El siervo del Señor
1»Este es mi siervo, a quien sostengo,
mi escogido, en quien me deleito;
sobre él he puesto mi Espíritu,
y llevará justicia a las naciones.
2No clamará, ni gritará,
ni alzará su voz por las calles.
3No acabará de romper la caña quebrada,
ni apagará la mecha que apenas arde.
Con fidelidad hará justicia;
4no vacilará ni se desanimará
hasta implantar la justicia en la tierra.
Las costas lejanas esperan su ley».
5Así dice Dios, el Señor,
el que creó y desplegó los cielos;
el que extendió la tierra
y todo lo que ella produce;
el que da aliento al pueblo que la habita,
y vida a los que en ella se mueven:
6«Yo, el Señor, te he llamado en justicia;
te he tomado de la mano.
Yo te formé, yo te constituí
como pacto para el pueblo,
como luz para las naciones,
7para abrir los ojos de los ciegos,
para librar de la cárcel a los presos,
y del calabozo a los que habitan en tinieblas.
8»Yo soy el Señor; ¡ese es mi nombre!
No entrego a otros mi gloria,
ni mi alabanza a los ídolos.
9Las cosas pasadas se han cumplido,
y ahora anuncio cosas nuevas;
¡las anuncio antes que sucedan!»
Canción de alabanza al Señor
10Cantad al Señor un cántico nuevo,
vosotros, que descendéis al mar,
y todo lo que hay en él;
Cantad vuestra alabanza desde los confines de la tierra,
vosotras, costas lejanas y vuestros habitantes.
11Que alcen la voz el desierto y sus ciudades,
y los poblados donde Cedar habita.
Que canten de alegría los habitantes de Selá,
y griten desde las cimas de las montañas.
12Den gloria al Señor
y proclamen su alabanza en las costas lejanas.
13El Señor marchará como guerrero;
como hombre de guerra despertará su celo.
Con gritos y alaridos se lanzará al combate,
y triunfará sobre sus enemigos.
14«Por mucho tiempo he guardado silencio,
he estado callado y me he contenido.
Pero ahora voy a gritar como parturienta,
voy a resollar y jadear al mismo tiempo.
15Devastaré montañas y cerros,
y secaré toda su vegetación;
convertiré los ríos en tierra seca,
y secaré los estanques;
16conduciré a los ciegos por caminos desconocidos,
los guiaré por senderos inexplorados;
ante ellos convertiré en luz las tinieblas,
y allanaré los lugares escabrosos.
Esto haré,
y no los abandonaré.
17Pero retrocederán llenos de vergüenza
los que confían en los ídolos,
los que dicen a las imágenes:
“Vosotros sois nuestros dioses”.
Israel ciego y sordo
18»Sordos, ¡escuchad!
Ciegos, ¡fijaos bien!
19¿Quién es más ciego que mi siervo,
y más sordo que mi mensajero?
¿Quién es más ciego que mi enviado,
y más ciego que el siervo del Señor?
20Tú has visto muchas cosas,
pero no las has captado;
tienes abiertos los oídos,
pero no oyes nada».
21Le agradó al Señor,
por amor a su justicia,
hacer su ley grande y gloriosa.
22Pero este es un pueblo saqueado y despojado,
todos atrapados en cuevas
o encerrados en cárceles.
Son saqueados,
y nadie los libra;
son despojados,
y nadie reclama.
23¿Quién de vosotros escuchará esto
y prestará atención en el futuro?
24¿Quién entregó a Jacob para el despojo,
a Israel para el saqueo?
¿No es acaso el Señor,
a quien su pueblo ha ofendido?
No siguió sus caminos
ni obedeció su ley.
25Por eso el Señor derramó sobre él
su ardiente ira y el furor de la guerra.
Lo envolvió en llamas, pero no comprendió;
lo consumió, pero no lo tomó en serio.
О слузи Господњем. Песма прва. Део први.
1Ево Слуге мога, коме сам потпора,
изабраника мога, миљеника душе моје.
На њега сам Духа свога излио
да доноси правду народима.
2Он не виче, нити буку прави,
на улици гласа свог не диже.
3Он не ломи трску напукнуту,
нити гаси фитиљ који тиња,
него он доноси право истинито.
4Он не тиња, нити сломљен бива
док на земљи право не успостави,
а острва су жедна његовог Закона.“
О слузи Господњем. Песма прва. Део други.
5Говори Бог Господ,
који је створио и разастро небеса,
који је раширио земљу и растиње њено,
који даје дисање народима по њој,
и дух бићима која ходају по њој:
6„Ја, Господ, у правди сам те позвао,
и за руку те ухватио;
и тебе чувао и тебе поставио
за савез народу,
за светлост племенима,
7да отвориш очи слепима,
да изведеш из затвора сужње,
из тамнице оне што у тами живе.
8Ја сам Господ, то је име моје,
и славе своје другом дати нећу,
нити части своје киповима.
9Што је од искона, гле, то долази;
и новости ја већ најавих,
пре него се збуду
чиним да чујете.“
Победничка песма
10Певајте Господу песму нову,
славу његову од краја земљиног,
који морем силазите и што је по њему,
острва и сви становници њини.
11Нека се ускомеша пустиња и градови њени,
нека одјекују насеља кедарска,
нека подвикују становници Селе,
нека кличу с горских врхова,
12Нека славу своју дају Господу,
и хвалу му најављују по острвима.
13Као јунак Господ ступа,
као ратник он се разјарио,
Он кликће и уз то виче,
на непријатеље се своје устремио.
14„Од давнина сам ћутао,
глув се правио, уздржавао,
сад вичем као породиља,
дахћем и издишем уједно.
15Сасушићу горе и брегове,
и спарушити све биљке по њима,
и претворити реке у вртаче,
и мочваре ја ћу исушити.
16Слепе људе водићу путем што га не познају,
упутићу их на стазе што их не познају.
Пред њима ћу таму у светлост претворити,
а џомбе у зараван.
Те ћу ствари учинити
и нећу оклевати.
17У великом стиду ће узмаћи
који се у резане кипове уздају,
који ливеним ликовима говоре:
’Ви сте богови наши.’
Песма о заслепљености
18Чујте, глуви!
И прогледајте, слепи, да видите!
19Ко је слеп, ако не мој слуга?
Ко је глув, ако не мој гласник кога шаљем?
Ко је слеп као намирени
и слеп као слуга Господњи?
20Много си видео, али ниси марио;
уши отворене али нико не слуша.“
21Господу се свидело
због праведности његове
да узвелича Закон и почаст му да.
22А народ је овај опљачкан и оплењен,
у пећине сви су они затворени,
у затворе склоњени.
Плене их,
а нико да их избави;
отимају им,
а нико да каже: „Врати!“
23Ко од вас мари за то?
Ко се нагао и слуша унапред?
24Ко је пљачкашу изручио Јакова
и отимачима Израиља?
Није ли то Господ,
против ког смо грешили,
чије путеве нису хтели да следе,
и чији Закон нису слушали?
25Зато је он на њега излио
јарост гнева својега и насиља ратна;
пламен га је одасвуд окружио,
али он ни то није схватио;
и спалио га је,
али он ни то није озбиљно узео.
