约瑟的哥哥们再下埃及
1那地方的饥荒仍然非常严重， 2他们从埃及带回来的粮食吃完了，他们的父亲对他们说：“你们再去买些粮食吧。” 3犹大说：“那人严厉地警告我们，‘不把你们的弟弟带来，你们就不要再来见我。’ 4你若让便雅悯跟我们同去，我们就去给你买粮。 5你若不让便雅悯跟我们同去，我们就不去给你买粮。因为那人说，‘你们不把弟弟带来，就不要再来见我。’”
6以色列说：“你们为什么告诉他你们还有一个弟弟，给我惹麻烦呢？” 7他们回答说：“那人详细询问我们和我们家人的情况，问我们的父亲是否在世，还有没有弟兄。我们如实回答，怎会想到他非要我们把弟弟带去呢？”
8犹大对父亲以色列说：“你就让便雅悯跟我同去吧，我们好立刻动身，这样我们一家老小才能保住性命，不致饿死。 9我亲自保证便雅悯的安全，你可以向我要人。我若不把他带回来见你，情愿一生担罪。 10我们若是没有耽搁的话，现在已经往返两趟了。”
11他们的父亲以色列说：“事到如今，只好这样了。你们带一些上好的乳香、蜂蜜、香料、没药、榧子和杏仁等土产，去送给那人作礼物吧。 12你们还要带双倍的钱，好归还上次留在你们口袋中的钱，那可能是弄错了。 13带你们的弟弟去见那人吧！ 14愿全能的上帝叫那人怜悯你们，让西缅和便雅悯回来。我若丧子就丧子吧！”
15于是，他们就带着便雅悯、礼物和双倍的钱去埃及见约瑟。 16约瑟看见便雅悯和他们同来，就对管家说：“你带他们到我家里去，宰杀牲畜，预备宴席，中午他们要跟我一起吃饭。” 17管家照约瑟的吩咐，带他们到约瑟家里。 18他们被带到约瑟家后非常害怕，说：“他把我们带到这里来，一定跟上次放在我们口袋中的钱有关。他想害我们，强迫我们做他的奴仆，抢我们的驴。”
19他们走到约瑟的管家跟前，在房门口对他说： 20“先生，我们上次曾来这里买粮。 21但在回家的途中住宿时，我们打开口袋，发现我们带来买粮的钱分毫不少地放在那里。我们把这些钱带回来了， 22又另外带了一些钱来买粮。我们不知道谁把买粮的钱放进了我们的口袋。”
23管家说：“你们放心，不要害怕，你们口袋里那些钱是你们的上帝，你们父亲的上帝赐给你们的。我已经收了你们买粮的钱。”说完就把西缅带出来和他们见面， 24接着带他们进约瑟的家，给他们水洗脚，给他们的驴喂草料。 25他们知道要在那里吃午餐，就预备好礼物，等约瑟中午回来。
26约瑟来了，他们就把带来的礼物献给他，向他俯伏下拜。 27约瑟向他们问好，然后说：“你们提起过你们的老父亲，他还健在、安康吗？” 28他们回答说：“你仆人——我们的父亲仍然健在、安康。”说完了，又向他下拜。 29约瑟抬头看见了自己的同胞弟弟便雅悯，就问道：“这就是你们所说那位最小的弟弟吗？”他又对便雅悯说：“孩子，愿上帝施恩给你。” 30约瑟爱弟之心油然而生，急忙出去找哭的地方。他到自己的房间里哭了一场。
31他洗过脸出来，控制着自己的感情，吩咐人摆饭。 32约瑟自己一桌，他的弟兄们一桌，那些和他们一起吃饭的埃及人一桌，因为埃及人厌恶和希伯来人同席。 33约瑟让他的弟兄们在他对面按照长幼次序坐，他们面面相觑，非常惊讶。 34约瑟吩咐人把自己面前的菜肴分给他们，便雅悯得的那份比其他弟兄多五倍。他们尽情地和约瑟一同吃喝。
Јосифова браћа се враћају у Египат с Венијамином
1Владала је жестока глад у земљи. 2Кад су појели жито које су донели из Египта, рече им њихов отац: „Идите и купите нам мало жита.“
3Јуда му на то рече: „Онај човек нас је изричито упозорио: ’Не излазите ми на очи ако ваш брат не буде с вама.’ 4Ако си спреман да пошаљеш нашег брата с нама, ми ћемо сићи и купићемо ти хране. 5А ако нећеш да га пошаљеш, ни ми нећемо ићи, јер нам је онај човек рекао: ’Не излазите ми на очи ако ваш брат не буде са вама.’“
6Израиљ им рече: „Зашто сте ми нанели бол рекавши том човеку да имате још једног брата?“
7Они му одговорише: „Тај човек нас је помно испитивао о нама и о нашој породици. Питао је: ’Да ли вам је отац још увек жив? Имате ли још којег брата?’ Ми смо му одговорили на питања. Како смо могли знати да ће рећи: ’Доведите свога брата’?“
8Тада Јуда рече своме оцу, Израиљу: „Пошаљи дечака са мном, па да се спремимо и идемо, да останемо на животу и не помремо – ни ми, ни ти, ни наша деца. 9Ја јамчим за њега; мене сматрај одговорним за њега. Ако га не вратим теби и не поставим га пред тебе, нека сам ти крив до века. 10Да нисмо толико оклевали, до сад бисмо се већ два пута вратили.“
11Њихов отац, Израиљ, им рече: „Кад је тако, нека буде. Али, учините ово: понесите у своје торбе најбоље производе земље па однесите на дар оном човеку: мало мелема, мало меда и зачина, те нешто смирне, пистације и бадема. 12Са собом понесите и двоструко више новца, јер морате вратити новац који је стављен одозго у ваше вреће. Можда је била грешка. 13Поведите и свога брата, па се спремите и вратите се оном човеку. 14Нека Бог Свемоћни учини да вам се онај човек смилује, те вам пусти и другог брата и Венијамина. А ако треба да останем без деце, нека останем.“
15Тако они узму дар и двоструко више новца, те поведу Венијамина. Онда се спреме и оду у Египат, па ступе пред Јосифа. 16Кад их је Јосиф видео са Венијамином, рекао је управитељу свога дома: „Одведи ове људе у кућу, а потом закољи једно живинче и приготови га, јер ће они обедовати са мном у подне.“
17Слуга учини како му је Јосиф рекао, те их је одвео у Јосифову кућу. 18Људи су се уплашили кад су били доведени у Јосифову кућу. Мислили су: „Доведени смо овде због новца који нам се нашао у врећама први пут. Сада ће нас напасти и свладати, па ће нас узети за робове заједно с нашим магарцима.“
19Кад су били на улазу у кућу, они приступе управитељу Јосифовог дома и 20обрате му се: „О, господару! Ми смо ту већ једном долазили да купимо хране. 21Али кад смо дошли у преноћиште, отворили смо наше вреће и тамо је био наш новац. Сваки од нас је, у својој врећи, одозго, затекао свој новац, исту своту. Ево, донели смо га са собом. 22Са собом смо понели још новца да купимо хране. Не знамо ко нам је ставио новац у наше вреће.“
23„Будите спокојни! – рече им управитељ. Не плашите се! Ваш Бог и Бог вашег оца је ставио благо у ваше вреће. Ваш новац је стигао к мени.“ Потом им је извео Симеуна.
24Кад их је довео у Јосифову кућу, управитељ им је дао воде да оперу ноге, а њиховим магарцима је дао храну. 25Затим су припремили дар да дочекају Јосифа кад стигне у подне, јер су чули да ће тамо ручати.
26Кад је Јосиф дошао у кућу, они му донесу дарове који су понели са собом и поклоне му се до земље. 27Јосиф их је упитао за здравље, и наставио: „А је ли здрав ваш стари отац о коме сте ми говорили? Да ли је још жив?“
28„Твој слуга, наш отац, још увек је жив и у добром је здрављу“ – одговоре они и дубоко му се поклоне. 29Подигавши поглед, Јосиф опази свога брата Венијамина, сина своје мајке, па упита: „Да ли је ово ваш најмлађи брат о коме сте ми причали?“ Онда дода: „Нека ти Бог подари милост, сине мој!“ 30Јосиф се од самилости потресао видевши свога брата, па је журно изашао напоље тражећи где да се исплаче. Ушао је у једну собу и тамо се исплакао.
31Онда се умио и изашао. Сабравши се, наредио је: „Нека се послужи ручак!“
32Јосифу су служили ручак одвојено, њима су служили одвојено, и Египћанима који су јели с њима су такође служили одвојено. Египћани, наиме, не једу са Јеврејима, јер је то за њих одвратно. 33Пред њим су седели по својој старости, од прворођенца до најмлађег, на шта су се они гледали у чуду. 34Оброци су им се доносили с његовог стола. Међутим, Венијаминов обед је био пет пута већи. Тако су пили и гостили се с њим.
