Нафан обличает Довуда
1Вечный послал к Довуду пророка Нафана. Он пришёл к нему и сказал:
– В одном городе было два человека, один богатый, а другой бедный. 2У богача было очень много мелкого и крупного скота, 3а у бедняка не было ничего, кроме одной маленькой овечки, которую он купил. Он заботился о ней, и она выросла у него вместе с его детьми. Она ела из его тарелки, пила из его чаши и даже спала у него на груди. Она была у него как дочь. 4К богачу пришёл путник, но богач пожалел взять что-либо из своего мелкого или крупного скота, чтобы приготовить пищу для пришедшего к нему путника. Вместо этого он взял овечку бедняка и приготовил её для того, кто пришёл к нему.
5Довуд сильно разгневался на этого богача и сказал Нафану:
– Верно, как и то, что жив Вечный, – человек, который сделал это, заслуживает смерти! 6Он должен заплатить за овечку четырёхкратно, потому что он сделал это и не имел сострадания.
7И Нафан сказал Довуду:
– Ты тот человек! Вот что говорит Вечный, Бог Исроила: «Я помазал тебя царём над Исроилом и избавил тебя от руки Шаула. 8Я отдал тебе дом твоего господина и жён твоего господина отдал в твои объятия. Я дал тебе весь Исроил и Иудею. И если бы всего этого было слишком мало, Я дал бы тебе ещё больше. 9Так почему же ты пренебрёг словом Вечного, сделав зло в Его глазах? Ты поразил хетта Урию мечом и взял его жену себе в жёны. Ты убил его мечом аммонитян. 10Поэтому меч никогда не отступит от твоего дома, так как ты пренебрёг Мной и взял себе в жёны жену хетта Урии».
11Так говорит Вечный: «Я наведу на тебя беду из твоего же дома. У тебя на глазах Я возьму твоих жён и отдам их тому, кто находится рядом с тобой, и он будет спать с твоими жёнами так, что все будут об этом знать. 12Ты сделал это тайно, а Я сделаю это на виду у всего Исроила».
13И Довуд сказал Нафану:
– Я согрешил перед Вечным.
Нафан ответил:
– И Вечный снял с тебя твой грех. Ты не умрёшь. 14Но так как, сделав это, ты дал повод врагам Вечного насмехаться над Ним12:14 Или: «ты надсмеялся над Вечным»., то умрёт твой новорождённый сын.
Смерть сына Довуда
15После этого Нафан ушёл к себе домой. Вечный поразил ребёнка, которого жена Урии родила Довуду, и он заболел. 16Довуд молился Всевышнему о ребёнке. Он постился и проводил ночи в своей комнате лёжа на земле. 17Старейшины его дома стояли рядом с ним, пытаясь поднять его с земли, но он отказывался и не ел с ними никакой пищи.
18На седьмой день ребёнок умер. Слуги Довуда боялись сказать ему, что ребёнок мёртв, так как они думали: «Когда ребёнок был ещё жив, мы говорили с Довудом, но он не слушал нас. Как же нам сказать ему, что ребёнок умер? Он может что-нибудь сделать с собой».
19Довуд заметил, что его слуги перешёптываются, и понял, что ребёнок умер.
– Умер ребёнок? – спросил он.
– Да, – ответили они, – умер.
20Тогда Довуд поднялся с земли. Вымывшись, умастившись благовониями и переодевшись, он пошёл в дом Вечного и помолился. Затем Довуд пошёл в свой дом, где по его приказу ему подали пищу, и поел.
21Слуги спросили его:
– Почему ты поступаешь таким образом? Когда ребёнок был жив, ты постился и плакал. Теперь ребёнок мёртв, а ты встал и ешь!
22Он ответил:
– Когда ребёнок ещё был жив, я постился и плакал. Я думал: «Кто знает? Вдруг Вечный будет милостив ко мне, и ребёнок останется жив». 23Но теперь он умер, и зачем мне поститься? Разве я могу его вернуть? Я пойду к нему, а он ко мне не вернётся.
Рождение Сулаймона
24Затем Довуд утешил свою жену Вирсавию, вошёл к ней и лёг с ней. И она забеременела и родила сына. Он назвал его Сулаймоном. Вечный полюбил его 25и повелел пророку Нафану назвать его Иедидия («возлюбленный Вечным»).
Взятие города Раббы Довудом
(1 Лет. 20:1-3)
26Тем временем Иоав воевал против аммонитской столицы Раббы и взял царскую крепость. 27Он послал к Довуду вестников, говоря:
– Я воевал с Раббой и захватил источники воды в этом городе. 28Итак, собери оставшихся воинов, осади город и возьми его. Иначе я сам возьму город, и он будет назван моим именем.
29Довуд собрал всё войско, пошёл на Раббу и, сразившись, взял её. 30Он снял золотую корону с головы их идола Молоха12:30 Или: «царя». Молох – аммонитский бог, в жертву которому приносились дети (см. ст. 5). По Закону за поклонение Молоху исроильтянам грозила смертная казнь (см. Лев. 18:21; 20:2-5). – корона весила тридцать шесть килограммов12:30 Букв.: «один талант». и была украшена драгоценным камнем – и возложил её на свою голову12:30 Или: «Довуд взял камень с этой короны и поместил его на свою». Существует также мнение, что упомянутые 36 кг золота относились не к весу короны, а к её стоимости.. Довуд взял в городе богатую добычу. 31Он вывел жителей, которые были в нём, заставив их работать пилами, железными кирками и топорами, а также изготавливать кирпичи. Он поступил так со всеми аммонитскими городами. После этого Довуд со всем своим войском вернулся в Иерусалим.
Пророк Натан осуђује Давида
1Господ је послао пророка Натана к Давиду. Кад је дошао к њему, рекао му је: „У једном граду су живела два човека. Један је био богат, а други сиромашан. 2Богаташ је имао веома много ситне и крупне стоке. 3Сиромах није имао ништа осим једног женског јагњета које је купио. Он га је одгојио и оно је расло заједно са њим и његовом децом. Јело је од његове хране, пило из његове чаше и спавало у његовом наручју; било му је као ћерка.
4Једном је богаташу дошао путник. Њему је било жао да узме грло од своје ситне или крупне стоке да угости госта који му је дошао, па је узео сиромахово јагње и зготовио га за човека који му је дошао.“
5Давид се страховито разгневио на тог човека. „Живога ми Господа – рече он Натану – човек који је то учинио заслужује смрт! 6Има да плати четвороструко за јагње зато што је учинио овакву ствар, и није показао самилост.“
7Натан рече Давиду: „Ти си тај човек! Зато говори Господ, Бог Израиљев: ’Ја сам те помазао за цара над Израиљем, и избавио сам те из Саулове руке. 8Дао сам ти кућу твога господара и жене твога господара у твоје крило, и дао сам ти дом Израиљев и Јудин. А да ти је то било мало, ја бих ти дао и више. 9Зашто си презрео реч Господњу и учинио што је зло у његовим очима? Посекао си мачем Урију Хетита а његову жену си узео себи за жену. Убио си га мачем Амонаца. 10Због тога се мач никада неће одмаћи од твога дома, јер си ме презрео и јер си узео жену Урије Хетита да ти буде жена.’
11Говори Господ: ’Ево, подижем на тебе невољу из твог дома, па ћу на твоје очи узети твоје жене и дати их твом ближњему, који ће спавати с твојим женама усред бела дана. 12Ти си то учинио тајно, а ја ћу учинити ово пред свим Израиљем усред бела дана.’“
13Давид рече Натану: „Згрешио сам Господу.“
Натан рече Давиду: „Господ ти је опростио грех: нећеш умрети. 14Ипак, пошто си овим делом подстакао непријатеље Господње на презир, сигурно ће умрети син који ти се родио.“
15Потом се Натан вратио својој кући. А Господ удари дете које је Уријина жена родила Давиду, и оно се тешко разболи. 16Давид се молио Господу за дете; Давид је постио, па је ушао у кућу и преноћио на земљи. 17Старешине његовог дома су стајале око њега настојећи да га подигну са земље, али он није хтео, нити је хтео да једе с њима.
18Седмога дана је дете умрло. Давидове слуге су се бојале да му јаве да је дете мртво, јер су говорили: „Говорили смо му док је дете било живо, па нас није слушао; како да му кажемо да је дете умрло? Учиниће неко зло.“
19Кад је приметио да слуге шапућу, Давид је схватио да је дете умрло. Давид упита своје слуге: „Да ли је дете умрло?“
Они одговорише: „Умрло је.“
20Тада је Давид устао са земље, умио се и пресвукао у другу одећу. Затим је ушао у Дом Господњи и поклонио се. Онда је отишао у своју кућу и тражио да му изнесу храну, те је јео.
21Његове слуге му рекоше: „Зашто ово радиш? Док је дете било живо, постио си и плакао, а сад кад је дете мртво, ти устајеш и једеш.“
22Он одговори: „Док је дете још било живо, постио сам и плакао, мислећи: ’Ко зна? Можда ће се Господ смиловати, па ће дете остати у животу.’ 23Али сада кад је мртво, зашто да постим? Зар могу да га вратим? Ја ћу отићи к њему, али оно се неће вратити мени.“
24Давид је, затим, утешио своју жену Витсавеју. Он је отишао к њој и легао с њом, а она је родила сина коме је он дао име „Соломон“12,24 Соломон значи мирољубив.. Господ га је волео, 25па је то објавио преко пророка Натана, који му је, ради Господа, дао име „Једидија“12,25 Једидија значи Господњи миљеник..
Јоав заузима Раву
26Јоав је напао Раву амонску и заузео царски град. 27Затим је послао гласнике Давиду, рекавши: „Напао сам Раву и заузео градски водовод. 28Стога, скупи сад народ, опколи град и заузми га; иначе ћу ја освојити град, па ће бити назван по мени.“
29Скупивши сав народ, Давид је отишао у Раву, напао је и освојио. 30Давид је с Молохове главе скинуо круну с драгим каменом, која је била тешка таланат12,30 Око 34 kg. злата. Ставише је да краси Давидову главу.12,30 Постоје извесне недоумице о значењу јеврејске речи која је овде преведена са Молох, који је био амонско божанство. Круна која се овде спомиње, а која се налазила на глави идола, била је тешка око тридесет четири килограма. Мало је вероватно да би Давид носио тако тешку круну. Други коментатори сматрају да је круна узета с главе равског цара, што такође представља проблем. Најприхватљивије објашњење је да је драги камен с те круне Давид ставио на своју круну. Из града је однео и врло велики плен. 31Одвео је и народ који је живео у њему и поставио га да ради с тестерама, гвозденим пијуцима и гвозденим секирама, а друге је послао да раде у цигланама. Тако је урадио са свим амонским градовима. Потом се Давид са свим народом вратио у Јерусалим.
