Hiob 7 – HOF & NSP

Hoffnung für Alle

Hiob 7:1-21

Gott, warum lässt du mich nicht in Ruhe?

1»Das Leben der Menschen gleicht der Zwangsarbeit,

von früh bis spät müssen sie sich abmühen!

2Ein Landarbeiter sehnt sich

nach dem kühlen Schatten am Abend;

er wartet darauf, dass ihm sein Lohn bezahlt wird.

3Und was ist mein Lohn?

Monate, die sinnlos dahinfliegen,

und kummervolle Nächte!

4Wenn ich mich schlafen lege,

denke ich: ›Wann kann ich endlich wieder aufstehen?‹

Die Nacht zieht sich in die Länge,

ich wälze mich schlaflos hin und her bis zum Morgen.

5Mein Körper ist von Würmern

und von dreckigem Schorf bedeckt.

Meine Haut platzt auf und eitert.

6Schneller als ein Weberschiffchen sausen meine Tage dahin,

sie schwinden ohne jede Hoffnung.

7O Gott, bedenke, dass mein Leben nur ein Hauch ist!

Mein Glück ist dahin; es kommt nie wieder.

8Noch siehst du mich, doch nicht mehr lange,

und wenn du mich dann suchst, bin ich nicht mehr da.

9-10Wie eine Wolke, die vorüberzieht,

so ist ein Mensch, der stirbt:

Vom Ort der Toten kehrt er nie zurück;

dort, wo er einmal wohnte, ist er bald vergessen.

11Nein – ich kann nicht schweigen!

Der Schmerz wühlt in meinem Innern.

Ich lasse meinen Worten freien Lauf,

ich rede aus bitterem Herzen.

12O Gott, warum lässt du mich so scharf bewachen?

Bin ich denn das Meer oder ein Meeresungeheuer?

13-14Wenn ich dachte: ›Ich will im Schlaf Ruhe finden

und mein Elend vergessen‹,

dann hast du mich bis in die Träume verfolgt

und mir durch Visionen Angst eingejagt.

15Am liebsten würde ich erhängt!

Lieber sterben als noch länger in diesem elenden Körper leben!

16Ich gebe auf! So will ich nicht mehr weiterleben!

Lass mich in Ruhe, denn mein Leben hat keinen Sinn mehr!

17Gott, warum nimmst du einen Menschen so ernst?

Warum beachtest du ihn überhaupt?

18Jeden Morgen verlangst du Rechenschaft von ihm;

du beobachtest ihn jeden Augenblick.

19Wie lange schaust du mich noch prüfend an?

Du lässt mich keinen Augenblick in Ruhe!7,19 Wörtlich: Du lässt mich nicht einmal so lange in Ruhe, bis ich meinen Speichel heruntergeschluckt habe.

20Du Menschenwächter – hat dich meine Sünde denn verletzt?

Warum machst du mich zu deiner Zielscheibe?

Bin ich dir zur Last geworden?

21Warum vergibst du mir mein Unrecht nicht?

Kannst du keine Sünde übersehen?

Denn bald liege ich unter der Erde,

und wenn du mich dann suchst, bin ich nicht mehr da.«

New Serbian Translation

Књига о Јову 7:1-21

1Не кулучи ли људски род на земљи

и нису ли му дани као дани најамникови?

2Као слуга што уздише за хладом

и као најамник што чезне за надницом својом,

3тако су и мени додељени месеци бесмисла,

тегобне су ми ноћи одређене.

4Ако легнем, кажем: ’Кад ћу да устанем?’

Одужи се ноћ, додија ми

и преврћем се до зоре.

5Тело ми се у црве и скорено блато обукло,

кожа ми је крастава и гнојна.

6Дани моји прохујаше брже него ткање на разбоју,

до краја се одмотала нада.

7Присети се да ми је живот дашак,

да ми очи више неће гледати добра!

8Више ме неће гледати око које ме је гледало.

Твоје ће ме очи потражити

али мене више бити неће.

9Као што се облак расплине, нестане,

тако се не диже онај што у Свет мртвих7,9 У изворном тексту Шеол, или подземље, где пребивају душе умрлих. сиђе;

10не враћа се више кући својој,

завичај га његов више не познаје.

11Тако ни ја нећу више да затварам уста своја.

Завапићу у тескоби духа свога,

јадаћу се у чемеру душе своје.

12Шта сам ја то – море или морска неман –

да си стражу око мене поставио?!

13Јер кад кажем: ’Постеља ће моја да утеши мене,

мој ће лежај да олакша жалопојке моје’,

14ти сновима тад ме плашиш,

престрављујеш виђењима;

15па су ми и вешала дража

и смрт више него живот.

16Смучило ми се!

Па нећу ја довека да живим!

Прођи ме се, јер су дашак дани моји!

17Па шта је човек да га тако уздижеш,

да ти је за срце прирастао;

18да се бавиш њиме из јутра у јутро,

да га сваког трена искушаваш?

19Докле?! Нећеш ли да скренеш свој поглед са мене?

Нећеш ли ме пустити насамо, док пљувачку ја своју прогутам?

20Све и да сам сагрешио,

шта сам теби учинио, о, чувару људи?!

Зашто си ме себи ко мету ставио,

па сам ти постао терет?

21Што ми не би преступ опростио

и кривицу моју мимоишао?

Јер, ја ћу лећи у прашину,

па кад ме потражиш –

мене више бити неће.“