1¡Ojalá rasgaras los cielos y descendieras!
¡Las montañas temblarían ante ti,
2como cuando el fuego enciende la leña
y hace que hierva el agua!
Así darías a conocer tu nombre entre tus enemigos,
y ante ti temblarían las naciones.
3Hiciste portentos inesperados cuando descendiste;
ante tu presencia temblaron las montañas.
4Fuera de ti, desde tiempos antiguos
nadie ha escuchado ni percibido,
ni ojo alguno ha visto,
a un Dios que, como tú,
actúe en favor de quienes en él confían.
5Sales al encuentro de los que, alegres,
practican la justicia y recuerdan tus caminos.
Pero te enojas si persistimos
en desviarnos de ellos.64:5 te enojas … de ellos. Frase de difícil traducción.
¿Cómo podremos ser salvos?
6Todos somos como gente impura;
todos nuestros actos de justicia
son como trapos de inmundicia.
Todos nos marchitamos como hojas;
nuestras iniquidades nos arrastran como el viento.
7Nadie invoca tu nombre,
ni se esfuerza por aferrarse a ti.
Pues nos has dado la espalda
y nos has entregado64:7 entregado (LXX, Targum y Siríaca); derretido (TM). en poder de nuestras iniquidades.
8A pesar de todo, Señor, tú eres nuestro Padre;
nosotros somos el barro, y tú el alfarero.
Todos somos obra de tu mano.
9No te enojes demasiado, Señor;
no te acuerdes siempre de nuestras iniquidades.
¡Considera, por favor,
que todos somos tu pueblo!
10Tus ciudades santas han quedado devastadas,
y hasta Sión se ha vuelto un desierto;
Jerusalén es una desolación.
11Nuestro santo y glorioso templo,
donde te alababan nuestros padres,
ha sido devorado por el fuego.
Ha quedado en ruinas
todo lo que más queríamos.
12Ante todo esto, Señor, ¿no vas a hacer nada?
¿Vas a guardar silencio y afligirnos sin medida?
1О, разведри небеса и сиђи,
нека се пред тобом планине затресу.
2Као кад се ватра по грању запали,
ватра закува воду:
нека душмани твоји схвате име твоје,
нека пуци задрхћу пред тобом.
3Што ти чиниш то застрашује;
неочекивано си сишао,
пред тобом се затресле планине.
4Од како је века нису чули,
нису слушали, око није видело,
да бог неки осим тебе учини
онима који од њега очекују.
5Сусретљив ти си према раздраганима који чине правду,
на путевима твојим сећају се тебе.
Гле, ти си се разљутио,
грешили смо на њима,
а били бисмо спасени.
6И постали смо сви ми као нешто нечисто,
и као огртач са женским одливом све су праведности наше,
и сви смо ми као лишће кад опадне,
и кривице наше као ветар нас однесу.
7И никог нема да призива име твоје,
да се подигне и на тебе ослони,
зато што си лице своје од нас сакрио
и растапаш нас кривицама нашим.
8Па ипак, Господе, ти си Отац наш;
ми смо глина, а ти нас обликујеш,
и сви смо ми руке твоје дело.
9Не срди се, Господе, исувише,
и немој стално помињати недело.
Ево, погледај нас:
сви смо ми народ твој.
10Опустели су свети градови твоји,
Сион је опустео, Јерусалим је опустошен.
11Храм, светиња наша и понос наш;
у чему су те хвалили преци наши,
постао је згариште
и све драгоцености наше су сатрте.
12Зар ћеш ово мирно гледати, Господе?
Ћутаћеш и још више понижавати?
