташ против бодила26,14 Бодило или остан за гоњење стоке, дугачки штап са металним шиљком..’
15’Ко си ти, Господе?’ – упитао сам. Господ ми је одговорио: ’Ја сам Исус кога ти прогониш. 16Устани и стани на своје ноге! Објавио сам ти се да бих те поставио за свог слугу и сведока онога што си видео и онога што ћу ти објавити. 17Ја ћу те избављати од твога народа и од незнабожаца. Њима те шаљем, 18да им отвориш очи како би се одвратили од таме к светлу и од сатанске власти к Богу, те да би примили опроштење од греха и део међу онима који су посвећени вером у мене.’
19Отада, царе Агрипа, нисам био непослушан небеском виђењу. 20Прво сам проповедао онима у Дамаску, те у Јерусалиму и у целој Јудеји, а потом и незнабошцима, да треба да се покају од греха и да се окрену Богу чинећи дела која доказују покајање. 21Зато су ме Јевреји ухватили у храму и покушали да ме убију. 22Међутим, Бог ми је помагао све до данашњега дана, те стојим ту и сведочим и неугледнима и угледнима. Ја не говорим ништа друго осим онога што су Пророци и Мојсије рекли да ће се догодити: 23да ће Христос пострадати и да ће, као први који је васкрсао из мртвих, навестити светло народу израиљском и незнабошцима.“
24Док се Павле бранио овим речима, Фест гласно узвикну: „Ниси при здравом разуму, Павле! Велика ученост ти мути разум!“ 25Павле одговори: „Нисам ја луд, уважени Фесте, него говорим истините и разумне речи. 26Све ове ствари су познате и цару коме слободно говорим. Уверен сам, наиме, да му ништа од тога није непознато, јер се то није догодило у неком запећку. 27Царе Агрипа, верујеш ли Пророцима? Знам да верујеш.“
28„Још мало, па ћеш ме убедити да постанем хришћанин“ – рекао је Агрипа Павлу.
29„Дај Боже да, пре или касније, не само ти, већ и сви који ме данас слушају, постану такви какав сам ја, осим ових окова.“
30После овога устадоше цар, намесник и Верника као и сви који су са њима седели. 31Одлазећи, разговарали су међу собом: „Овај човек не чини ништа што заслужује смрт или тамницу.“
32Агрипа рече Фесту: „Овај човек би могао да буде ослобођен да се није позвао на цара.“
