Der Stamm Ephraim fühlt sich übergangen
1Die Männer vom Stamm Ephraim machten Gideon heftige Vorwürfe: »Warum hast du uns nicht zu Hilfe gerufen, als du gegen die Midianiter in den Kampf gezogen bist? Wie konntest du uns das antun?« 2»Wart ihr nicht viel erfolgreicher als ich?«, erwiderte Gideon. »Ist eure Nachlese nicht besser als die ganze Ernte meiner Sippe? 3Zwei Fürsten der Midianiter hat Gott in eure Hand gegeben, Oreb und Seeb! Ihr habt weit mehr erreicht als ich!« Mit diesen Worten gelang es ihm, die Ephraimiter zu besänftigen.
Die Bewohner von Sukkot und Pnuël helfen Gideon nicht
4Gideon hatte mit seinen 300 Mann den Jordan überquert. Immer noch verfolgten sie die Feinde und waren sehr erschöpft. 5Deshalb bat Gideon die Bewohner der nahen Stadt Sukkot: »Gebt doch meinen Soldaten etwas Brot! Sie sind übermüdet, denn wir verfolgen die midianitischen Könige Sebach und Zalmunna!« 6Doch die führenden Männer von Sukkot antworteten: »Warum sollten wir deiner Truppe Brot geben? Habt ihr Sebach und Zalmunna etwa schon gefasst?« 7Gideon erwiderte: »Sobald der Herr die beiden Könige in meine Gewalt gegeben hat, werde ich euch mit Dornen und Disteln auspeitschen lassen!«
8Dann zog er mit seinen Soldaten nach Pnuël weiter und bat auch dort um Brot. Er erhielt die gleiche Antwort wie in Sukkot. 9»Wenn ich heil zurückkomme, reiße ich den Turm eurer Stadt nieder!«, drohte Gideon.
Gideon besiegt die Midianiter
10Sebach und Zalmunna hatten mit ihren Truppen in Karkor Halt gemacht. Nur noch 15.000 Soldaten waren vom großen Heer aus dem Osten übrig geblieben, 120.000 waren gefallen. 11Gideon folgte den Midianitern auf der Karawanenstraße östlich von Nobach und Jogboha. Dann griff er ihr Heerlager an, während sie sich noch in Sicherheit wähnten. 12Die Feinde gerieten in Angst und Schrecken. Sebach und Zalmunna flohen, doch Gideon jagte ihnen nach und nahm sie gefangen.
13Nach der Schlacht machte er sich auf den Rückweg. Als er den Pass von Heres hinabstieg, 14traf er einen jungen Mann aus Sukkot. Gideon packte ihn und befahl ihm, die Namen der führenden Männer und Beamten der Stadt aufzuschreiben. Es waren 77. 15Gideon ging zu ihnen und erklärte: »Hier sind Sebach und Zalmunna! Ihr habt mich ihretwegen verspottet und gesagt, ihr würdet meiner erschöpften Truppe kein Brot geben, solange wir die Könige nicht gefasst hätten.« 16Er nahm die führenden Männer fest und ließ sie mit Dornen und Disteln auspeitschen. 17Dann ging er nach Pnuël, tötete die Männer der Stadt und riss ihren Turm nieder.
18Schließlich wandte sich Gideon an Sebach und Zalmunna; er fragte: »Wie sahen die Männer aus, die ihr am Berg Tabor umgebracht habt?« »Es waren Männer wie du«, antworteten sie, »jeder sah aus wie ein Königssohn.« 19Da rief Gideon: »Sie waren meine Brüder, die Söhne meiner Mutter! Ich schwöre euch beim Herrn: Wenn ihr sie am Leben gelassen hättet, würde ich euch nicht töten!«
20Dann befahl er seinem ältesten Sohn Jeter: »Steh auf und stich sie nieder!« Doch Jeter zögerte, sein Schwert zu ziehen, denn er war noch jung und hatte Angst. 21Da sagten Sebach und Zalmunna zu Gideon: »Töte du uns! Dazu braucht es einen Mann!« Gideon stand auf und erstach die beiden. Die Halbmonde, die als Amulette an den Hälsen ihrer Kamele hingen, nahm er mit.
Gideon verführt Israel zum Götzendienst
22Die Israeliten kamen zu Gideon und sagten: »Du hast uns von den Midianitern befreit! Du sollst über uns herrschen und nach dir dein Sohn und dein Enkel!«
23Er entgegnete: »Ich will nicht über euch herrschen, und mein Sohn darf es auch nicht tun. Der Herr allein soll euch regieren. 24Nur eine Bitte habe ich an euch«, fügte er hinzu, »gebt mir die Ringe, die ihr erbeutet habt!« Ihre Feinde hatten nämlich goldene Ringe getragen, weil sie Ismaeliter waren.
25»Das tun wir gern!«, antworteten die Israeliten. Sie breiteten einen Mantel aus und warfen alle erbeuteten Ringe darauf. 26Das Gold wog insgesamt etwa 20 Kilogramm. Außerdem hatten die Israeliten Halbmonde, Ohrgehänge und königliche Purpurgewänder erbeutet, dazu den kostbaren Halsschmuck der Kamele.
27Gideon fertigte aus dem Gold ein Gottesbild8,27 Was genau Gideon herstellte, ist unklar. Das hebräische Wort bezeichnet sonst den Schurz des Hohenpriesters. an und stellte es in seiner Heimatstadt Ofra auf. Es wurde ihm und seiner Familie zum Verhängnis. Ganz Israel betete das Bild an und brach damit dem Herrn die Treue.
28Die Midianiter hatten eine schwere Niederlage erlitten, nun forderten sie die Israeliten nicht mehr heraus. Vierzig Jahre, solange Gideon noch lebte, herrschte Frieden im Land.
29Gideon8,29 Im hebräischen Text wird Gideon von nun an meist Jerubbaal genannt. Vgl. Kapitel 6,32., der Sohn von Joasch, wohnte weiterhin in Ofra. 30Er hatte viele Frauen und siebzig Söhne. 31Eine seiner Nebenfrauen wohnte in Sichem. Sie brachte einen Sohn zur Welt, den er Abimelech nannte. 32Gideon starb in hohem Alter und wurde neben seinem Vater Joasch in Ofra begraben, der Stadt der Abiësriter.
33Sobald Gideon nicht mehr lebte, wandten sich die Israeliten schon wieder den Götzen zu. Sie verehrten Baal-Berit 34und vergaßen den Herrn, ihren Gott, der sie aus der Gewalt ihrer Feinde ringsum befreit hatte. 35Auch der Familie Gideons erwiesen die Israeliten keinen Dank für all das Gute, das er für sie getan hatte.
Завеј и Салман
1Јефремовци рекоше Гедеону: „Зашто си нам то учинио? Зашто нас ниси позвао када си пошао у бој против Мадијанаца?“ Жестоко су га укорили.
2Гедеон им одговори: „Зар се оно што сам ја урадио може мерити са оним што сте ви урадили? Није ли Јефремово пабирчење боље од Авиезерове бербе? 3Бог је предао у ваше руке мадијанске кнезове, Орива и Зива. Може ли се поредити оно што сам ја учинио са вашим делом?“ Ове речи су стишале њихов гнев према њему.
4Гедеон је дошао до Јордана и прешао га. Још увек су били у потери, али су и он и три стотине људи са њим били уморни. 5Гедеон рече становницима Сокота: „Дајте неколико хлебова народу који иде за мном, јер су уморни. Ја гоним Зевеја и Салмана, мадијанске цареве.“
6Сокотски главари му одговорише: „Јесу ли Зевеј и Салман већ у твојој руци, па да дамо хлеба твојој војсци?“
7Гедеон им рече: „У реду! Кад ми Господ преда у руке Зевеја и Салмана искидаћу вам месо пустињским трњем и драчем.“
8Одатле је отишао у Фануил, па је и њима рекао исто. Међутим, људи из Фануила су му одговорили као што су му одговорили они из Сокота. 9Гедеон је рекао Фануилцима: „Кад се вратим у миру, срушићу ову кулу.“
10А Зевеј и Салман су били у Каркору са својом војском од око петнаест хиљада. То је све што је било остало од све војске источних народа; погинуло је стотину двадесет хиљада људи наоружаних мачем. 11Гедеон оде горе путем којим пролазе они што живе под шаторима, источно од Новаха и Јогвеје, и нападне табор док је табор био спокојан. 12Два мадијанска цара, Зевеј и Салман, побегоше, али их је Гедеон гонио и ухватио. Сву војску им је уплашио.
13Након битке се Гедеон, син Јоасов, вратио преко Херешке узвишице. 14Ухватио је неког момка из Сокота, па га је испитивао. Момак му је пописао имена сокотских главара и старешина, њих седамдесет седам. 15Гедеон је отишао к становницима Сокота и рекао: „Ево Зевеја и Салмона због којих сте ми се наругали, говорећи: ’Јесу ли Зевеј и Салман већ у твојој руци, па да дамо хлеба твојој измореној војсци?’“ 16Онда је узео градске старешине, па их је ишибао пустињским трњем и драчем. Тако је научио памети становнике Сокота. 17Фануилску кулу је срушио, а становнике града побио.
18Затим рече Зевеју и Салману: „Како су изгледали људи које сте побили на Тавору?“ „Били су налик теби – одговорише. Сваки је изгледао као царев син.“
19Гедеон рече: „То су била моја браћа, синови моје мајке. Тако ми Господа, да сте им поштедели живот, не бих вас убио.“ 20Онда рече Јетеру, своме првенцу: „Устани и убиј их!“ Али момчић није потегао мач; плашио се. Био је, наиме, још дечак.
21Зевеј и Салман рекоше: „Устани ти и убиј нас, јер какав је човек, таква му је и снага.“ Гедеон устаде и поби Зевеја и Салмана. Онда је узео месечиће коју су висили око врата њихових камила.
Гедеонов ефод
22Тада му Израиљци рекоше: „Владај над нама, ти, твој син и твој унук, јер си нас избавио из мадијанске руке!“
23Гедеон им одговори: „Ја нећу да владам над вама, а ни мој син неће владати над вама. Господ ће владати над вама.“ 24Гедеон настави: „Ипак, тражићу од вас једно: нека ми свако од вас да по један прстен од свог плена.“ Поражени су носили златне прстенове, јер су били Исмаиљци.
25Они одговоре: „Радо ћемо дати!“ Прострли су један огртач, па је сваки човек бацио тамо по један прстен од свога плена. 26Тежина златних прстенова које је Гедеон тражио износила је хиљаду седам стотина шекела злата8,26 Око 20 kg., не рачунајући месечиће, ланчиће, скерлетну одећу коју су носили мадијански цареви, и привеске који су висили о вратовима њихових камила. 27Од њих је Гедеон направио ефод и поставио га у своме граду, Офри. Сав се Израиљ повео за њим, и тако се одао блуду идолопоклонства. То је била замка за Гедеона и његов дом.
Гедеонова смрт
28Тако су Мадијанци били понижени пред Израиљцима и нису више дизали главу. Земља је била мирна четрдесет година, докле год је Гедеон живео.
29А Јеровал, син Јоасов, оде да живи у свом дому. 30Гедеон је имао седамдесет синова који су потекли од њега, јер је имао много жена. 31Он је имао и једну иночу у Сихему, која му је родила сина. Он му је дао име Авимелех.
32Гедеон, син Јоасов, умре у дубокој старости. Сахранили су га у гробу Јоаса, његовог оца, у Офри Авиезеровој. 33Након Гедеонове смрти Израиљци су се поново одали блуду идолопоклонства, служећи Валима, те су прогласили Вал-Верита за бога. 34Израиљци се више нису сећали Господа, Бога свога, који их је избавио из руку свих њихових непријатеља унаоколо. 35Нису више поштовали дом Јеровала – Гедеона, за све добро што је учинио за Израиљ.
