Ohne Gott ins verheißene Land?
1Der Herr befahl Mose: »Zieh nun weiter von hier! Geh mit dem Volk, das du aus Ägypten herausgeführt hast, in das Land, das ich Abraham, Isaak und Jakob versprochen habe! Damals habe ich ihnen geschworen: ›Euren Nachkommen werde ich das Land geben!‹ 2Und nun will ich einen Engel vor euch hersenden und die Kanaaniter, Amoriter, Hetiter, Perisiter, Hiwiter und Jebusiter vertreiben. 3Ja, zieht nur in das Land, in dem es selbst Milch und Honig im Überfluss gibt! Ich aber werde nicht mit euch kommen, weil ihr ein so starrsinniges Volk seid; ich würde euch sonst unterwegs vernichten!«
4Als die Israeliten diese harten Worte hörten, trauerten sie, und keiner von ihnen legte mehr Schmuck an. 5Denn der Herr hatte Mose befohlen, ihnen zu sagen: »Ihr seid ein starrsinniges Volk! Wenn ich auch nur einen Augenblick mit euch käme, würde ich euch vernichten! Legt nun euren Schmuck ab, dann will ich entscheiden, was mit euch geschehen soll!«
6Da legten die Israeliten am Berg Horeb ihren Schmuck ab.
Das Zelt der Begegnung
7Wenn die Israeliten irgendwo ihr Lager aufschlugen, stellte Mose jedes Mal außerhalb des Lagers ein Zelt auf. Er nannte es: »Zelt der Begegnung«. Jeder Israelit, der den Herrn befragen wollte, musste dorthin gehen. 8Immer wenn Mose das Lager verließ und zum Zelt ging, traten alle Israeliten an die Eingänge ihrer Zelte und blieben dort stehen. Sie schauten Mose nach, bis er im Zelt der Begegnung verschwunden war.
9Kaum hatte Mose es betreten, kam die Wolkensäule herab und blieb am Eingang stehen, während Gott mit Mose sprach. 10Sobald die Israeliten die Wolkensäule beim Zelteingang sahen, warfen sie sich vor ihren Zelten nieder. 11Der Herr sprach von Angesicht zu Angesicht mit Mose, so wie Freunde miteinander reden. Danach kehrte Mose wieder ins Lager zurück. Doch sein junger Diener Josua, der Sohn Nuns, verließ das Zelt der Begegnung nicht.
Mose tritt für sein Volk ein
12Mose sagte zum Herrn: »Du befiehlst mir, dieses Volk nach Kanaan zu bringen, aber du hast mir noch nicht gezeigt, wen du mit mir senden willst. Du hast gesagt, dass du mich ganz genau kennst und ich deine Gunst gefunden habe. 13Wenn du nun wirklich zu mir stehst, dann lass mich deine Pläne erkennen! Ich möchte dich besser verstehen, damit du auch in Zukunft an mir Gefallen hast. Denke doch daran: Dieses Volk ist dein Volk!«
14Der Herr antwortete: »Ich selbst werde dir vorangehen und dich zur Ruhe kommen lassen!« 15Mose erwiderte: »Wenn du nicht selbst voranziehst, dann schick uns nicht von hier fort! 16Woran soll man denn erkennen, dass du zu mir und diesem Volk hältst? Doch nur daran, dass du mit uns gehst! Was sonst sollte uns unterscheiden von allen Völkern auf der Erde?«
17Der Herr antwortete Mose: »Auch diesen Wunsch, den du gerade ausgesprochen hast, will ich erfüllen, denn ich habe dich gnädig angenommen und kenne dich ganz genau!«
18Mose bat: »Lass mich dich in deiner Herrlichkeit sehen!« 19Der Herr erwiderte: »Ich will an dir vorüberziehen, damit du sehen kannst, wie gütig und barmherzig ich bin. Meinen eigenen Namen ›der Herr‹ werde ich vor dir aussprechen. Ich erweise meine Gnade, wem ich will. Und über wen ich mich erbarmen will, über den werde ich mich erbarmen. 20Mein Gesicht darfst du nicht sehen, denn kein Mensch, der mich gesehen hat, bleibt am Leben! 21Aber du kannst hier bei mir auf dem Felsen stehen. 22Wenn ich dann in meiner Herrlichkeit vorüberziehe, stelle ich dich in eine Felsspalte und halte meine Hand schützend über dich, bis ich vorübergegangen bin. 23Dann ziehe ich meine Hand zurück, und du kannst mir hinterherschauen; mein Gesicht aber darf niemand sehen!«
Народ напушта гору Синај
1Господ рече Мојсију: „Иди! Иди одавде горе, ти и народ који си извео из Египта, и пођи горе у земљу за коју сам се заклео Аврахаму, Исаку и Јакову: ’Даћу је твом потомству.’ 2А ја ћу послати пред тобом Анђела и истераћу Хананце, Аморејце, Хетите, Фережане, Евејце и Јевусејце 3и довести вас у земљу којом теку млеко и мед. Ја нећу поћи горе с тобом, да вас не бих истребио на путу, јер сте народ тврдоврат.“
4Кад је народ чуо ове оштре речи, толико се ожалостио да нико није ставио на себе накит. 5Господ рече Мојсију: „Реци Израиљцима: ’Ви сте народ тврдоврат. Кад бих само за трен ишао горе са вама, побио бих вас. Зато скините са себе накит, а ја ћу видети како да поступим с вама.’“ 6Тако су Израиљци поскидали са себе накит код горе Хорив.
Шатор од састанка
7Мојсије је узео шатор и поставио га далеко изван табора. Назвао га је шатор од састанка. Ко год је хтео да тражи вољу Господњу, одлазио би у шатор од састанка који се налазио изван табора. 8А када би Мојсије одлазио у шатор, сав народ би устајао и свако би стајао на улазу у свој шатор и гледао за Мојсијем све док овај не уђе у шатор. 9Кад би Мојсије ушао у шатор, стуб облака би се спуштао и стајао на улазу у шатор, док је Господ разговарао са Мојсијем. 10Када би народ видео да стуб облака стоји на улазу у шатор, сав народ би устајао и свако би се клањао на улазу свога шатора. 11Господ је разговарао с Мојсијем лицем у лице, као што би неко разговарао са својим пријатељем. Мојсије би се затим вратио у табор. Међутим, његов помоћник Исус, син Навинов, младић, не би напуштао шатор.
Господ пристаје да путује са Израиљцима
12Мојсије се обрати Господу: „Ти си ми рекао: ’Поведи овај народ’, али ми ниси објавио кога ћеш послати са мном. Ти си такође рекао: ’Познајем те по имену, и ти си нашао наклоност преда мном.’ 13Ако сам, дакле, нашао наклоност пред тобом, откриј ми своје путеве да бих те познавао и да бих и даље налазио твоју наклоност. Узми у обзир да је овај народ твој народ.“
14Господ на то рече: „Ја лично ћу поћи с тобом, и тако те успокојити.“
15Мојсије рече: „Ако ти лично не пођеш са нама, не изводи нас одавде горе. 16Како ће се знати да сам нашао наклоност пред тобом, ја и твој народ, ако не по томе што ћеш поћи са нама? По томе ћемо се разликовати, ја и твој народ, од свих других народа на земљи.“
17Господ рече Мојсију: „Учинићу све што си тражио, зато што си нашао наклоност преда мном и зато што те познајем по имену.“
18Мојсије замоли: „Покажи ми своју славу.“
19„Учинићу да моја доброта прође поред тебе – рече Господ – и изговорићу пред тобом своје име Господ. Смиловаћу се коме хоћу да се смилујем, и исказаћу милосрђе коме хоћу да искажем милосрђе. 20Моје лице не можеш видети – рече – јер ниједан човек ме не може видети и остати у животу.“
21Господ рече: „Ево, овде код мене је једно место; стани на ову стену. 22Кад моја слава буде пролазила, ставићу те у процеп стене и заклонити те својом руком док не прођем. 23Онда ћу склонити своју руку, па ћеш ме видети с леђа. Но, моје лице се не може видети.“
