Soliloquio de Job
1Job, retomando la palabra, dijo:
2«¡Cómo añoro los meses que se han ido,
los días en que Dios me cuidaba!
3Su lámpara alumbraba sobre mi cabeza,
y por su luz podía andar entre tinieblas.
4¡Qué días aquellos, cuando yo estaba en mi apogeo
y Dios bendecía mi casa con su íntima amistad!
5»Cuando aún estaba conmigo el Todopoderoso,
y mis hijos me rodeaban;
6cuando ante mí corrían ríos de crema,
y de las rocas fluían arroyos de aceite;
7cuando ocupaba mi puesto en el concejo de la ciudad,29:7 cuando ocupaba … ciudad. Lit. cuando salía yo a las puertas de la ciudad.
y en la plaza pública tomaba asiento,
8los jóvenes al verme se hacían a un lado,
y los ancianos se ponían de pie;
9los jefes se abstenían de hablar
y se tapaban la boca con las manos;
10los nobles bajaban la voz,
y la lengua se les pegaba al paladar.
11Los que me oían, hablaban bien de mí;
los que me veían, me alababan.
12Si el pobre recurría a mí, yo lo ponía a salvo,
y también al huérfano si no tenía quien lo ayudara.
13Me bendecían los desahuciados;
¡por mí gritaba de alegría
el corazón de las viudas!
14De justicia y rectitud me revestía;
ellas eran mi manto y mi turbante.
15Para los ciegos fui sus ojos;
para los tullidos, sus pies.
16Fui padre de los necesitados
y defensor de los extranjeros.
17A los malvados destroné;
¡de sus fauces les arrebaté la presa!
18»Llegué a pensar: “Moriré en mi propia casa;
mis días serán incontables como la arena del mar.
19Mis raíces llegarán hasta las aguas;
el rocío de la noche se quedará en mis ramas.
20Mi gloria mantendrá en mí su lozanía,
y el arco en mi mano se mantendrá firme”.
21»La gente me escuchaba expectante,
y en silencio aguardaba mi consejo.
22Hablaba yo, y nadie replicaba;
mis palabras hallaban cabida29:22 hallaban cabida. Lit. caían como gotas. en sus oídos.
23Expectantes, absorbían mis palabras
como quien espera las lluvias tardías.
24Si yo les sonreía, no podían creerlo;
mi rostro sonriente los reanimaba.29:24 mi rostro … reanimaba. Lit. la luz de mi rostro no los hacía caer.
25Yo les indicaba el camino a seguir;
me sentaba a la cabecera;
habitaba entre ellos como un rey entre su tropa,
como quien consuela a los que están de luto.
Јовова последња одбрана
1А Јов је наставио своје казивање овим речима:
2„О, када би ми било као који месец раније,
као у данима када ме је Бог чувао;
3када ми је светлила његова светиљка над главом мојом,
по његовом светлу кад сам мраком ишао;
4баш какав сам био у својим једрим данима,
када сам у шатору своме с Богом близак био;
5онда кад је Свемоћни са мном био
и деца моја око мене!
6Тад сам ноге у маслу прао
и потоке уља цедио ми камен!
7А када бих изашао на градска врата и на трг,
ставио бих столицу своју;
8младићи би ме видели, па би се повукли,
а старци би устајали и стајали;
9главари би причу прекидали,
своја уста руком затварали;
10утихнуо би глас владара,
језик им се за непце лепио.
11Блаженим ме звало ухо што ме је слушало,
хвалило ме око што ме је гледало;
12јер сам избављао убогога што ко бедник вапи,
сиротога без помоћи.
13Страдалников благослов био је на мени,
а срцу сам удовице доносио песму.
14Праведност бих узимао, она ме је одевала;
правда ми је моја била ко одећа и ко турбан.
15Слепоме сам очи био,
хромоме сам ноге био.
16Отац сам био убогима,
незнанца сам на суду бранио.
17Ломио сам вилице злотвору,
из уста му жртву отимао.
18А причао сам: ’У своме ћу гнезду да преминем,
умножићу дане попут песка.
19Мој је корен досезао воду,
гране су моје преко ноћи росне;
20Моја је слава у мени свежа,
у руци је мојој увек млад лук.’
21Чекали су људи да ме чују,
ћутали би да чују мој савет.
22После моје речи нису узвраћали,
по њима би мој говор капао.
23Ко на кишу чекали би на ме,
уста своја отварали као да сам дажд пролећни.
24Веровали не би кад бих им се насмејао
и ведрину мог лица нису потамнили.
25Пут сам им бирао, попут кнеза сам седео;
био сам као цар међу четама,
као онај што жалосне теши.
