David en de Ammonieten
1Enige tijd later overleed koning Nachas van de Ammonieten. Hij werd opgevolgd door zijn zoon Hanun. 2‘Ik zal Hanun laten zien dat ik het goed met hem meen,’ zei David, ‘want zijn vader Nachas is altijd vriendelijk en trouw tegenover mij geweest.’ Daarom stuurde David afgevaardigden om Hanun te condoleren en te troosten met het verlies van zijn vader. 3Maar Hanuns officieren fluisterden hem in: ‘U gelooft toch zeker niet dat deze mannen zijn gekomen om u te condoleren met het verlies van uw vader! David heeft ze gestuurd om te spioneren in de stad, voordat hij ons aanvalt!’ 4Daarom liet Hanun Davids mannen gevangennemen. Hij schoor de helft van hun baarden af en knipte hun mantels ter hoogte van hun billen af. Halfnaakt stuurde hij hen daarna naar huis terug. 5Toen David hoorde wat er was gebeurd, droeg hij de mannen op in Jericho te blijven tot hun baarden weer waren aangegroeid, zij schaamden zich enorm over hun uiterlijk.
6De Ammonieten beseften heel goed dat zij de woede van David hadden opgewekt en daarom haalden zij twintigduizend Syrische huurlingen uit de landen Zoba en Rechob, duizend man van de koning van Maächa en twaalfduizend man uit het land Tob. 7-8 Toen dit David ter ore kwam, stuurde hij Joab en het hele leger van Israël op hen af. De Ammonieten verdedigden de poorten van hun stad, terwijl de Syriërs uit Zoba, Rechob, Tob en Maächa in het open veld vochten. 9Toen Joab doorkreeg dat hij op twee fronten moest vechten, koos hij de beste strijders uit, nam zelf het commando over hen en ging de Syriërs in het open veld te lijf. 10De rest van het leger moest onder bevel van zijn broer Abisaï de Ammonieten aanvallen die de stad verdedigden. 11‘Als het nodig is, moet je mij te hulp komen tegen de Syriërs,’ beval Joab hem. ‘Maar als de Ammonieten te sterk mochten zijn voor jou, zal ik jou te hulp komen. 12Houd moed! We moeten vandaag werkelijk tot het uiterste gaan als wij ons volk en de steden van onze God willen redden. Moge de wil van de Here worden gedaan.’ 13Toen Joab en zijn troepen zich in de strijd wierpen, sloegen de Syriërs op de vlucht. 14Toen de Ammonieten dat zagen, sloegen ook zij voor Abisaï op de vlucht en trokken zich terug in de stad. Daarna keerde Joab terug naar Jeruzalem.
15-16 De Syriërs beseften dat zij niet tegen de Israëlieten waren opgewassen. Daarom kregen zij bij het hergroeperen steun van nog meer Syrische troepen, die Hadadezer van de andere kant van de Eufraat had laten komen. Deze troepenaanvulling kwam in Helam aan onder bevel van opperbevelhebber Sobach van Hadadezers leger. 17David werd van deze ontwikkelingen op de hoogte gesteld en nam daarna zelf het bevel over het Israëlitische leger en trok naar Helam, waar de Syriërs hem aanvielen. 18Maar opnieuw gingen de Syriërs op de vlucht voor de Israëlieten die zevenhonderd wagenmenners en veertigduizend ruiters, onder wie generaal Sobach, versloegen en dood op het slagveld achterlieten. 19Toen Hadadezers bondgenoten zagen dat de Syriërs waren verslagen, gaven zij zich over aan Israël en werden Davids dienaren. Voortaan bedachten de Syriërs zich wel tweemaal voor zij de Ammonieten te hulp kwamen.
Рат са Амонцима и Арамејцима
1После овога је умро цар Амонаца, а уместо њега се зацарио његов син Анун. 2Давид рече: „Показаћу наклоност према Ануну, Насовом сину, као што је његов отац показао наклоност према мени.“ Давид је изразио своје саучешће преко својих слугу.
Тако су Давидови посланици дошли у земљу Амонаца. 3Али амонски кнезови рекоше своме господару Ануну: „Мислиш ли да ти је Давид послао гласнике да ти изјаве саучешће како би исказао част твоме оцу? Није ли послао своје слуге с намером да испита и извиди град како би га срушио?“
4Тада је Анун ухватио Давидове слуге и обријао им пола браде и одсекао им одећу до пола, све до задњице, и послао их натраг.
5Кад су то јавили Давиду, он је послао неког да им изађе у сусрет, јер су били веома осрамоћени. Цар им је рекао: „Останите у Јерихону, док вам не нарасте брада, па се вратите.“
6Кад су Амонци видели да су се замерили Давиду, послали су посланство и унајмили Арамејце из Вет-Реова и Сове, двадесет хиљада војника, цара Махе са хиљаду људи и дванаест хиљада људи из Това.
7Чувши ово, Давид је послао Јоава са свом војском, најбољим ратницима. 8Амонци су изашли и сврстали се у бојни ред пред вратима, док су Арамејци из Сове и Реова, и људи из Това и Махе, били засебно на пољу.
9Кад је Јоав видео да ће се битка против њега водити с две стране, спреда и позади, изабрао је известан број најврснијих војника у Израиљу и сврстао их у бојни ред насупрот Арамејаца. 10Осталу војску је дао своме брату Ависају, који их је сврстао у бојни ред насупрот Амонаца. 11Рекао је: „Ако Арамејци буду јачи од мене, ти ми притеци у помоћ, а ако Амонци буду јачи од тебе, ја ћу теби доћи у помоћ. 12Држи се храбро! Покажимо се јуначки ради нашег народа и ради градова нашег Бога, а Господ ће учинити што му је по вољи.“
13Јоав и народ који је био са њим почели су да се примичу, да се сукобе са Арамејцима, али они су се разбежали пред њима. 14Кад су Амонци видели да су Арамејци побегли, побегли су пред Ависајем и ушли у град. Пошто се вратио из борбе са Амонцима, Јоав је дошао у Јерусалим.
15Кад су Арамејци видели да их је Израиљ разбио, поново су се сабрали. 16Адад-Езер је послао гласнике, па је сабрао Арамејце с друге стране реке. Они су дошли у Хелам на челу са Соваком, заповедником Адад-Езерове војске.
17Кад су то јавили Давиду, он је сабрао сав Израиљ, и прешавши преко Јордана, дошао у Хелам. Арамејци су се сврстали у бојни ред против Давида и упустили се у бој с њим. 18Међутим, Арамејци побегоше пред Израиљем. Давид је побио седам стотина арамејских возача бојних кола, и четрдесет хиљада коњаника. Смртно је ранио и Совака, заповедника Адад-Езерове војске, који је умро тамо. 19Кад су сви цареви, који су били Адад-Езерови поданици, видели да су поражени пред Израиљем, склопили су мир с Израиљем, па су им постали поданици.
Од тада су се Арамејци прибојавали да помогну Амонцима.
