Job 10 – CST & NSP

Nueva Versión Internacional (Castilian)

Job 10:1-22

1»¡Ya estoy harto de esta vida!

Por eso doy rienda suelta a mi queja;

desahogo la amargura de mi alma.

2Le he dicho a Dios: No me condenes.

Dime qué es lo que tienes contra mí.

3¿Te parece bien el oprimirme

y despreciar la obra de tus manos

mientras te muestras complaciente

ante los planes del malvado?

4¿Son tus ojos los de un simple mortal?

¿Ves las cosas como las vemos nosotros?

5¿Son tus días como los nuestros,

tus años como los de un mortal,

6para que andes investigando mis faltas

y averiguándolo todo acerca de mi pecado?

7¡Tú bien sabes que no soy culpable

y que de tus manos no tengo escapatoria!

8»Tú me hiciste con tus propias manos;

tú me diste forma.

¿Vas ahora a cambiar de parecer

y a ponerle fin a mi vida?

9Recuerda que tú me modelaste, como al barro;

¿vas ahora a devolverme al polvo?

10¿No fuiste tú quien me derramó como leche,

quien me hizo cuajar como queso?

11Fuiste tú quien me vistió de carne y piel,

quien me tejió con huesos y tendones.

12Me diste vida, me favoreciste con tu amor,

y tus cuidados me han infundido aliento.

13»Pero una cosa mantuviste en secreto,

y sé muy bien que la tuviste en mente:

14Que, si yo peco, tú me vigilas

y no pasas por alto mi pecado.

15Si soy culpable, ¡ay de mí!

Si soy inocente, no puedo dar la cara.

¡Lleno estoy de vergüenza,

y consciente de mi aflicción!

16Si me levanto, me acechas como un león

y despliegas contra mí tu gran poder.

17Contra mí presentas nuevos testigos,

contra mí acrecientas tu enojo.

¡Una tras otra, tus tropas me atacan!

18»¿Por qué me hiciste salir del vientre?

¡Quisiera haber muerto, sin que nadie me viera!

19¡Preferiría no haber existido,

y haber pasado del vientre a la tumba!

20¿Acaso mis contados días no llegan ya a su fin?

¡Déjame disfrutar de un momento de alegría

21antes de mi partida sin regreso

a la tierra de la penumbra y de las sombras,

22al país de la más profunda de las noches,

al país de las sombras y del caos,

donde aun la luz se asemeja a las tinieblas!»

New Serbian Translation

Књига о Јову 10:1-22

1Души ми се живот огадио!

Над собом ћу жалопојком зажалити,

јадаћу се у чемеру душе своје.

2Богу ћу рећи: ’Не осуђуј ме!

Објави ми за шта ме оптужујеш

3Зар ти је мило да тлачиш,

да одбациш дело својих руку,

а да се смешиш над наумом зликовачким?

4Зар ти имаш очи човекове,

па да видиш то што људи гледају?

5Јесу ли ти дани смртникови дани

и године твоје као век човека;

6па кривице моје испитујеш

и за грехом мојим трагаш?

7А ти знаш да кривац нисам,

да из твоје руке избављења нема!

8Уобличише ме твоје руке, саздаше ме,

а ти ме прождиреш.

9Сети се, молим те,

да си ме ко глину створио,

па зар ћеш у прашину да ме вратиш?

10Ниси ли ме ко млеко излио

и згрушао попут сира?

11Ниси ли ме обукао у кожу и месо;

ниси ли ме изаткао костима и венама?

12Дао си ми и живот и милост,

својим си старањем дух ми очувао.

13Али, све ове ствари си сакрио у срцу своме,

и знам да је то било у теби!

14Ако бих и згрешио, ти би бдео нада мном;

не би ме помиловао због кривице моје.

15Ако сам био злотвор, јао мени!

Ако сам био праведан, главу своју уздизао нисам.

Али ја се давим у срамоти

и свестан сам беде своје!

16Уздигнем ли се, као лав ме ловиш

и поново на мени величанство своје показујеш.

17Против мене нове сведоке доводиш,

љутиш се на мене све више

и војску за војском против мене шаљеш.

18Зашто си ме извадио из мајчиног крила?

Да сам барем издахнуо, да ме око угледало није!

19Био бих као да ме никад није било,

од мајчиног крила до гроба би ме однели.

20Зар моји дани нису малобројни?

Доста више! Прођи ме се,

дај ми да се мало развеселим;

21пре него одем у земљу неповрата,

ноћи и мрака најгушћег;

22у земљу крајње таме,

дубоког црнила и нереда,

где је и светло као потпуни мрак.’“