King James Version

2 Corinthians 1:1-24

1Paul, an apostle of Jesus Christ by the will of God, and Timothy our brother, unto the church of God which is at Corinth, with all the saints which are in all Achaia: 2Grace be to you and peace from God our Father, and from the Lord Jesus Christ. 3Blessed be God, even the Father of our Lord Jesus Christ, the Father of mercies, and the God of all comfort; 4Who comforteth us in all our tribulation, that we may be able to comfort them which are in any trouble, by the comfort wherewith we ourselves are comforted of God. 5For as the sufferings of Christ abound in us, so our consolation also aboundeth by Christ. 6And whether we be afflicted, it is for your consolation and salvation, which is effectual in the enduring of the same sufferings which we also suffer: or whether we be comforted, it is for your consolation and salvation. 7And our hope of you is stedfast, knowing, that as ye are partakers of the sufferings, so shall ye be also of the consolation. 8For we would not, brethren, have you ignorant of our trouble which came to us in Asia, that we were pressed out of measure, above strength, insomuch that we despaired even of life: 9But we had the sentence of death in ourselves, that we should not trust in ourselves, but in God which raiseth the dead: 10Who delivered us from so great a death, and doth deliver: in whom we trust that he will yet deliver us; 11Ye also helping together by prayer for us, that for the gift bestowed upon us by the means of many persons thanks may be given by many on our behalf.

12For our rejoicing is this, the testimony of our conscience, that in simplicity and godly sincerity, not with fleshly wisdom, but by the grace of God, we have had our conversation in the world, and more abundantly to you-ward. 13For we write none other things unto you, than what ye read or acknowledge; and I trust ye shall acknowledge even to the end; 14As also ye have acknowledged us in part, that we are your rejoicing, even as ye also are ours in the day of the Lord Jesus.

15And in this confidence I was minded to come unto you before, that ye might have a second benefit; 16And to pass by you into Macedonia, and to come again out of Macedonia unto you, and of you to be brought on my way toward Judaea. 17When I therefore was thus minded, did I use lightness? or the things that I purpose, do I purpose according to the flesh, that with me there should be yea yea, and nay nay? 18But as God is true, our word toward you was not yea and nay. 19For the Son of God, Jesus Christ, who was preached among you by us, even by me and Silvanus and Timotheus, was not yea and nay, but in him was yea. 20For all the promises of God in him are yea, and in him Amen, unto the glory of God by us. 21Now he which stablisheth us with you in Christ, and hath anointed us, is God; 22Who hath also sealed us, and given the earnest of the Spirit in our hearts. 23Moreover I call God for a record upon my soul, that to spare you I came not as yet unto Corinth. 24Not for that we have dominion over your faith, but are helpers of your joy: for by faith ye stand.

New Serbian Translation

2. Коринћанима 1:1-24

Павле објашњава своје деловање

1Павле, апостол Исуса Христа по Божијој вољи, заједно са нашим братом Тимотејем, поздравља Божију цркву у Коринту, заједно са свим светима широм Ахаје.

2Милост вам и мир од Бога, Оца нашега, и Господа Исуса Христа.

Бог даје утеху

3Благословен да је Бог и Отац нашега Господа Исуса Христа, милосрдни Отац и Бог сваке утехе. 4Он нас теши у свакој нашој невољи, да бисмо и ми могли да тешимо оне који су у невољама, оном утехом којом нас саме Бог теши. 5Јер, као што изобилно учествујемо у Христовим патњама, тако примамо и изобиље утехе посредством Христа. 6Ако смо притиснути невољама, то је за вашу утеху и спасење, ако примамо утеху од Бога, то је ради ваше утехе. Та утеха се показује када стрпљиво подносите исте патње које и ми подносимо. 7Чврста је нада коју полажемо у вас, јер знамо да учествујете како у нашим патњама, тако и у нашој утеси.

8Хоћемо, наиме, да знате, браћо, да је невоља која нас је снашла у Малој Азији толико превазилазила наше снаге, да смо изгубили сваку наду да ћемо остати у животу. 9У ствари, у себи смо се већ помирили са смртном казном, да се не бисмо поуздали у саме себе, него у Бога који васкрсава мртве. 10Он нас је избавио од смртне опасности и избавиће нас, јер смо се у њега поуздали да ће нас и даље избављати. 11А и ви ћете нам притећи у помоћ молитвом, да би многи људи захваљивали Богу на милости коју нам је даровао посредовањем многих.

Павле одлаже посету коринтској цркви

12Ово је наш понос: наша савест која сведочи да смо у свету живели у Божијој светости и искрености, не по људској мудрости, него по Божијој милости, а нарочито међу вама. 13Не пишемо вам, наиме, ништа друго осим онога што можете да прочитате или да разумете. Надам се да ћете то једном у потпуности разумети, 14уколико нас сада нисте до краја разумели. Јер, на дан Господа Исуса ви ћете бити нама на понос, као и ми вама.

15С тим уверењем намеравао сам да дођем прво к вама, на ваше двоструко задовољство. 16Хтео сам да вас посетим на свом путу за Македонију, и да вам поново дођем по повратку из Македоније, па да ме ви отпратите до Јудеје. 17Јесам ли се, дакле, понашао лакомислено кад сам то намеравао? Или, можда, намеравам да, попут људи у свету, најпре кажем „да, јесте“, а онда „не, није?“ 18Бог је поуздани сведок да порука коју смо вам навестили није била и „јесте“ и „није.“ 19Јер Син Божији, Исус Христос, кога смо вам ја, Силван и Тимотеј навестили, није био и „јесте“ и „није“, него је у њему било „јесте.“ 20Јер сва Божија обећања налазе своју потврду у Христу. Зато и говоримо „амин“ када славимо Бога по Исусу Христу.

21А Бог је тај који нас заједно са вама чини чврстима по Христу. Он нас је помазао 22и ставио свој печат на нас, и дао свога Духа у наша срца као залог.

23Позивам Бога за сведока – на своју душу: у Коринт нисам дошао само зато да бих вас поштедео. 24Ми, наиме, не господаримо вашом вером, него заједно са вама учествујемо у вашој радости, зато што сте чврсти у вери.