1 Samuel 17 – CST & NSP

Nueva Versión Internacional (Castilian)

1 Samuel 17:1-58

David y Goliat

1Los filisteos reunieron sus ejércitos para la guerra, concentrando sus fuerzas en Soco, pueblo de Judá. Acamparon en Efesdamín, situado entre Soco y Azeca. 2Por su parte, Saúl y los israelitas se reunieron también y, acampando en el valle de Elá, ordenaron sus filas para la batalla contra los filisteos. 3Con el valle de por medio, los filisteos y los israelitas tomaron posiciones en montes opuestos.

4Un famoso guerrero, oriundo de Gat, salió del campamento filisteo. Su nombre era Goliat, y tenía una estatura de casi tres metros.17:4 casi tres metros. Lit. seis codos y un palmo. 5Llevaba en la cabeza un casco de bronce, y su coraza, que pesaba cincuenta y cinco kilos,17:5 cincuenta y cinco kilos. Lit. cinco mil siclos. también era de bronce, 6como lo eran las polainas que le protegían las piernas y la jabalina que llevaba al hombro. 7El asta de su lanza se parecía al rodillo de un telar, y tenía una punta de hierro que pesaba casi siete kilos.17:7 casi siete kilos. Lit. seiscientos siclos. Delante de él marchaba un escudero.

8Goliat se detuvo ante los soldados israelitas, y los desafió: «¿Para qué estáis ordenando vuestras filas para la batalla? ¿No soy yo un filisteo? ¿Y no estáis vosotros al servicio de Saúl? ¿Por qué no escogéis a alguien que se me enfrente? 9Si es capaz de hacerme frente y matarme, nosotros os serviremos a vosotros; pero, si yo lo venzo y lo mato, vosotros seréis nuestros esclavos y nos serviréis». 10Dijo además el filisteo: «¡Yo desafío hoy al ejército de Israel! ¡Elegid a un hombre que pelee conmigo!» 11Al oír lo que decía el filisteo, Saúl y todos los israelitas se consternaron y tuvieron mucho miedo.

12David era hijo de Isaí, un efrateo que vivía en Belén de Judá. En tiempos de Saúl, Isaí era ya de edad muy avanzada, y tenía ocho hijos. 13Sus tres hijos mayores habían marchado a la guerra con Saúl. El primogénito se llamaba Eliab; el segundo, Abinadab; el tercero, Sama. 14Estos tres habían seguido a Saúl por ser los mayores. David, que era el menor, 15solía ir adonde estaba Saúl, pero regresaba a Belén para cuidar las ovejas de su padre.

16El filisteo salía mañana y tarde a desafiar a los israelitas, y así lo estuvo haciendo durante cuarenta días.

17Un día, Isaí le dijo a su hijo David: «Toma esta bolsa17:17 esta bolsa. Lit. este efa. de trigo tostado y estos diez panes, y vete pronto al campamento para dárselos a tus hermanos. 18Lleva también estos diez quesos para el jefe del batallón. Averigua cómo les va a tus hermanos, y tráeme una prueba de que ellos están bien. 19Los encontrarás en el valle de Elá, con Saúl y todos los soldados israelitas, peleando contra los filisteos».

20David cumplió con las instrucciones de Isaí. Se levantó muy de mañana y, después de encargarle el rebaño a un pastor, tomó las provisiones y se puso en camino. Llegó al campamento en el momento en que los soldados, lanzando gritos de guerra, salían a tomar sus posiciones. 21Los israelitas y los filisteos se alinearon frente a frente. 22David, por su parte, dejó su carga al cuidado del encargado de las provisiones, y corrió a las filas para saludar a sus hermanos. 23Mientras conversaban, Goliat, el gran guerrero filisteo de Gat, salió de entre las filas para repetir su desafío, y David lo oyó. 24Cada vez que los israelitas veían a Goliat huían despavoridos. 25Algunos decían: «¿Veis a ese hombre que sale a desafiar a Israel? A quien lo venza y lo mate, el rey lo colmará de riquezas. Además, le dará su hija como esposa, y su familia quedará exenta de impuestos aquí en Israel».

26David preguntó a los que estaban con él:

―¿Qué dicen que le darán a quien mate a ese filisteo y salve así el honor de Israel? ¿Quién se cree este filisteo pagano,17:26 pagano. Lit. incircunciso; también en v. 36. que se atreve a desafiar al ejército del Dios viviente?

27―Al que lo mate —repitieron— se le dará la recompensa anunciada.

28Eliab, el hermano mayor de David, le oyó hablar con los hombres y se puso furioso con él. Le reconvino:

―¿Qué has venido a hacer aquí? ¿Con quién has dejado aquellas pocas ovejas en el desierto? Te conozco. Eres un atrevido y mal intencionado. ¡Seguro que has venido para ver la batalla!

29―¿Y ahora qué he hecho? —preguntó David—. ¡Si apenas he abierto la boca!

30Apartándose de su hermano, les preguntó a otros, quienes le dijeron lo mismo. 31Algunos que oyeron lo que había dicho David se lo contaron a Saúl, y este mandó llamarlo. 32Entonces David le dijo a Saúl:

―¡Nadie tiene por qué desanimarse a causa de este filisteo! Yo mismo iré a pelear contra él.

33―¡Cómo vas a pelear tú solo contra este filisteo! —replicó Saúl—. No eres más que un muchacho, mientras que él ha sido un guerrero toda la vida.

34David le respondió:

―A mí me toca cuidar el rebaño de mi padre. Cuando un león o un oso viene y se lleva una oveja del rebaño, 35yo lo persigo y lo golpeo hasta que suelta la presa. Y, si el animal me ataca, lo agarro por la melena y lo sigo golpeando hasta matarlo. 36Si este tu siervo ha matado leones y osos, lo mismo puede hacer con ese filisteo pagano, porque está desafiando al ejército del Dios viviente. 37El Señor, que me libró de las garras del león y del oso, también me librará del poder de ese filisteo.

―Anda, pues —dijo Saúl—, y que el Señor te acompañe.

38Luego Saúl vistió a David con su uniforme de campaña. Le entregó también un casco de bronce y le puso una coraza. 39David se ciñó la espada sobre la armadura e intentó caminar, pero no pudo porque no estaba acostumbrado.

―No puedo andar con todo esto —le dijo a Saúl—; no estoy entrenado para ello.

De modo que se quitó todo aquello, 40tomó su bastón, fue al río a escoger cinco piedras lisas, y las metió en su bolsa de pastor. Luego, honda en mano, se acercó al filisteo. 41Este, por su parte, también avanzaba hacia David detrás de su escudero. 42Le echó una mirada a David y, al darse cuenta de que era apenas un muchacho, trigueño y buen mozo, con desprecio 43le dijo:

―¿Soy acaso un perro para que vengas a atacarme con palos?

Y, maldiciendo a David en nombre de sus dioses, 44añadió:

―¡Ven acá, que les voy a echar tu carne a las aves del cielo y a las fieras del campo!

45David le contestó:

―Tú vienes contra mí con espada, lanza y jabalina, pero yo vengo a ti en el nombre del Señor Todopoderoso, el Dios de los ejércitos de Israel, a quien has desafiado. 46Hoy mismo el Señor te entregará en mis manos; y yo te mataré y te cortaré la cabeza. Hoy mismo echaré los cadáveres del ejército filisteo a las aves del cielo y a las fieras del campo, y todo el mundo sabrá que hay un Dios en Israel. 47Todos los que están aquí reconocerán que el Señor salva sin necesidad de espada ni de lanza. La batalla es del Señor, y él os entregará en nuestras manos.

48En cuanto el filisteo avanzó para acercarse a David y enfrentarse a él, también este corrió rápidamente hacia la línea de batalla para hacerle frente. 49Metiendo la mano en su bolsa sacó una piedra, y con la honda se la lanzó al filisteo, hiriéndolo en la frente. Con la piedra incrustada entre ceja y ceja, el filisteo cayó de bruces al suelo. 50Así fue como David triunfó sobre el filisteo: lo hirió de muerte con una honda y una piedra, y sin empuñar la espada. 51Luego corrió adonde estaba el filisteo, le quitó la espada y, desenvainándola, lo remató con ella y le cortó la cabeza.

Cuando los filisteos vieron que su héroe había muerto, salieron corriendo. 52Entonces los soldados de Israel y de Judá, dando gritos de guerra, se lanzaron contra ellos y los persiguieron hasta la entrada de Gat17:52 Gat (mss. de LXX); un valle (TM). y hasta las puertas de Ecrón. Todo el camino, desde Sajarayin hasta Gat y Ecrón, quedó cubierto de cadáveres de filisteos. 53Cuando los israelitas dejaron de perseguir a los filisteos, regresaron para saquearles el campamento. 54Luego David tomó la cabeza de Goliat y la llevó a Jerusalén, pero las armas las guardó en su tienda de campaña.

55Anteriormente, Saúl, al ver a David enfrentarse con el filisteo, le había preguntado a Abner, general de su ejército:

―Abner, ¿quién es el padre de ese muchacho?

―Te aseguro, oh rey, que no lo sé.

56―Averíguame quién es —le había dicho el rey.

57Tan pronto como David regresó, después de haber matado a Goliat, y con la cabeza del filisteo todavía en la mano, Abner lo llevó ante Saúl.

58―¿De quién eres hijo, muchacho? —le preguntó Saúl.

―De Isaí de Belén, tu siervo —respondió David.

New Serbian Translation

1. Књига Самуилова 17:1-58

Давид и Голијат

1Филистејци окупише своју војску да ратују. Окупили су се код Сокота, који припада Јуди, а утаборили се између Сокота и Азеке, у Ефес-Дамиму. 2Саул и Израиљци су се окупили и утаборили у долини Или, па су се сврстали у бојни ред против Филистејаца. 3Филистејци су били на једном брду, а Израиљци на другом. Између њих је била долина.

4Тада је из филистејског табора иступио изазивач по имену Голијат из Гата. Био је висок шест лаката и педаљ17,4 Око 3 m.. 5На глави је имао бронзану кацигу, а на себи је имао љускав оклоп од бронзе тежине пет хиљада шекела17,5 Око 60 kg.. 6На ногама је имао бронзане штитнике и бронзани копљић између рамена. 7Шипка његовог копља била је као вратило, а шиљак копља му је био тежак шест стотина гвоздених шекела17,7 Око 7 kg.. Пред њим је ишао његов штитоноша.

8Он је, дакле, стао и дозивао Израиљеве бојне редове говорећи им: „Зашто излазите да се сврстате за бој? Нисам ли ја Филистејац а ви Саулове слуге? Изаберите једног човека, па нека сиђе к мени! 9Ако ме свлада у двобоју и погуби ме, ми ћемо вам бити поданици, а ако ја свладам њега и погубим га, ви ћете нама бити поданици.“ 10Филистејац је наставио: „Ја сам данас осрамотио бојне редове Израиља! Доведите ми човека да се боримо!“

11Кад су Саул и сви Израиљци чули ове Филистејчеве речи, смели су се и веома уплашили.

Давид долази у табор

12Давид је био син једног Ефраћанина из Витлејема Јудиног, по имену Јесеј, који је имао осам синова. У Саулово време Јесеј је био времешан и одмакао у годинама. 13Јесејева три старија сина су била отишла за Саулом у рат. Та три сина који су отишли у рат звали су се: Елијав, првенац, други Авинадав а трећи Шама. 14Давид је био најмлађи. Три најстарија су отишла за Саулом. 15Давид је одлазио од Саула и враћао се да напаса овце свога оца у Витлејему.

16А Филистејац је иступао ујутро и увече и постављао се четрдесет дана.

17Јесеј рече своме сину Давиду: „Узми за своју браћу ову ефу17,17 Око 16 kg. прженог жита и ових десет хлебова, па се пожури својој браћи у табор. 18А ових десет сирева однеси заповеднику над хиљаду. Види како су твоја браћа, и донеси од њих неки знак.“

19Саул је био с њима и са свим израиљским људством у долини Или ратујући против Филистејаца.

20Давид порани ујутро, остави стадо чувару и оде како му је заповедио његов отац Јесеј. Дошао је у табор баш кад је војска изашла у бојни ред и подигла бојни поклик. 21Израиљци и Филистејци су сврстали своје борбене редове једни према другима. 22Давид је оставио своје ствари код чувара опреме, па је отрчао до бојног реда; дошао је да упита браћу јесу ли добро. 23Док је он разговарао с њима, из филистејских редова је иступио изазивач, по имену Голијат из Гата, и изговорио исте речи као пре. А Давид је то чуо. 24Кад су га Израиљци видели, сви су побегли од њега, јер су се веома уплашили.

25Израиљци су говорили: „Јесте ли видели овог човека? Он излази да срамоти Израиља. Цар ће дати велико благо ономе ко га погуби. Даће му још и своју ћерку за жену, а дом његовог оца ослободиће од пореза.“

26Давид упита људе што су стајали с њим: „Шта ће добити човек који погуби овог Филистејца и скине срамоту с Израиља? И ко је тај необрезани Филистејац да срамоти бојне редове живога Бога?“

27Народ му одговори исто: „То ће се учинити за човека који га погуби.“

28Кад је Елијав, Давидов најстарији брат, чуо како он разговара с људима, разгневио се на Давида и рекао: „Зашто си дошао? Коме си оставио оно мало оваца у пустињи? Знам ја твоју обест и злобу твога срца: ти си дошао да видиш битку!“

29Давид одговори: „Шта сам сад урадио? Зар се не сме рећи ни реч?“ 30Онда се окренуо од њега према неком другом и поновио исте речи. Народ му је одговорио исто као први пут.

31Кад је народ чуо његове речи, јавили су Саулу, који је послао по њега.

32Давид рече Саулу: „Нека ником не клоне срце због њега! Твој слуга ће изаћи на двобој са овим Филистејцем.“

33Саул одговори Давиду: „Не можеш ти изаћи на двобој са овим Филистејцем, јер си ти још дечак, а он је ратник од своје младости.“

34Давид одврати Саулу: „Твој је слуга чувао овце свога оца, па кад би дошао лав или медвед и уграбио овцу из стада, 35ја бих кренуо за њим, ударио га и истргао је из његових уста. Ако би ме он напао, ја бих га зграбио за гриву и ударао га док не умре. 36Твој слуга је убио лава и медведа, па ће и овај необрезани Филистејац проћи као један од њих, зато што је вређао бојне редове Бога живога.“

37Давид још додаде: „Господ који ме је избавио од лава и медведа, он ће ме избавити и од овог Филистејца.“ Саул на то рече Давиду: „Иди, и нека Господ буде с тобом!“

Двобој

38Тада је Саул обукао Давиду своје ратно одело; ставио му је бронзану кацигу на главу, и обукао му оклоп. 39Затим му је припасао свој мач преко одела. Давид је покушао да хода, али како није навикао на то, рекао је Саулу: „Не могу да ходам у овоме, јер нисам навикао.“ Зато је Давид скинуо то са себе.

40Давид узе свој штап, изабра из потока пет глатких каменова, и стави их у џеп своје пастирске торбе, па с праћком у руци оде пред Филистејца.

41А Филистејац, пред којим је ишао штитоноша, примицао се све ближе Давиду. 42Филистејац је погледао, па кад је видео Давида, подсмехнуо му се, јер је био млад, румених образа и лепог изгледа. 43Филистејац рече Давиду: „Зар сам ја псето да на мене излазиш са штапом?“ Кад је Филистејац испроклињао Давида својим боговима, 44рекао му је: „Дођи к мени, да дам твоје тело птицама небеским и зверима пољским.“

45Давид му одврати: „Ти идеш на мене с мачем, копљем и копљићем, а ја идем на тебе у име Господа над војскама, Бога Израиљевих бојних редова, које си ти вређао. 46Још данас ће те Господ предати у моје руке, а ја ћу те убити и одсећи ти главу. Још данас ћу дати лешеве из филистејског табора птицама небеским и зверима земаљским. Тако ће сва земља знати да има Бога у Израиљу. 47А знаће и сав овај збор да Господ не спасава мачем и копљем. Наиме, битка припада Господу, и он ће вас предати у наше руке.“

48Кад је Филистејац кренуо да се приближава Давиду, Давид брзо истрча на бојиште у сусрет Филистејцу. 49Давид сегну руком у торбу и узе оданде камен, баци га из праћке, и погоди Филистејца у чело. Камен му се зари у чело и он паде лицем на земљу.

50Тако је Давид свладао Филистејца праћком и каменом: ударио га је и убио без мача у руци.

51Онда је Давид потрчао и стао над Филистејцем, узео његов мач, извадио га из корица и убио га. Затим му је њиме одсекао главу.

Кад су Филистејци видели да је њихов јунак погинуо, дали су се у бег. 52Тада су се дигли људи из Израиља и Јуде, па су уз бојни поклик гонили Филистејце све до Гаја и до акаронских врата. Смртно рањени Филистејци падали су на сарајимском путу све до Гата и Акарона. 53Кад су се Израиљци вратили из потере за Филистејцима, опљачкали су њихов табор.

54А Давид је узео Филистејчеву главу и донео је у Јерусалим. Његово оружје је ставио у свој шатор.

55Кад је Саул видео да Давид излази против Филистејца, упитао је Авенира, заповедника војске: „Авенире, чији је син тај младић?“

Авенир одговори: „Твога ми живота, царе, не знам.“

56Цар му рече: „Распитај се чији је син тај младић.“

57Кад се Давид вратио пошто је убио Филистејца, Авенир га доведе пред Саула. Филистејчева глава му је још била у руци.

58Саул га упита: „Чији си ти син, младићу?“

Давид одговори: „Син сам твога слуге Јесеја Витлејемца.“