1「我厭惡自己的生命，
我要傾訴我的哀怨，
吐露心中的苦水。
2我對上帝說，『不要定我的罪。
請告訴我，你為何指控我？
3難道你喜悅壓迫、鄙視你造的人，
卻青睞惡人的計謀？
4難道你的眼是肉眼，
目光如凡人般短淺？
5難道你的年日有限，
歲月如世人般短暫？
6以致你探查我的過犯，
追究我的罪愆？
7其實你知道我沒有犯罪，
無人能從你手中解救我。
8『你親手造我塑我，
現在卻要毀滅我。
9別忘了你用泥土造我10·9 「用泥土造我」或譯「把我造的像泥土」。，
難道要使我復歸塵土？
10你將我像奶一樣倒出，
使我像乳酪一樣凝固。10·10 此句描述胚胎在母腹中如何成形。
11你給我穿上皮肉，
用筋骨把我編就。
12你賜我生命給我慈愛，
你的眷顧使我保全性命。
13『但你心中藏著計劃，
我知道你早有此意，
14我若犯罪，你就鑒察，
不肯赦免我的罪。
15我若有罪，便遭禍患；
即使清白，也不敢抬頭，
因為我飽嚐羞辱，吃盡苦頭。
16我若昂首挺立，
你會像獅子般追捕我，
再次施展大能攻擊我。
17你一再派證人指控我，
你對我越來越憤怒，
使軍隊輪流攻擊我。
18你為何讓我出母腹？
我不如當時就死去，
無人會看見我——
19好像我從未出生，
一出母腹就被送進墳墓。
20我的年日不多，
求你放過我，
讓我歡樂片刻。
21我很快就一去不返，
進入幽冥黑暗之地。
22那裡一片漆黑，幽暗混亂；
那裡的光昏暗不明。』」
1Души ми се живот огадио!
Над собом ћу жалопојком зажалити,
јадаћу се у чемеру душе своје.
2Богу ћу рећи: ’Не осуђуј ме!
Објави ми за шта ме оптужујеш
3Зар ти је мило да тлачиш,
да одбациш дело својих руку,
а да се смешиш над наумом зликовачким?
4Зар ти имаш очи човекове,
па да видиш то што људи гледају?
5Јесу ли ти дани смртникови дани
и године твоје као век човека;
6па кривице моје испитујеш
и за грехом мојим трагаш?
7А ти знаш да кривац нисам,
да из твоје руке избављења нема!
8Уобличише ме твоје руке, саздаше ме,
а ти ме прождиреш.
9Сети се, молим те,
да си ме ко глину створио,
па зар ћеш у прашину да ме вратиш?
10Ниси ли ме ко млеко излио
и згрушао попут сира?
11Ниси ли ме обукао у кожу и месо;
ниси ли ме изаткао костима и венама?
12Дао си ми и живот и милост,
својим си старањем дух ми очувао.
13Али, све ове ствари си сакрио у срцу своме,
и знам да је то било у теби!
14Ако бих и згрешио, ти би бдео нада мном;
не би ме помиловао због кривице моје.
15Ако сам био злотвор, јао мени!
Ако сам био праведан, главу своју уздизао нисам.
Али ја се давим у срамоти
и свестан сам беде своје!
16Уздигнем ли се, као лав ме ловиш
и поново на мени величанство своје показујеш.
17Против мене нове сведоке доводиш,
љутиш се на мене све више
и војску за војском против мене шаљеш.
18Зашто си ме извадио из мајчиног крила?
Да сам барем издахнуо, да ме око угледало није!
19Био бих као да ме никад није било,
од мајчиног крила до гроба би ме однели.
20Зар моји дани нису малобројни?
Доста више! Прођи ме се,
дај ми да се мало развеселим;
21пре него одем у земљу неповрата,
ноћи и мрака најгушћег;
22у земљу крајње таме,
дубоког црнила и нереда,
где је и светло као потпуни мрак.’“
