Segunda prueba de Job
1Llegó el día en que los ángeles2:1 ángeles. Lit. hijos de Dios. debían hacer acto de presencia ante el Señor, y con ellos llegó también Satanás para presentarse ante el Señor. 2Y el Señor le preguntó:
―¿De dónde vienes?
―Vengo de rondar la tierra, y de recorrerla de un extremo a otro —le respondió Satanás.
3―¿Te has puesto a pensar en mi siervo Job? —volvió a preguntarle el Señor—. No hay en la tierra nadie como él; es un hombre recto e intachable, que me honra y vive apartado del mal. Y, aunque tú me incitaste contra él para arruinarlo sin motivo, ¡todavía mantiene firme su integridad!
4―¡Una cosa por la otra! —replicó Satanás—. Con tal de salvar la vida, el hombre da todo lo que tiene. 5Pero extiende la mano y hiérelo, ¡a ver si no te maldice en tu propia cara!
6―Muy bien —dijo el Señor a Satanás—, Job está en tus manos. Eso sí, respeta su vida.
7Dicho esto, Satanás se retiró de la presencia del Señor para afligir a Job con dolorosas llagas desde la planta del pie hasta la coronilla. 8Y Job, sentado en medio de las cenizas, tomó un pedazo de teja para rascarse constantemente.
9Su esposa le reprochó:
―¿Todavía mantienes firme tu integridad? ¡Maldice a Dios y muérete!
10Job le respondió:
―Mujer, hablas como una necia. Si de Dios sabemos recibir lo bueno, ¿no sabremos recibir también lo malo?
A pesar de todo esto, Job no pecó ni de palabra.
Los tres amigos de Job
11Tres amigos de Job se enteraron de todo el mal que le había sobrevenido, y de común acuerdo salieron de sus respectivos lugares para ir juntos a expresarle a Job sus condolencias y consuelo. Ellos eran Elifaz de Temán, Bildad de Súah, y Zofar de Namat. 12Desde cierta distancia alcanzaron a verlo, y casi no lo pudieron reconocer. Se echaron a llorar a gritos, rasgándose las vestiduras y arrojándose polvo y ceniza sobre la cabeza, 13y durante siete días y siete noches se sentaron en el suelo para hacerle compañía. Ninguno de ellos se atrevía a decirle nada, pues veían que su sufrimiento era muy grande.
1Поново је дошао дан када су синови Божији дошли и стали пред Господа, а међу њих је дошао и Сатана и стао пред Господа. 2И Господ рече Сатани: „Одакле долазиш?“
Сатана одговори Господу речима: „Пролазио сам земљом и обилазио је.“
3Господ рече Сатани: „А јеси ли уочио Јова, слугу мога, јер на земљи нема човека који је попут њега без мане, праведан, богобојазан и који се клони зла? И још се држи своје честитости, премда си ме навео против њега да га безразложно ојадим!“
4А Сатана одговори Господу речима: „Кожу за кожу, све што има даће човек за свој живот! 5Али пружи руку своју и такни му кост и месо – неће ли те у лице проклети!“
6Господ је узвратио Сатани: „Добро, ево ти га у руке твоје, али му ипак живот сачувај.“
7Сатана је тада отишао из Господње присутности и од табана до темена ударио Јова одвратним чиревима. 8Он је узео парче црепа и њиме се чешао док је седео у пепелу.
9Тада му је жена рекла: „Ти ли се још држиш своје честитости? Прокуни Бога, па умри!“
10А он јој узврати: „Брбљаш ко да ума немаш! Прихватамо добро од Бога, а зло да не прихватамо?“
И у свему овоме Јов није сагрешио својим уснама.
11Елем, тројица Јовових пријатеља су чули за ово зло које га је снашло, па је сваки од њих стигао из свог места: Елифас из Темана, Вилдад из Суша и Софар из Намата. Нашли су се по договору и заједно дошли да жале са њим и теше га. 12Опазили су га издалека, али га нису препознали. Онда су закукали и заридали, а сваки је поцепао своју одећу. Посипали су се по својим главама прашином бацајући је у вис. 13Седам дана и седам ноћи су седели са њим. Ни речи му нису рекли, јер су видели да је његова патња била огромна.
