1And the sons of the prophets said unto Elisha, Behold now, the place where we dwell with thee is too strait for us. 2Let us go, we pray thee, unto Jordan, and take thence every man a beam, and let us make us a place there, where we may dwell. And he answered, Go ye. 3And one said, Be content, I pray thee, and go with thy servants. And he answered, I will go. 4So he went with them. And when they came to Jordan, they cut down wood. 5But as one was felling a beam, the axe head fell into the water: and he cried, and said, Alas, master! for it was borrowed.6.5 axe head: Heb. iron 6And the man of God said, Where fell it? And he shewed him the place. And he cut down a stick, and cast it in thither; and the iron did swim. 7Therefore said he, Take it up to thee. And he put out his hand, and took it.
8¶ Then the king of Syria warred against Israel, and took counsel with his servants, saying, In such and such a place shall be my camp.6.8 camp: or, encamping 9And the man of God sent unto the king of Israel, saying, Beware that thou pass not such a place; for thither the Syrians are come down. 10And the king of Israel sent to the place which the man of God told him and warned him of, and saved himself there, not once nor twice. 11Therefore the heart of the king of Syria was sore troubled for this thing; and he called his servants, and said unto them, Will ye not shew me which of us is for the king of Israel? 12And one of his servants said, None, my lord, O king: but Elisha, the prophet that is in Israel, telleth the king of Israel the words that thou speakest in thy bedchamber.6.12 None: Heb. No
13¶ And he said, Go and spy where he is, that I may send and fetch him. And it was told him, saying, Behold, he is in Dothan. 14Therefore sent he thither horses, and chariots, and a great host: and they came by night, and compassed the city about.6.14 great: Heb. heavy 15And when the servant of the man of God was risen early, and gone forth, behold, an host compassed the city both with horses and chariots. And his servant said unto him, Alas, my master! how shall we do?6.15 the servant: or, the minister 16And he answered, Fear not: for they that be with us are more than they that be with them. 17And Elisha prayed, and said, LORD, I pray thee, open his eyes, that he may see. And the LORD opened the eyes of the young man; and he saw: and, behold, the mountain was full of horses and chariots of fire round about Elisha. 18And when they came down to him, Elisha prayed unto the LORD, and said, Smite this people, I pray thee, with blindness. And he smote them with blindness according to the word of Elisha.
19¶ And Elisha said unto them, This is not the way, neither is this the city: follow me, and I will bring you to the man whom ye seek. But he led them to Samaria.6.19 follow…: Heb. come ye after me 20And it came to pass, when they were come into Samaria, that Elisha said, LORD, open the eyes of these men, that they may see. And the LORD opened their eyes, and they saw; and, behold, they were in the midst of Samaria. 21And the king of Israel said unto Elisha, when he saw them, My father, shall I smite them? shall I smite them? 22And he answered, Thou shalt not smite them: wouldest thou smite those whom thou hast taken captive with thy sword and with thy bow? set bread and water before them, that they may eat and drink, and go to their master. 23And he prepared great provision for them: and when they had eaten and drunk, he sent them away, and they went to their master. So the bands of Syria came no more into the land of Israel.
24¶ And it came to pass after this, that Ben-hadad king of Syria gathered all his host, and went up, and besieged Samaria. 25And there was a great famine in Samaria: and, behold, they besieged it, until an ass’s head was sold for fourscore pieces of silver, and the fourth part of a cab of dove’s dung for five pieces of silver. 26And as the king of Israel was passing by upon the wall, there cried a woman unto him, saying, Help, my lord, O king. 27And he said, If the LORD do not help thee, whence shall I help thee? out of the barnfloor, or out of the winepress?6.27 If…: or, Let not the LORD save thee 28And the king said unto her, What aileth thee? And she answered, This woman said unto me, Give thy son, that we may eat him to day, and we will eat my son to morrow. 29So we boiled my son, and did eat him: and I said unto her on the next day, Give thy son, that we may eat him: and she hath hid her son.6.29 next: Heb. other
30¶ And it came to pass, when the king heard the words of the woman, that he rent his clothes; and he passed by upon the wall, and the people looked, and, behold, he had sackcloth within upon his flesh. 31Then he said, God do so and more also to me, if the head of Elisha the son of Shaphat shall stand on him this day. 32But Elisha sat in his house, and the elders sat with him; and the king sent a man from before him: but ere the messenger came to him, he said to the elders, See ye how this son of a murderer hath sent to take away mine head? look, when the messenger cometh, shut the door, and hold him fast at the door: is not the sound of his master’s feet behind him? 33And while he yet talked with them, behold, the messenger came down unto him: and he said, Behold, this evil is of the LORD; what should I wait for the LORD any longer?
Чудо са секиром
1Пророчки синови рекоше Јелисеју: „Погледај, место где живимо пред тобом је веома скучено за нас. 2Хајде да одемо до Јордана, где ће свако од нас узети по један балван, да направимо себи место за живот.“
Он рече: „Пођите!“
3Један од њих рече: „Хоћеш ли и ти поћи са својим слугама?“
Он одговори: „Поћи ћу.“ 4Он пође с њима.
Кад су дошли на Јордан, посекли су дрва. 5Међутим, док је један обарао балван, секира падне у воду. Он повика и рече: „Авај, господару, а још је била позајмљена!“
6Човек Божији упита: „Где је пала?“ Кад су му показали место, одсекао је прут и бацио га тамо, и учинио да секира исплива. 7Затим је рекао: „Извадите је.“ Човек пружи руку и узме је.
Осујећен напад Арамејаца
8Арамејски цар је био у рату са Израиљем. Он се посаветовао са својим слугама и рекао: „Утаборићу се на том и том месту.“
9Али човек Божији посла поруку цару израиљском: „Пази се да не прођеш тим местом, јер Арамејци силазе онамо.“ 10Цар израиљски је послао људе на место за које му је рекао човек Божији. Он га је упозоравао, те се цар израиљски чувао; а то се није догодило само једном или двапут.
11Арамејски цар се веома узнемирио због тога. Окупио је своје слуге и рекао им: „Зар ми нећете рећи ко је од нас на страни израиљског цара?“
12Један од његових слугу му рече: „Није нико, господару мој царе. Него то пророк Јелисеј у Израиљу јавља израиљском цару и ствари које ти изговориш у својој спаваћој соби.“
13Цар рече: „Пођите и видите где је, а ја ћу послати људе да га ухвате.“ Било му је јављено: „Ено га у Дотану!“ 14Тада је послао коње, бојна кола и велику војску. Дошли су ноћу и опколили град.
15Кад је слуга човека Божијег устао рано ујутро и изашао, гле, војска с коњима и бојним колима опколила град. Слуга рече: „Јао, господару, шта да радимо?!“
16А он рече: „Не бој се, јер има их више с нама, него с њима.“
17Тада се Јелисеј помолио: „Господе, отвори му очи да види.“ Господ је отворио очи слузи, те је видео да је гора око Јелисеја пуна коња и ватрених кочија.
18Кад су Арамејци сишли к њему, Јелисеј се помолио Господу: „Удари овај народ слепилом!“ И удари их слепилом по речи Јелисејевој.
19Тада им Јелисеј рече: „Ово није пут и ово није град. Пођите за мном и ја ћу вас одвести човеку кога тражите.“ Али одвео их је у Самарију.
20Чим су дошли у Самарију, Јелисеј рече: „Господе, отвори им очи да виде!“ Господ им је отворио очи, па су видели да су усред Самарије.
21Кад их је цар израиљски угледао, он рече Јелисеју: „Оче мој, хоћу ли их побити?“
22Он рече: „Нећеш их побити! Зар да побијеш заробљенике мачем и луком? Изнеси пред њих хлеб и воду, нека једу и пију, а онда нека иду своме господару.“ 23Цар им је припремио велику гозбу. Кад су јели и пили, послао их је назад, те су отишли своме господару. Арамејске чете нису више упадале у израиљску земљу.
Глад у опкољеној Самарији
24После неког времена, арамејски цар Вен-Адад, скупи сву своју војску, па крене и опколи Самарију. 25У Самарији је због опсаде завладала велика глад. Једна магарећа глава се продавала за осамдесет сребрних шекела, а четвртина кава6,25 Око 100 gr. голубијег измета за пет сребрних шекела.
26Кад је израиљски цар пролазио покрај зидина, једна жена повика к њему: „Помагај, господару мој царе!“
27Он рече: „Ако ти Господ не помаже, како ћу ти ја помоћи? Нечим са гумна, или из каце? 28Каква те мука мучи?“ – упита цар.
Жена одговори: „Ова жена ми је рекла: ’Дај свога сина да га поједемо данас, а мога сина ћемо појести сутра.’ 29Тако смо скувале мог сина и појеле га. Али кад сам јој следећег дана рекла: ’Дај твога сина да га поједемо’, она је сакрила свога сина.“
30Кад је цар чуо речи ове жене, он раздра своју одећу. Кад је ходао по зидинама, народ је видео да испод, на свом телу, носи кострет. 31Он рече: „Нека ми Бог учини тако, и још више, ако данас глава Сафатовог сина Јелисејева остане на њему!“
32А Јелисеј је седео у својој кући заједно са старешинама. Цар је послао човека пред собом, али пре него што је гласник дошао к њему, он рече старешинама: „Видите ли да је онај крвник послао некога да ми одсече главу? Пазите! Кад гласник дође, ви затворите врата и одбијте га од врата. Не чује ли се то корак његовог господара за њим?“
33Док је он још говорио, гле, гласник сиђе к њему и рече: „Ова невоља је од Господа! Чему још да се надам од Господа?“
