Nueva Versión Internacional (Castilian)

Salmos 90

LIBRO IV

Oración de Moisés, hombre de Dios.

1Señor, tú has sido nuestro refugio
    generación tras generación.
Desde antes que nacieran los montes
    y que crearas la tierra y el mundo,
desde los tiempos antiguos
    y hasta los tiempos postreros,
    tú eres Dios.

Tú haces que los hombres vuelvan al polvo,
    cuando dices: «¡Volveos al polvo, mortales!»
Mil años, para ti, son como el día de ayer, que ya pasó;
    son como unas cuantas horas de la noche.
Arrasas a los mortales. Son como un sueño.
    Nacen por la mañana, como la hierba
que al amanecer brota lozana
    y por la noche ya está marchita y seca.

Tu ira en verdad nos consume,
    tu indignación nos aterra.
Ante ti has puesto nuestras iniquidades;
    a la luz de tu presencia, nuestros pecados secretos.
A causa de tu ira se nos va la vida entera;
    se esfuman nuestros años como un suspiro.
10 Algunos llegamos hasta los setenta años,
    quizás alcancemos hasta los ochenta,
    si las fuerzas nos acompañan.
Tantos años de vida,[a] sin embargo,
    solo traen pesadas cargas y calamidades:
    pronto pasan, y con ellos pasamos nosotros.

11 ¿Quién puede comprender el furor de tu enojo?
    ¡Tu ira es tan grande como el temor que se te debe!
12 Enséñanos a contar bien nuestros días,
    para que nuestro corazón adquiera sabiduría.

13 ¿Cuándo, Señor, te volverás hacia nosotros?
    ¡Compadécete ya de tus siervos!
14 Sácianos de tu amor por la mañana,
    y toda nuestra vida cantaremos de alegría.
15 Días y años nos has afligido, nos has hecho sufrir;
    ¡devuélvenos ahora ese tiempo en alegría!
16 ¡Sean manifiestas tus obras a tus siervos,
    y tu esplendor a sus descendientes!

17 Que el favor[b] del Señor nuestro Dios
    esté sobre nosotros.
Confirma en nosotros la obra de nuestras manos;
    sí, confirma la obra de nuestras manos.

Notas al pie

  1. 90:10 Tantos años de vida. Lit. Su orgullo.
  2. 90:17 Que el favor. Alt. Que la belleza.

New Serbian Translation

Псалми 90

Књига Четврта

Псалми 90–106

Молитва Мојсија, човека Божијега.

1О, Господе, ти си нама био пребивалиште
    кроз сва поколења!
Пре рођења планина,
    пре него си саздао земљу и свет,
    од века до века, ти си Бог.

Ти смртника враћаш у прашину
    и говориш: „Вратите се, о, потомци људи!“
Јер је у твојим очима хиљаду година
    попут минулог, јучерашњег дана
    и попут смене ноћне страже.
Односиш их ко бујица, попут сна су,
    јутром су ко трава изникнули;
ујутро цветају и расту,
    а увече суше се и вену.

Тако и ми нестајемо у твом гневу
    и твоја нас срџба престрављује!
Наше си кривице пред себе ставио,
    наше тајне лицем својим обасјао.
Тако су минули дани наши сви у твоме гневу,
    попут даха године су наше испариле.
10 У нашем је веку седамдесет лета,
    осамдесет лета ако смо у снази;
њихово најбоље – тегоба и мука –
    брзо прођу и ми одлетимо.
11 Ко је упознао силу твога гнева?
    Колико си страшан, толико си срдит.
12 Научи нас да бројимо своје дане тако,
    да бисмо срце мудро задобили!

13 О, Господе, окрени се! Докле више?
    Смилуј се на своје слуге.
14 Милошћу нас својом ујутро нахрани;
    да кличемо, да се веселимо кроз све своје дане!
15 Обрадуј нас за све оне дане кад си нас тлачио,
    за године гледане недаће.
16 Нек слугама твојим прикаже се дело твоје
    и њиховој деци величанство твоје!

17 Нек наклоност Господа, Бога нашег, почива на нама.
    Шта радили у томе успели!
    Шта радили у томе успели!