Ang Pulong Sang Dios

Salmo 90

Ang Dios kag ang Tawo

1Ginoo, ikaw ang amon puluy-an halin pa sang una.
Sa wala mo pa matuga ang mga bukid kag ang kalibutan, ikaw na ang Dios,
kag ikaw gihapon ang Dios sa wala sing katapusan.
Ikaw ang nagabuot sa kamatayon sang tawo;
ginabalik mo siya sa duta nga amo ang iya ginhalinan.
Ang isa ka libo ka tuig sa amon daw isa lang ka adlaw sa imo nga nagligad na,
ukon daw malip-ot lang nga oras sa kagab-ihon.
Ginabutangan mo sang katapusan ang amon kabuhi pareho sa damgo
ukon pareho sa hilamon nga nagaulhot kag nagatubo kon aga, pero pagkahapon nagakalaya kag nagakapatay.

Ang imo kaakig sa amon nagapahadlok kag nagalaglag sa amon.
Nakita mo ang amon mga sala.
Bisan ang mga sala nga nahimo namon sa tago hayag sa imo presensya.

Matuod nga sa imo kaakig mapatay kami;
matapos ang amon kabuhi sa daw isa lang ka panghayhay.
10 Ang kalawigon sang amon kabuhi 70 ka tuig, ukon 80 ka tuig kon mabakod kami.
Pero bisan pa ang pinakamaayo namon nga mga tinuig madamo sang mga kagamo kag kalisod.
Matuod gid man nga sa indi madugay matapos ang amon kabuhi kag madula kami.

11 Wala sing may nakaeksperiensya sang imo bug-os nga kaakig.
Kag samtang nagadugang ang amon ihibalo sa imo kaakig nagadugang man ang amon pagtahod sa imo.
12 Paintiendiha kami nga kalip-ot lang sang amon kabuhi,
agod mangin mainalamon kami sa amon pagkabuhi.

13 Ginoo, hasta san-o pa bala ang imo kaakig sa amon?
Talupangda kag kaluoyi kami nga imo mga alagad.
14 Kada aga ipakita ang imo gugma sa amon agod magkanta kami sa kalipay kag mangin malipayon kami sa bug-os namon nga kabuhi.
15 Hatagi kami sang kalipay nga pareho kalawig sa mga tinuig nga ginsilutan mo kami kag ginpaantos.
16 Ipakita sa amon nga imo mga alagad, kag sa amon mga kaliwat, ang imo makatilingala nga binuhatan kag ang imo pagkagamhanan.

17 Ginoo nga amon Dios, kabay pa nga pakamaayuhon mo kami kag hatagan sang kadalag-an sa tanan namon nga mga ginahimo.

New Serbian Translation

Псалми 90

Књига Четврта

Псалми 90–106

Молитва Мојсија, човека Божијега.

1О, Господе, ти си нама био пребивалиште
    кроз сва поколења!
Пре рођења планина,
    пре него си саздао земљу и свет,
    од века до века, ти си Бог.

Ти смртника враћаш у прашину
    и говориш: „Вратите се, о, потомци људи!“
Јер је у твојим очима хиљаду година
    попут минулог, јучерашњег дана
    и попут смене ноћне страже.
Односиш их ко бујица, попут сна су,
    јутром су ко трава изникнули;
ујутро цветају и расту,
    а увече суше се и вену.

Тако и ми нестајемо у твом гневу
    и твоја нас срџба престрављује!
Наше си кривице пред себе ставио,
    наше тајне лицем својим обасјао.
Тако су минули дани наши сви у твоме гневу,
    попут даха године су наше испариле.
10 У нашем је веку седамдесет лета,
    осамдесет лета ако смо у снази;
њихово најбоље – тегоба и мука –
    брзо прођу и ми одлетимо.
11 Ко је упознао силу твога гнева?
    Колико си страшан, толико си срдит.
12 Научи нас да бројимо своје дане тако,
    да бисмо срце мудро задобили!

13 О, Господе, окрени се! Докле више?
    Смилуј се на своје слуге.
14 Милошћу нас својом ујутро нахрани;
    да кличемо, да се веселимо кроз све своје дане!
15 Обрадуј нас за све оне дане кад си нас тлачио,
    за године гледане недаће.
16 Нек слугама твојим прикаже се дело твоје
    и њиховој деци величанство твоје!

17 Нек наклоност Господа, Бога нашег, почива на нама.
    Шта радили у томе успели!
    Шта радили у томе успели!