Nueva Versión Internacional (Castilian)

Eclesiastés 1:1-18

Discurso inicial

1Estas son las palabras del Maestro,1:1 Maestro. Alt. Predicador; así en el resto de este libro. hijo de David, rey en Jerusalén.

2Lo más absurdo de lo absurdo,

—dice el Maestro—,

lo más absurdo de lo absurdo,

¡todo es un absurdo!

3¿Qué provecho saca el hombre

de tanto afanarse en esta vida?

4Generación va, generación viene,

mas la tierra siempre es la misma.

5Sale el sol, se pone el sol,

y afanoso vuelve a su punto de origen

para de allí volver a salir.

6Dirigiéndose al sur,

o girando hacia el norte,

sin cesar va girando el viento

para de nuevo volver a girar.

7Todos los ríos van a dar al mar,

pero el mar jamás se sacia.

A su punto de origen vuelven los ríos,

para de allí volver a fluir.

8Todas las cosas hastían

más de lo que es posible expresar.

Ni se sacian los ojos de ver,

ni se hartan los oídos de oír.

9Lo que ya ha acontecido

volverá a acontecer;

lo que ya se ha hecho

se volverá a hacer

¡y no hay nada nuevo bajo el sol!

10Hay quien llega a decir:

«¡Mira que esto sí es una novedad!»

Pero eso ya existía desde siempre,

entre aquellos que nos precedieron.

11Nadie se acuerda de los hombres1:11 hombres. Alt. tiempos. primeros,

como nadie se acordará de los últimos.

¡No habrá memoria de ellos

entre los que habrán de sucedernos!

Primeras conclusiones

12Yo, el Maestro, reiné en Jerusalén sobre Israel. 13Y me dediqué de lleno a explorar e investigar con sabiduría todo cuanto se hace bajo el cielo. ¡Penosa tarea ha impuesto Dios al género humano para abrumarlo con ella! 14Y he observado todo cuanto se hace en esta vida, y todo ello es absurdo, ¡es correr tras el viento!

15Ni se puede enderezar lo torcido,

ni se puede contar lo que falta.

16Me puse a reflexionar: «Aquí me tenéis, engrandecido y con más sabiduría que todos mis antecesores en Jerusalén, y habiendo experimentado abundante sabiduría y conocimiento. 17Me he dedicado de lleno a la comprensión de la sabiduría, y hasta conozco la necedad y la insensatez. ¡Pero aun esto es querer alcanzar el viento! 18Francamente,

»cuanta más sabiduría, más problemas;

cuanto más se sabe, más se sufre».

New Serbian Translation

Књига проповедникова 1:1-18

Све је пролазно

1Речи проповедника, Давидовог сина и цара у Јерусалиму:

2Пролазност над пролазношћу – вајка се проповедник –

пролазност над пролазношћу!

Све је пролазно!

3У чему је корист људима од свег њиховог труда

којим се упињу под капом небеском?

4Поколење долази, поколење одлази,

а земља траје довека.

5Сунце излази, сунце залази,

жури на своје место одакле излази.

6Ветар иде на југ

и кружи на север,

ковитла ли ковитла,

да се поново кружећи врати.

7Све реке у море теку,

а море није пуно;

и тамо одакле теку реке,

враћају се да опет теку.

8Све је то заморно

и нико то не може да искаже.

Око се није нагледало

и ухо се није заситило слушања.

9Јер шта се већ збило, опет ће да се збуде;

и шта се радило, опет ће да се ради.

Баш ништа ново нема под капом небеском.

10Зар има нечег да неко каже:

„Види, ово је ново.“

Већ од давнина,

пре нас тога је било.

11Нема сећања на оно прошло,

као што нема сећања

код оних који тек долазе

на оно што још није дошло.

Мудрост је пролазна

12Ја, проповедник, био сам цар израиљски у Јерусалиму. 13Елем, срцем сам се предао проучавању и мудром истраживању свега што се збива под небесима. А то је тегобан задатак који је Бог дао људима да се њиме баве. 14Посматрао сам сва дела која се чине под капом небеском – и гле – све је пролазно и јурење ветра!

15Оно што је криво не може да се исправи

и оно чега нема не може да се изброји.

16Казао сам своме срцу: „Гле! Постао сам далеко мудрији од свих који су пре мене владали Јерусалимом, и срце ми се нагледало толике мудрости и знања.“ 17Срцем сам се предао упознавању мудрости, а упознао сам и безумље и глупост. Схватио сам – и то је јурење ветра.

18Јер, где је много мудрости, много је и стрепње,

и муку гомила ко гомила знање.