1So waren nun Himmel und Erde erschaffen mit allem, was dazugehört. 2-3Am siebten Tag hatte Gott sein Werk vollendet und ruhte von seiner Arbeit. Darum segnete er den siebten Tag und sagte: »Dies ist ein ganz besonderer, heiliger Tag! Er gehört mir.«
Im fruchtbaren Garten
4Und so ging es weiter, nachdem Gott, der Herr, Himmel und Erde geschaffen hatte: 5Damals wuchsen noch keine Gräser und Sträucher, denn Gott hatte es noch nicht regnen lassen. Außerdem war niemand da, der den Boden bebauen konnte. 6Nur aus der Tiefe der Erde stieg Wasser auf und tränkte den Boden. 7Da nahm Gott, der Herr, etwas Staub von der Erde, formte daraus den Menschen und blies ihm den Lebensatem in die Nase. So wurde der Mensch ein lebendiges Wesen.
8Dann legte Gott, der Herr, einen Garten im Osten an, in der Landschaft Eden, und brachte den Menschen, den er geformt hatte, dorthin. 9Viele prachtvolle Bäume ließ er im Garten wachsen. Ihre Früchte sahen köstlich aus und schmeckten gut. In der Mitte des Gartens standen zwei Bäume: der Baum, dessen Frucht Leben schenkt, und der Baum, der Gut und Böse erkennen lässt. 10Ein Fluss entsprang in Eden und bewässerte den Garten. Dort teilte er sich in vier Arme: 11-12Der erste Fluss heißt Pischon; er fließt rund um das Land Hawila. Dort gibt es reines Gold, wertvolles Harz und den Edelstein Onyx. 13Der zweite ist der Gihon; er fließt rund um das Land Kusch2,13 Sonst Bezeichnung für das heutige Äthiopien, hier wohl eine Region in Mesopotamien.. 14Der dritte heißt Tigris und fließt östlich von Assyrien. Der vierte ist der Euphrat.
15Gott, der Herr, brachte den Menschen in den Garten von Eden. Er gab ihm die Aufgabe, den Garten zu bearbeiten und ihn zu bewahren. 16Dann schärfte er ihm ein: »Von allen Bäumen im Garten darfst du essen, 17nur nicht von dem Baum, der dich Gut und Böse erkennen lässt. Sobald du davon isst, musst du sterben!«
18Gott, der Herr, sagte: »Es ist nicht gut, dass der Mensch allein ist. Ich will ihm jemanden zur Seite stellen, der zu ihm passt!« 19Er brachte alle Landtiere und Vögel, die er aus dem Erdboden geformt hatte, zu dem Menschen, um zu sehen, wie er sie nennen würde. Genau so sollten sie dann heißen. 20Der Mensch betrachtete die Tiere und benannte sie. Für sich selbst aber fand er niemanden, der zu ihm passte und ihm eine Hilfe sein könnte.
21Da ließ Gott, der Herr, einen tiefen Schlaf über ihn kommen, entnahm ihm eine Rippe und verschloss die Stelle wieder mit Fleisch. 22Aus der Rippe formte er eine Frau und brachte sie zu dem Menschen. 23Da rief dieser: »Endlich gibt es jemanden wie mich! Sie wurde aus einem Teil von mir gemacht – wir gehören zusammen!«2,23 Wörtlich: Diese ist endlich Gebein von meinem Gebein und Fleisch von meinem Fleisch. Darum soll sie Männin heißen, weil sie vom Mann genommen wurde. – Im Hebräischen ist dies ein Wortspiel: Isch = Mann, Ischah = Frau.
24Darum verlässt ein Mann seine Eltern und verbindet sich so eng mit seiner Frau, dass die beiden eins sind mit Leib und Seele. 25Der Mann und die Frau waren nackt, sie schämten sich aber nicht.
1Тако је довршено небо и земља са свим својим мноштвом.
2До седмога дана је Бог довршио своје дело које је створио; седмога дана је починуо од свих својих дела. 3Тада је Бог благословио седми дан и посветио га, јер је до тог дана довршио стварање свих својих дела која је створио.
Адам и Ева
4То је извештај о пореклу неба и земље кад су били створени.
Када је Господ Бог створио земљу и небо, 5још није било никаквог пољског растиња, нити је било изникло икакво биље по пољима. Господ Бог, наиме, још није пустио кишу на земљу, а није било ни човека да обрађује земљу. 6Ипак, вода је извирала из земље и натапала тле. 7Тада Господ Бог начини човека од земног праха и удахну му у носнице дах живота, те поста човек живо биће.
8Онда је Господ Бог засадио врт на истоку, у Едену, и у њега сместио човека кога је начинио. 9Господ Бог је учинио да из земље израсту сваковрсна дрвета примамљивог изгледа и добра за храну, те дрво живота и дрво познања добра и зла.
10У Едену је извирала река која је напајала врт. Оданде се гранала у четири реке. 11Првој је име Фисон; она протиче свом земљом евилском, у којој има злата. 12Злато те земље је добро, а има тамо и бделијума и оникса. 13Другој реци је име Гион; она протиче целом кушком земљом. 14Трећој реци је име Тигар; она тече источним делом Асирије2,14 Ашур на јеврејском.. Четврта је Еуфрат.
15Господ Бог узме човека и постави га у едемски врт да га обрађује и да се стара о њему. 16Господ Бог заповеди човеку: „Са сваког дрвета у врту слободно једи, 17али са дрвета познања добра и зла не смеш јести! Јер, тога дана када будеш окусио с њега, сигурно ћеш умрети.“
18Затим Господ Бог рече: „Није добро да је човек сам. Начинићу му помоћника који ће му приличити.“
19Господ Бог је начинио из земље све дивље животиње, и све птице на небу, па их је довео човеку да види како ће коју назвати. Свако живо биће требало је да се зове онако како га је човек назвао. 20Човек је дао имена свој стоци, свим птицама на небу и дивљим животињама.
Ипак, за човека се није нашао помоћник који би му приличио. 21Господ Бог учини да човек утоне у дубок сан. Када је човек заспао, Бог узме од њега једно ребро, а место попуни месом. 22Од ребра што је узео од човека, Господ Бог начини жену и доведе је човеку.
23А човек рече:
„Ево, ово је кост од моје кости
и тело од мога тела!
Нека се зато зове ’жена’2,23 Именице човек и жена у јеврејском долазе од истог корена. Да би изразио овај однос, Даничић је превео жена са човечица.,
јер је од човека узета.“
24Стога ће човек оставити свога оца и своју мајку, те се приљубити уз своју жену, па ће бити једно тело.
25Обоје су били голи, и човек и његова жена, али се нису стидели.
