1And after the uproar was ceased, Paul called unto him the disciples, and embraced them, and departed for to go into Macedonia. 2And when he had gone over those parts, and had given them much exhortation, he came into Greece, 3And there abode three months. And when the Jews laid wait for him, as he was about to sail into Syria, he purposed to return through Macedonia. 4And there accompanied him into Asia Sopater of Berea; and of the Thessalonians, Aristarchus and Secundus; and Gaius of Derbe, and Timotheus; and of Asia, Tychicus and Trophimus. 5These going before tarried for us at Troas. 6And we sailed away from Philippi after the days of unleavened bread, and came unto them to Troas in five days; where we abode seven days. 7And upon the first day of the week, when the disciples came together to break bread, Paul preached unto them, ready to depart on the morrow; and continued his speech until midnight. 8And there were many lights in the upper chamber, where they were gathered together. 9And there sat in a window a certain young man named Eutychus, being fallen into a deep sleep: and as Paul was long preaching, he sunk down with sleep, and fell down from the third loft, and was taken up dead. 10And Paul went down, and fell on him, and embracing him said, Trouble not yourselves; for his life is in him. 11When he therefore was come up again, and had broken bread, and eaten, and talked a long while, even till break of day, so he departed. 12And they brought the young man alive, and were not a little comforted.
13¶ And we went before to ship, and sailed unto Assos, there intending to take in Paul: for so had he appointed, minding himself to go afoot. 14And when he met with us at Assos, we took him in, and came to Mitylene. 15And we sailed thence, and came the next day over against Chios; and the next day we arrived at Samos, and tarried at Trogyllium; and the next day we came to Miletus. 16For Paul had determined to sail by Ephesus, because he would not spend the time in Asia: for he hasted, if it were possible for him, to be at Jerusalem the day of Pentecost.
17¶ And from Miletus he sent to Ephesus, and called the elders of the church. 18And when they were come to him, he said unto them, Ye know, from the first day that I came into Asia, after what manner I have been with you at all seasons, 19Serving the Lord with all humility of mind, and with many tears, and temptations, which befell me by the lying in wait of the Jews: 20And how I kept back nothing that was profitable unto you, but have shewed you, and have taught you publickly, and from house to house, 21Testifying both to the Jews, and also to the Greeks, repentance toward God, and faith toward our Lord Jesus Christ. 22And now, behold, I go bound in the spirit unto Jerusalem, not knowing the things that shall befall me there: 23Save that the Holy Ghost witnesseth in every city, saying that bonds and afflictions abide me. 24But none of these things move me, neither count I my life dear unto myself, so that I might finish my course with joy, and the ministry, which I have received of the Lord Jesus, to testify the gospel of the grace of God. 25And now, behold, I know that ye all, among whom I have gone preaching the kingdom of God, shall see my face no more. 26Wherefore I take you to record this day, that I am pure from the blood of all men. 27For I have not shunned to declare unto you all the counsel of God.
28¶ Take heed therefore unto yourselves, and to all the flock, over the which the Holy Ghost hath made you overseers, to feed the church of God, which he hath purchased with his own blood. 29For I know this, that after my departing shall grievous wolves enter in among you, not sparing the flock. 30Also of your own selves shall men arise, speaking perverse things, to draw away disciples after them. 31Therefore watch, and remember, that by the space of three years I ceased not to warn every one night and day with tears. 32And now, brethren, I commend you to God, and to the word of his grace, which is able to build you up, and to give you an inheritance among all them which are sanctified. 33I have coveted no man’s silver, or gold, or apparel. 34Yea, ye yourselves know, that these hands have ministered unto my necessities, and to them that were with me. 35I have shewed you all things, how that so labouring ye ought to support the weak, and to remember the words of the Lord Jesus, how he said, It is more blessed to give than to receive.
36¶ And when he had thus spoken, he kneeled down, and prayed with them all. 37And they all wept sore, and fell on Paul’s neck, and kissed him, 38Sorrowing most of all for the words which he spake, that they should see his face no more. And they accompanied him unto the ship.
Павле у Грчкој
1Када се буна стишала, Павле је послао по ученике и охрабрио их. Затим се поздравио са њима и отпутовао у Македонију. 2Пролазећи тим крајевима, охрабривао је ученике многим речима. Тако је стигао у Грчку, 3где је остао три месеца. Али, баш кад је требало да отплови у Сирију, дознао је да су Јевреји сковали заверу против њега. Зато је одлучио да се врати преко Македоније. 4Придружили су му се: Пиров син Сопатер из Верије, Аристарх и Секунд из Солуна, Гај из Дерве, Тимотеј, те Тихик и Трофим из Мале Азије. 5Они су отишли пре нас и сачекали нас у Троади. 6После празника Бесквасних хлебова, отпловили смо из Филипа и за пет дана стигли у Троаду, где смо остали недељу дана.
Евтих оживљен
7У недељу смо се окупили на причест. Павле је поучавао народ, али како је намеравао да отпутује следећег дана, наставио је да проповеда све до поноћи. 8У горњој соби, у којој смо се сабрали, било је много светиљки. 9Како се Павлово научавање одужило, један младић по имену Евтих, који је седео на прозору, утону у дубок сан, те савладан сном, паде с трећег спрата. Када су га подигли, био је мртав. 10Павле је сишао, наднео се над њим, загрлио га и рекао: „Не узнемиравајте се, још је жив!“ 11Затим се вратио горе, разломио хлеб и јео, па им је још дуго говорио – све до зоре. Након тога је отишао. 12А младића су довели кући живог, те су се веома утешили.
Павле у Милиту
13Ми смо се, пак, раније укрцали на брод и отпловили за Ас. Оданде је требало да поведемо Павла. Он је, наиме, тако одредио, намеравајући да сам путује копном. 14Када се састао са нама у Асу, укрцали смо га у лађу и отишли у Митилину. 15Сутрадан смо отпловили оданде и дошли надомак Хиоса. Прекосутра смо пристали у Самосу, а следећег дана смо стигли у Милит. 16Павле је одлучио да заобиђе Ефес да се не би задржавао у Малој Азији; журио се да, ако је могуће, на празник Педесетнице буде у Јерусалиму.
Опроштај с ефеским старешинама
17Из Милита је послао људе у Ефес и позвао црквене старешине. 18Када су дошли к њему, Павле им је рекао: „Ви знате како сам се све време владао међу вама од првог дана када сам ступио у Малу Азију. 19Служио сам Господу са свом понизношћу, уз сузе и невоље које су ме задесиле због јудејских заседа. 20Нисам пропустио ништа корисно да вам навестим и да вас поучим, како јавно, тако и по кућама. 21Уверавао сам и Јевреје и Грке да се морају окренути Богу у покајању и веровати у нашег Господа Исуса.
22А сад, ево, по налогу Духа, идем у Јерусалим и не знам шта ме чека тамо. 23Једино што ми Дух Свети потврђује у сваком граду је да ме чекају окови и невоље. 24До свог живота ми нимало није стало, већ само до тога да истрчим трку и довршим службу коју сам добио од Господа Исуса – да објавим Радосну вест о Божијој милости.
25Сада знам да ме нико од вас међу којима сам био, док сам путовао и проповедао о Царству Божијем, више неће видети. 26Зато вам јамчим на данашњи дан да нисам крив ни за чију пропаст, 27јер нисам пропустио да вам објавим сав наум Божији. 28Пазите на себе и на стадо над којим вас је Дух Свети поставио као надгледнике, да напасате цркву Божију, коју је он стекао својом крвљу. 29Знам, наиме, да ће после мог одласка доћи међу вас крволочни вуци који неће штедети стада. 30Чак ће се и међу вама самима појавити они који ће извртати учење како би одвукли ученике за собом. 31Зато будите на опрезу! Сећајте се да три године, дан и ноћ, нисам престајао да са сузама опомињем свакога од вас.
32А сада вас поверавам Богу и његовој милостивој речи која вас може изградити и дати вам наследство међу свима који су посвећени. 33Ничије сребро, злато или одећу нисам пожелео. 34И сами знате да сам се сопственим рукама постарао за своје личне потребе, као и за потребе својих сарадника. 35У свему сам вам дао пример: да се тако треба трудити и старати се за немоћне, сећајући се речи Господа Исуса: ’Блаженије је давати, него примати.’“
36Кад је изрекао ово, клекнуо је, па се помолио са свима њима. 37Тада су сви гласно заплакали, пали у загрљај Павлу и изљубили га. 38Највише их је ожалостило кад је рекао да га више неће видети. Затим су га испратили на лађу.
