Los israelitas confiesan sus pecados
1El día veinticuatro de ese mes, los israelitas se reunieron para ayunar, se vistieron de luto y se echaron ceniza sobre la cabeza. 2Habiéndose separado de los extranjeros, confesaron públicamente sus propios pecados y la maldad de sus antepasados, 3y asumieron así su responsabilidad. Durante tres horas leyeron el libro de la ley del Señor su Dios, y en las tres horas siguientes9:3 tres horas … tres horas siguientes. Lit. una cuarta parte del día … una cuarta parte. le confesaron sus pecados y lo adoraron. 4Luego los levitas Jesúa, Baní, Cadmiel, Sebanías, Buní, Serebías, Baní y Quenaní subieron a la plataforma y en alta voz invocaron al Señor su Dios. 5Y los levitas Jesúa, Cadmiel, Baní, Jasabnías, Serebías, Hodías, Sebanías y Petaías clamaron:
«¡Vamos, bendecid al Señor vuestro Dios
desde ahora y para siempre!
¡Bendito seas, Señor!
¡Sea exaltado tu glorioso nombre,
que está por encima de toda bendición y alabanza!
6»¡Solo tú eres el Señor!
Tú has hecho los cielos,
y los cielos de los cielos
con todas sus estrellas.9:6 todas sus estrellas. Lit. todo su ejército.
Tú le das vida a todo lo creado:
la tierra y el mar
con todo lo que hay en ellos.
¡Por eso te adoran los ejércitos del cielo!
7»Tú, Señor y Dios,
fuiste quien escogió a Abram.
Tú lo sacaste de Ur de los caldeos
y le pusiste por nombre Abraham.
8Descubriste en él un corazón fiel;
por eso hiciste con él un pacto.
Le prometiste que a sus descendientes
les darías la tierra de los cananeos,
de los hititas, amorreos y ferezeos,
de los jebuseos y gergeseos.
Y cumpliste tu palabra
porque eres justo.
9»En Egipto viste la aflicción de nuestros padres;
junto al Mar Rojo escuchaste sus lamentos.
10Lanzaste grandes señales y maravillas
contra el faraón, sus siervos y toda su gente,
porque viste la insolencia
con que habían tratado a tu pueblo.
Fue así como te ganaste
la buena fama que hoy tienes.
11A la vista de ellos abriste el mar,
y lo cruzaron sobre terreno seco.
Pero arrojaste a sus perseguidores
en lo más profundo del mar,
como piedra en aguas caudalosas.
12Con una columna de nube los guiaste de día,
con una columna de fuego los guiaste de noche:
les alumbraste el camino que debían seguir.
13»Descendiste al monte Sinaí;
desde el cielo les hablaste.
Les diste juicios rectos y leyes verdaderas,
estatutos y mandamientos buenos.
14Les diste a conocer tu sábado santo,
y por medio de tu servidor Moisés
les entregaste tus mandamientos,
estatutos y leyes.
15»Saciaste su hambre con pan del cielo;
calmaste su sed con agua de la roca.
Les diste posesión de la tierra
que bajo juramento les habías prometido.
16Pero ellos y nuestros padres fueron altivos;
no quisieron obedecer tus mandamientos.
17Se negaron a escucharte;
no se acordaron de las maravillas
que hiciste por ellos.
Fue tanta su terquedad y rebeldía
que hasta se nombraron un jefe
para que los hiciera volver
a la esclavitud de Egipto.
Pero tú no los abandonaste
porque eres Dios perdonador,
clemente y compasivo,
lento para la ira y grande en amor.
18»Y, a pesar de que se hicieron
un becerro de metal fundido
y dijeron: “Este es tu dios
que te hizo subir de Egipto”,
y aunque fueron terribles
las ofensas que cometieron,
19tú no los abandonaste en el desierto
porque eres muy compasivo.
»Jamás se apartó de ellos la columna de nube
que los guiaba de día por el camino;
ni dejó de alumbrarlos la columna de fuego
que de noche les mostraba por dónde ir.
20»Con tu buen Espíritu les diste entendimiento.
No les quitaste tu maná de la boca;
les diste agua para calmar su sed.
21Cuarenta años los sustentaste en el desierto.
¡Nada les faltó!
No se desgastaron sus vestidos
ni se les hincharon los pies.
22»Les entregaste reinos y pueblos,
y asignaste a cada cual su territorio.
Conquistaron las tierras de Og y de Sijón,
que eran reyes de Hesbón y de Basán.
23Multiplicaste sus hijos
como las estrellas del cielo;
los hiciste entrar en la tierra
que bajo juramento les prometiste a sus padres.
24Y sus hijos entraron en la tierra
y tomaron posesión de ella.
Ante ellos sometiste a los cananeos que la habitaban;
les entregaste reyes y pueblos de esa tierra,
para que hicieran con ellos lo que quisieran.
25Conquistaron ciudades fortificadas
y una tierra fértil;
se adueñaron de casas repletas de bienes,
de cisternas, viñedos y olivares,
y de gran cantidad de árboles frutales.
Comieron y se hartaron y engordaron;
¡disfrutaron de tu gran bondad!
26»Pero fueron desobedientes:
se rebelaron contra ti,
rechazaron tu ley,
mataron a tus profetas
que los convocaban a volverse a ti;
¡te ofendieron mucho!
27Por eso los entregaste a sus enemigos,
y estos los oprimieron.
En tiempo de angustia clamaron a ti,
y desde el cielo los escuchaste;
por tu inmensa compasión les enviaste salvadores
para que los liberaran de sus enemigos.
28Pero, en cuanto eran liberados,
volvían a hacer lo que te ofende;
tú los entregabas a sus enemigos,
y ellos los dominaban.
De nuevo clamaban a ti,
y desde el cielo los escuchabas.
¡Por tu inmensa compasión
muchas veces los libraste!
29Les advertiste que volvieran a tu ley,
pero ellos actuaron con soberbia
y no obedecieron tus mandamientos.
Pecaron contra tus normas,
que dan vida a quien las obedece.
En su rebeldía, te rechazaron;
fueron tercos y no quisieron escuchar.
30»Durante años tuviste paciencia con ellos;
con tu Espíritu los amonestaste
por medio de tus profetas,
pero ellos no quisieron escuchar.
Por eso los dejaste caer en manos
de los pueblos de esa tierra.
31Sin embargo, es tal tu compasión
que no los destruiste ni abandonaste,
porque eres Dios clemente y compasivo.
32»Y ahora, Dios nuestro,
Dios grande, temible y poderoso,
que cumples el pacto y eres fiel,
no tengas en poco los sufrimientos
que han padecido nuestros reyes,
gobernantes, sacerdotes y profetas,
nuestros padres y todo tu pueblo,
desde los reyes de Asiria hasta hoy.
33Tú has sido justo en todo
lo que nos ha sucedido,
porque actúas con fidelidad.
Nosotros, en cambio, actuamos con maldad.
34Nuestros reyes y gobernantes,
nuestros sacerdotes y antepasados
desobedecieron tu ley
y no acataron tus mandamientos
ni las advertencias con que los amonestabas.
35Pero ellos, durante su reinado,
no quisieron servirte
ni abandonar sus malas obras,
a pesar de que les diste muchos bienes
y les regalaste una tierra extensa y fértil.
36»Por eso ahora somos esclavos,
esclavos en la tierra
que les diste a nuestros padres
para que gozaran de sus frutos y sus bienes.
37Sus abundantes cosechas son ahora de los reyes
que nos has impuesto por nuestro pecado.
Como tienen el poder, hacen lo que quieren
con nosotros y con nuestro ganado.
¡Grande es nuestra aflicción!
38»Por todo esto, nosotros hacemos este pacto y lo ponemos por escrito, firmado por nuestros gobernantes, levitas y sacerdotes».
Израиљци исповедају грехе
1Двадесет четвртог дана истог месеца, израиљски народ се окупио на пост у кострети, посути прашином. 2Наиме, потомци Израиља су се одвојили од туђинаца, па су устали и исповедили своје грехе и кривице својих предака. 3Стајали су на свом месту и наглас читали књигу Закона Господа, Бога свога, четвртину дана. Четвртину дана су се исповедали и клањали Господу, Богу своме. 4Тада су на постоље стали Левити: Исус, Ваније, Кадмило, Севанија, Вуније, Серевија, Ванија и Хенаније. Заплакали су из свег гласа Господу, свом Богу. 5А Левити Исус, Кадмило, Ванија, Асавнија, Серевија, Одија, Севанија и Петаја су рекли: „Устаните и благосиљајте Господа, свог Бога, од века до века!“
Молитва Левита
„Нека је благословено твоје славно име, нека је узвишено над сваким благословом и хвалом! 6Јер ти си Господ, ти једини. Ти си створио небеса и небо над небесима са свом војском њиховом; и земљу и све што је на њој; и мора и све што је у њима. Ти дајеш живот свима њима и војска ти се небеска клања!
7Ти си, Господе, Бог који је изабрао Аврама, извео га из Ура Халдејског и назвао га Аврахам. 8Нашао си да му је срце верно пред тобом, па си са њим склопио савез, да му даш земљу Хананаца, Хетита, Аморејаца, Фережана, Јевусејаца и Гергешана, њему и његовом потомству. И испунио си своје речи јер си праведан!
9Видео си невољу наших предака у Египту, чуо си им вапај код Црвеног мора; 10Учинио си знакове и чудеса над фараоном, над свим његовим слугама и читавим народом његове земље, јер си знао да су бахато поступили према њима. Тако си стекао себи име, баш какво је и данас. 11Ти си разделио море пред њима и прошли су посред мора, по сувом дну, а њихове си прогонитеље бацио у дубине, као камен у силне воде! 12Водио си их дању стубом од облака, а ноћу си им стубом од огња осветљавао пут којим су ишли.
13Сишао си на брдо Синај и говорио им са небеса; дао си им праведне прописе, истините законе и добре уредбе и заповести. 14Обзнанио си им своју свету суботу и дао им заповести, уредбе и Закон преко Мојсија, свога слуге. 15Дао си им хлеб са неба кад су били гладни и воду из стене си им довео кад су били жедни; још си им рекао да иду и запоседну земљу за коју си се заклео да ћеш им је дати.
16Али су они и наши преци били бахати и тврдоглави и нису послушали твоје заповести. 17Нису хтели да слушају, нису запамтили твоја чудеса која си урадио са њима, него су тврдоглаво изабрали вођу да се врате свом робовању у Египат. А ти си Бог који прашта, милосрдни и милостиви, спор на срџбу и богат милосрђем, па их ниси напустио 18ни када су себи направили ливено теле, кад су рекли: ’Ово је твој бог који те је извео из Египта!’, кад су учинили велика богохуљења.
19Ти их у свом многоструком милосрђу ниси напустио у пустињи. Стуб од облака их није напустио дању, да их води путем; а ни стуб од огња, да им ноћу осветљава пут којим су ишли. 20Дао си им свој добри Дух да их поучава, своју ману ниси ускратио њиховим устима, а и воду си им дао кад су били жедни. 21Четрдесет година си их збрињавао у пустињи и нису оскудевали. Одећа им се није поцепала и ноге им нису отицале.
22Дао си им царства и народе, разместио их по подручјима, а они су запосели земљу Сихона, земљу цара есевонског и земљу Ога, цара васанског. 23Њихове си потомке умножио као звезде небеске и довео их у земљу за коју си рекао њиховим прецима да уђу у њу и запоседну је. 24И ушли су њихови потомци и запосели су земљу, а ти си им покорио житеље земље, Хананце. Још си им с њима дао у руке њихове цареве и народе земаљске, да раде с њима како им је воља. 25Тако су освојили утврђења и плодну земљу, заузели су куће препуне сваког добра, ископане бунаре, винограде, маслине, плодоносна стабла – обиље хране – па су јели до миле воље, угојили се и уживали у твојој великој доброти.
26Али су ти били непослушни и бунтовни. Бацили су твој Закон иза својих леђа и убили твоје пророке који су их упозоравали, како би их теби вратили. Тако су учинили велика богохуљења. 27И ти си их предао у руке њихових злотвора и они су им задавали невоље. Зато су у време своје невоље завапили теби, а ти си их чуо са небеса и по свом многоструком милосрђу си им дао избавитеље који су их избављали из руку њихових злотвора.
28Али тек што би завладао мир, опет су пред тобом чинили зло. Ти си их препустио рукама њихових злотвора па су они владали над њима. А када би ти опет завапили ти би их чуо са небеса и избављао их по свом милосрђу много пута.
29Упозоравао си их како би се вратили твом Закону, али су били бахати и нису послушали твоје заповести и твоје прописе. Огрешили су се о њих, а ко год да их врши по њима ће стећи живот. Али, они су се тврдоглаво окренули од тебе, укрутили вратове и нису те послушали. 30А ти си их подносио многе године и упозоравао их својим Духом преко својих пророка, али нису послушали. Зато си их предао у руке народа земаљских. 31И у свом многоструком милосрђу их ниси затро и ниси их напустио, јер си ти Бог милосрдан и милостив.
32Стога, о, Боже наш, Боже велики, моћни и страшни, који чуваш савез и исказујеш милост, нека пред тобом не буде незнатна сва ова невоља која је снашла нас, наше цареве, наше главаре, наше свештенике, наше пророке, наше претке и сав наш народ још од времена царева асирских до данашњих дана. 33Ти си праведан у свему што нас је задесило. Јер ти си поступао верно, а ми смо поступали опако. 34Наши цареви, наши главари, наши свештеници и наши преци нису извршавали твој Закон и нису марили за твоје заповести и твоја сведочанства којима си их упозоравао. 35Јер, у њиховом царству и у твојој великој доброти коју си им дао, у земљи великој и плодној коју си им подастро, нису ти служили и нису се одвратили од својих злих дела.
36А ево нас данас – робови смо у земљи коју си дао нашим прецима да једу њене плодове и сва њена добра. Ми смо робови у њој! 37Њен богати урод припада царевима које си над нама поставио због наших греха. Они владају како им је воља над нашим телима и над нашим стадима, а ми смо у великој невољи!
38И сада, због свега овога склапамо поуздан савез и потписујемо га, а запечатиће га наши главари, наши Левити и наши свештеници.“
