Hongersnood in Samaria
1Elisa zei rustig: ‘De Here zegt dat morgen om deze tijd acht liter meel of zestien liter gerst op de markten van Samaria zal worden verkocht voor elf gram zilver.’ 2De officier die de koning ondersteunde, zei tegen de profeet: ‘Dat zou niet eens kunnen, al maakte de Here vensters in de hemel!’ Maar Elisa zei: ‘U zult het zien gebeuren, maar u zult niet in staat zijn er iets van te eten.’
3Nu zaten buiten de poort vier melaatsen bij elkaar. ‘Waarom zouden wij hier blijven zitten tot wij dood gaan?’ zeiden zij tegen elkaar. 4‘We verhongeren als we hier blijven zitten, maar dat doen we ook als we de stad ingaan, daarom kunnen we ons net zo goed gaan overgeven aan het Syrische leger. Als zij ons in leven laten, is dat meegenomen. Als zij ons doden, maakt het niets uit. Wij zouden toch zijn omgekomen.’ 5Tegen de avond gingen zij naar het Syrische kamp, maar daar was niemand meer te bekennen. 6De Here had er namelijk voor gezorgd dat het Syrische leger het lawaai van strijdwagens, het gedreun van paardenhoeven en de geluiden van een naderend groot leger hoorde. ‘De koning van Israël heeft de Hethieten en Egyptenaren gehuurd om ons aan te vallen,’ riepen zij elkaar toe. 7Toen brak er paniek uit, het leger vluchtte de nacht in en liet tenten, paarden, ezels en al het andere achter. 8De melaatsen liepen ondertussen aan de buitenkant van het kamp en gingen enkele tenten binnen. Zij aten en dronken naar hartelust en namen zilver, goud en kleding mee, waarna ze hun buit verstopten.
9Ten slotte zeiden zij echter tegen elkaar: ‘Het is niet goed wat wij doen. Wij moeten dit geweldige nieuws ook aan de anderen vertellen. Al zouden we maar tot morgenochtend wachten, dan zou er een ramp over ons komen. Vooruit, laten we teruggaan en het de mensen in het paleis vertellen.’ 10Zij liepen terug naar de stad en vertelden de wachters: ‘Wij zijn naar het Syrische kamp gegaan en hebben het helemaal verlaten aangetroffen. De paarden en ezels stonden vastgebonden en de tenten stonden onaangeroerd. Er was geen mens te bekennen.’ 11De wachters gaven het nieuws door aan de mensen in het paleis. 12De koning kwam ʼs nachts uit bed en zei tegen zijn officieren: ‘Ik weet wat er is gebeurd. De Syriërs weten dat wij verhongeren, daarom hebben zij hun kamp verlaten en zich in de heuvels verborgen. Op die manier hopen zij ons de stad uit te lokken. Als we naar buiten gaan, zullen zij ons aanvallen, ons als slaven gevangennemen en de stad in nemen.’ 13Een van zijn officieren opperde: ‘Laten we verkenners sturen om te kijken wat er aan de hand is. Laat hen vijf van de overgebleven paarden meenemen. Als met hen iets gebeurt, is dat geen groter verlies dan dat zij hier blijven en samen met ons sterven.’ 14Er werden vier tuigpaarden uitgezocht en de koning stuurde enkele wagenmenners eropuit om te kijken waar de Syriërs waren gebleven. 15Zij volgden het spoor van stukken wapenrusting en kleding tot aan de Jordaan. De Syriërs hadden dat alles in hun grote haast weggeworpen. De verkenners keerden terug en vertelden dit aan de koning. 16Daarop stormde de bevolking van Samaria de stad uit om het kamp van de Syriërs te plunderen. Zo werd het werkelijkheid dat acht liter meel en zestien liter gerst die dag voor elf gram zilver werden verkocht, precies zoals de Here had gezegd. 17De koning liet zijn speciale helper het verkeer bij de poort regelen, maar de man werd onder de voet gelopen en stierf toen de inwoners van de stad naar buiten stroomden. Dat was wat Elisa had voorzegd, toen de koning hem de dag daarvoor gevangen wilde nemen. 18Hij had de koning verteld dat meel en gerst de volgende dag voor zo weinig geld zouden worden verkocht. 19De officier van de koning had toen gezegd: ‘Dat kan niet. Zelfs al zou de Here de vensters van de hemel openen, zou dat nog niet kunnen.’ Waarop de profeet had gezegd: ‘U zult het zien gebeuren, maar niet in staat zijn er iets van te eten.’ 20En dat kon hij inderdaad niet, want de mensen liepen hem bij de poort onder de voet.
1Тада Јелисеј рече: „Чујте реч Господњу: Говори Господ: ’Сутра у ово време мера7,1 Око 7,3 kg. брашна ће се продавати за шекел7,1 Око 11,5 gr., а две мере7,1 Око 15 kg. јечма за шекел, на вратима Самарије.’“
2А капетан на чију се руку цар ослањао одговори човеку Божијем: „Чак и да Господ направи окна на небесима, може ли се то догодити?“
Пророк одговори: „Ево, видећеш то својим очима, али од тога нећеш јести.“
Престанак опсаде
3А на градским вратима су била четири губавца. Они рекоше један другоме: „Зар ћемо седети овде док не умремо? 4Ако кажемо: хајдемо у град – у граду је глад; помрећемо тамо. Ако останемо овде, свеједно ћемо помрети. Стога, пођимо у арамејски табор, па ако нас оставе у животу, живећемо, а ако нас убију, умрећемо.“
5Дигну се они у предвечерје и дођу у арамејски табор. Кад су дошли до руба арамејског табора, тамо није било никога. 6Наиме, Господ је учинио да се у арамејском табору чује тутњава бојних кола и топот коња – бука велике војске, тако да су рекли један другоме: „Ево, цар израиљски је унајмио цареве хетитске и цареве египатске да нас нападну!“ 7Дигли су се и побегли у предвечерје, напустивши своје шаторе, коње, и магарце; оставили су табор какав јесте, и побегли да спасу себи живот.
8Кад су они губавци дошли на руб табора, ушли су у један шатор, па су јели и пили. Понели су оданде сребра, злата и одеће, те су отишли и сакрили их. Потом су се вратили и ушли у други шатор, однели ствари и сакрили их.
9Тада рекоше један другом: „Не чинимо добро. Ово је дан добрих вести, а ми ћутимо! Ако будемо чекали до јутра, навући ћемо кривицу на себе. Стога, пођимо сад и јавимо ово царевом дому.“
10Кад су дошли, позвали су градску стражу и јавили им: „Ушли смо у арамејски табор, а тамо ни живе душе, ни људског гласа; само привезани коњи и магарци, а шатори остављени какви јесу.“ 11Стражари позову и јаве вест царевом дому.
12Цар устаде ноћу и рече својим слугама: „Рећи ћу вам шта су нам Арамејци спремили. Они знају да гладујемо, па су изашли из табора да се сакрију напољу, мислећи: ’Кад изађу из града, ми ћемо их похватати живе и ући у град.’“
13Један од његових слугу рече: „Нека људи узму оних пет преосталих коња; и тако ће проћи као све мноштво коња у Израиљу, све оно мноштво коња у Израиљу што је изгинуло. Пошаљимо их, па ћемо видети.“
14Пошто су узели двоја кола с коњима, цар их је послао у арамејски табор и рекао: „Идите и видите.“ 15Кад су дошли до Јордана, сав је пут био пун одеће и опреме које су Арамејци побацали у журби. Гласници су се вратили и јавили цару. 16Тада је народ изашао и опленио арамејски табор. Мера брашна продавала се за шекел, и две мере јечма за шекел, по речи Господњој.
17А цар је поставио на градска врата оног капетана на чију се руку цар ослањао, али га је народ прегазио на вратима, те је умро, баш како је рекао човек Божији кад је цар дошао к њему. 18Наиме, кад је човек Божији рекао цару: „Сутра у ово време на вратима Самарије, мера брашна ће се продавати за шекел, а две мере јечма за шекел“, 19тај капетан је одговорио човеку Божијем: „Чак и да Господ направи окна на небесима, може ли се то догодити?“ Њему је пророк одговорио: „Ево, видећеш то својим очима, али од тога нећеш јести.“ 20То му се и догодило; народ га је прегазио на вратима, па је умро.
