Salmo 90Salmo 90 Ang titulo sa Hebreo: Ang pangamuyo ni Moises nga alagad sang Dios.
Ang Dios kag ang Tawo
1Ginoo, ikaw ang amon puluy-an halin pa sang una.
2Sa wala mo pa matuga ang mga bukid kag ang kalibutan, ikaw na ang Dios,
kag ikaw gihapon ang Dios sa wala sing katapusan.
3Ikaw ang nagabuot sa kamatayon sang tawo;
ginabalik mo siya sa duta nga amo ang iya ginhalinan.
4Ang isa ka libo ka tuig sa amon daw isa lang ka adlaw sa imo nga nagligad na,
ukon daw malip-ot lang nga oras sa kagab-ihon.
5Ginabutangan mo sang katapusan ang amon kabuhi pareho sa damgo
6ukon pareho sa hilamon nga nagaulhot kag nagatubo kon aga, pero pagkahapon nagakalaya kag nagakapatay.
7Ang imo kaakig sa amon nagapahadlok kag nagalaglag sa amon.
8Nakita mo ang amon mga sala.
Bisan ang mga sala nga nahimo namon sa tago hayag sa imo presensya.
9Matuod nga sa imo kaakig mapatay kami;
matapos ang amon kabuhi sa daw isa lang ka panghayhay.
10Ang kalawigon sang amon kabuhi 70 ka tuig, ukon 80 ka tuig kon mabakod kami.
Pero bisan pa ang pinakamaayo namon nga mga tinuig madamo sang mga kagamo kag kalisod.
Matuod gid man nga sa indi madugay matapos ang amon kabuhi kag madula kami.
11Wala sing may nakaeksperiensya sang imo bug-os nga kaakig.
Kag samtang nagadugang ang amon ihibalo sa imo kaakig nagadugang man ang amon pagtahod sa imo.
12Paintiendiha kami nga kalip-ot lang sang amon kabuhi,
agod mangin mainalamon kami sa amon pagkabuhi.
13Ginoo, hasta san-o pa bala ang imo kaakig sa amon?
Talupangda kag kaluoyi kami nga imo mga alagad.
14Kada aga ipakita ang imo gugma sa amon agod magkanta kami sa kalipay kag mangin malipayon kami sa bug-os namon nga kabuhi.
15Hatagi kami sang kalipay nga pareho kalawig sa mga tinuig nga ginsilutan mo kami kag ginpaantos.
16Ipakita sa amon nga imo mga alagad, kag sa amon mga kaliwat, ang imo makatilingala nga binuhatan kag ang imo pagkagamhanan.
17Ginoo nga amon Dios, kabay pa nga pakamaayuhon mo kami kag hatagan sang kadalag-an sa tanan namon nga mga ginahimo.
Књига Четврта
Псалми 90–106
Псалам 90
Молитва Мојсија, човека Божијега.
1О, Господе, ти си нама био пребивалиште
кроз сва поколења!
2Пре рођења планина,
пре него си саздао земљу и свет,
од века до века, ти си Бог.
3Ти смртника враћаш у прашину
и говориш: „Вратите се, о, потомци људи!“
4Јер је у твојим очима хиљаду година
попут минулог, јучерашњег дана
и попут смене ноћне страже.
5Односиш их ко бујица, попут сна су,
јутром су ко трава изникнули;
6ујутро цветају и расту,
а увече суше се и вену.
7Тако и ми нестајемо у твом гневу
и твоја нас срџба престрављује!
8Наше си кривице пред себе ставио,
наше тајне лицем својим обасјао.
9Тако су минули дани наши сви у твоме гневу,
попут даха године су наше испариле.
10У нашем је веку седамдесет лета,
осамдесет лета ако смо у снази;
њихово најбоље – тегоба и мука –
брзо прођу и ми одлетимо.
11Ко је упознао силу твога гнева?
Колико си страшан, толико си срдит.
12Научи нас да бројимо своје дане тако,
да бисмо срце мудро задобили!
13О, Господе, окрени се! Докле више?
Смилуј се на своје слуге.
14Милошћу нас својом ујутро нахрани;
да кличемо, да се веселимо кроз све своје дане!
15Обрадуј нас за све оне дане кад си нас тлачио,
за године гледане недаће.
16Нек слугама твојим прикаже се дело твоје
и њиховој деци величанство твоје!
17Нек наклоност Господа, Бога нашег, почива на нама.
Шта радили у томе успели!
Шта радили у томе успели!
