1And it came to pass, that after we were gotten from them, and had launched, we came with a straight course unto Coos, and the day following unto Rhodes, and from thence unto Patara: 2And finding a ship sailing over unto Phenicia, we went aboard, and set forth. 3Now when we had discovered Cyprus, we left it on the left hand, and sailed into Syria, and landed at Tyre: for there the ship was to unlade her burden. 4And finding disciples, we tarried there seven days: who said to Paul through the Spirit, that he should not go up to Jerusalem. 5And when we had accomplished those days, we departed and went our way; and they all brought us on our way, with wives and children, till we were out of the city: and we kneeled down on the shore, and prayed. 6And when we had taken our leave one of another, we took ship; and they returned home again. 7And when we had finished our course from Tyre, we came to Ptolemais, and saluted the brethren, and abode with them one day. 8And the next day we that were of Paul’s company departed, and came unto Cæsarea: and we entered into the house of Philip the evangelist, which was one of the seven; and abode with him. 9And the same man had four daughters, virgins, which did prophesy. 10And as we tarried there many days, there came down from Judæa a certain prophet, named Agabus. 11And when he was come unto us, he took Paul’s girdle, and bound his own hands and feet, and said, Thus saith the Holy Ghost, So shall the Jews at Jerusalem bind the man that owneth this girdle, and shall deliver him into the hands of the Gentiles. 12And when we heard these things, both we, and they of that place, besought him not to go up to Jerusalem. 13Then Paul answered, What mean ye to weep and to break mine heart? for I am ready not to be bound only, but also to die at Jerusalem for the name of the Lord Jesus. 14And when he would not be persuaded, we ceased, saying, The will of the Lord be done.
15And after those days we took up our carriages, and went up to Jerusalem. 16There went with us also certain of the disciples of Cæsarea, and brought with them one Mnason of Cyprus, an old disciple, with whom we should lodge. 17And when we were come to Jerusalem, the brethren received us gladly. 18And the day following Paul went in with us unto James; and all the elders were present. 19And when he had saluted them, he declared particularly what things God had wrought among the Gentiles by his ministry. 20And when they heard it, they glorified the Lord, and said unto him, Thou seest, brother, how many thousands of Jews there are which believe; and they are all zealous of the law: 21And they are informed of thee, that thou teachest all the Jews which are among the Gentiles to forsake Moses, saying that they ought not to circumcise their children, neither to walk after the customs. 22What is it therefore? the multitude must needs come together: for they will hear that thou art come. 23Do therefore this that we say to thee: We have four men which have a vow on them; 24Them take, and purify thyself with them, and be at charges with them, that they may shave their heads: and all may know that those things, whereof they were informed concerning thee, are nothing; but that thou thyself also walkest orderly, and keepest the law. 25As touching the Gentiles which believe, we have written and concluded that they observe no such thing, save only that they keep themselves from things offered to idols, and from blood, and from strangled, and from fornication. 26Then Paul took the men, and the next day purifying himself with them entered into the temple, to signify the accomplishment of the days of purification, until that an offering should be offered for every one of them.
27And when the seven days were almost ended, the Jews which were of Asia, when they saw him in the temple, stirred up all the people, and laid hands on him, 28Crying out, Men of Israel, help: This is the man, that teacheth all men every where against the people, and the law, and this place: and further brought Greeks also into the temple, and hath polluted this holy place. 29(For they had seen before with him in the city Trophimus an Ephesian, whom they supposed that Paul had brought into the temple.) 30And all the city was moved, and the people ran together: and they took Paul, and drew him out of the temple: and forthwith the doors were shut. 31And as they went about to kill him, tidings came unto the chief captain of the band, that all Jerusalem was in an uproar. 32Who immediately took soldiers and centurions, and ran down unto them: and when they saw the chief captain and the soldiers, they left beating of Paul. 33Then the chief captain came near, and took him, and commanded him to be bound with two chains; and demanded who he was, and what he had done. 34And some cried one thing, some another, among the multitude: and when he could not know the certainty for the tumult, he commanded him to be carried into the castle. 35And when he came upon the stairs, so it was, that he was borne of the soldiers for the violence of the people. 36For the multitude of the people followed after, crying, Away with him. 37And as Paul was to be led into the castle, he said unto the chief captain, May I speak unto thee? Who said, Canst thou speak Greek? 38Art not thou that Egyptian, which before these days madest an uproar, and leddest out into the wilderness four thousand men that were murderers? 39But Paul said, I am a man which am a Jew of Tarsus, a city in Cilicia, a citizen of no mean city: and, I beseech thee, suffer me to speak unto the people. 40And when he had given him licence, Paul stood on the stairs, and beckoned with the hand unto the people. And when there was made a great silence, he spake unto them in the Hebrew tongue, saying,
Пут у Јерусалим
1Пошто смо се растали од њих, отпловили смо. Пловећи право дошли смо на Кос, следећег дана на Родос, а оданде у Патару. 2Ту смо нашли лађу која је ишла за Феникију, па смо се укрцали у њу и отпловили. 3Када нам је Кипар био на видику, заобишли смо га с његове леве стране. Одједрили смо, затим, за Сирију и приспели у Тир, где је наш брод требало да искрца терет. 4Нашавши ученике, остали смо ту недељу дана. Они су, примивши објаву од Духа о ономе што предстоји, говорили Павлу да не иде горе у Јерусалим. 5Кад су истекли дани нашег боравка, отишли смо оданде и отпутовали. Испратили су нас сви, заједно са женама и децом, све до изван града. Онда смо клекли на обали и помолили се. 6Пошто смо се поздравили са њима, укрцали смо се на лађу, а они су се вратили својим кућама.
7Довршавајући пловидбу, из Тира смо стигли у Птолемаиду, где смо поздравили браћу и остали са њима један дан. 8Сутрадан смо отишли одатле и дошли у Кесарију. Тамо смо дошли у кућу еванђелисте Филипа – једног од седморице ђакона – и остали код њега. 9Он је имао четири неудате ћерке, које су имале дар пророковања.
10Пошто смо се ту задржали дуже време, из Јудеје дође неки пророк по имену Агав. 11Дошавши к нама, узео је Павлов каиш, свезао њиме своје руке и ноге и рекао: „Ово говори Свети Дух: ’Овако ће Јевреји у Јерусалиму свезати човека коме припада овај каиш и предати га у руке незнабошцима.’“ 12Када смо то чули, молили смо га и ми и мештани да не иде у Јерусалим. 13Павле нам је тада одговорио: „Зашто плачете и ломите ми срце? Ја сам спреман не само да ме у Јерусалиму свежу, већ и да умрем за име Господа Исуса.“ 14Али како се није дао наговорити, смирили смо се и рекли: „Нека буде Господња воља!“
15Након тога смо се спремили за пут и отишли горе у Јерусалим. 16Са нама су пошли и неки ученици из Кесарије и довели нас у кућу Мнасона с Кипра, једног од првих ученика, да будемо његови гости.
Суђење Павлу
Павле у Јерусалиму
17Кад смо дошли у Јерусалим, браћа су нас радосно примила. 18Следећег дана, Павле је са нама отишао к Јакову, где су дошле и све старешине. 19Пошто их је поздравио, Павле им је потанко испричао шта је Бог његовом службом учинио међу незнабошцима. 20Када су то чули, почели су да славе Бога, па су му рекли: „Погледај, брате, колико је хиљада Јевреја поверовало и сви ревно следе Закон. 21Међутим, обавештени су да поучаваш све Јевреје који живе међу незнабошцима да одбаце Мојсијев Закон, да не обрезују своју децу и да се не држе наших обичаја. 22Шта сада да радимо? Свакако ће чути да си дошао. 23Зато послушај оно што ћемо ти рећи: имамо овде четири човека која су се заветовала. 24Поведи их и подвргни се са њима обреду очишћења, па им плати да обрију главе. Тако ће сви знати да ништа од оног што су чули о теби није истина, него да се и сам држиш Закона и живиш по њему. 25Што се тиче незнабожаца који су поверовали, ми смо их писмено известили о ономе што смо одлучили, а то је: да се клоне меса жртвованог идолима, крви, меса удављених животиња и блуда.“
Павле ухваћен
26Павле је повео са собом ону четворицу, па се сутрадан заједно са њима подвргао обреду очишћења. Затим је отишао у храм и објавио да ће се дани њиховог очишћења окончати када се за свакога од њих принесе жртва. 27Управо кад се навршавало тих седам дана, неки Јевреји из Мале Азије опазише Павла у храму, па узбунише сав народ и ухватише га, 28вичући: „Израиљци, помагајте! Овај човек посвуда учи све људе против нашег народа, Закона и овог места. Чак је и неке Грке увео у храм, и тиме обешчастио ово свето место.“ 29(Јевреји су, наиме, пре тога видели Трофима из Ефеса са Павлом, па су претпоставили да га је Павле увео у храм.)
30У целом граду је настала гужва, а народ се стрчао са свих страна. Ухватили су Павла и одвукли га из храма. Врата су се одмах затворила. 31Док су они настојали да га убију, дође глас до заповедника римске чете да је сав Јерусалим ускомешан. 32Он је одмах повео војнике и капетане и дотрчао до њих. Кад су Јевреји угледали заповедника и војнике, престали су да туку Павла.
33Заповедник је приступио Павлу, ухватио га и наредио да га свежу двоструким ланцима. Онда је упитао ко је он и шта је урадио. 34Из гомиле су једни узвикивали једно, а други друго. Пошто заповедник због силне буке није могао ништа да сазна, наредио је да Павла одведу у касарну. 35Кад је Павле ступио на степенице, народ је толико наваљивао, да су војници морали да га носе. 36Наиме, гомила их је пратила и узвикивала: „Погуби га!“
Павлова одбрана
37Када је требало да одведу Павла у касарну, он се обратио заповеднику: „Могу ли да ти нешто кажем?“ Заповедник га је упитао: „Зар ти знаш грчки? 38Да ниси ти онај Египћанин што је недавно подигао буну и повео са собом у пустињу четири хиљаде људи наоружаних ножевима?“ 39Павле му одговори: „Ја сам Јеврејин из Тарса киликијског, грађанин знаменитог града. Дозволи ми, молим те, да се обратим народу.“ 40Када му је заповедник дао допуштење, Павле је стао на степенице и махнуо руком народу. Пошто је настала велика тишина, Павле им се обратио на јеврејском језику:
