Священное Писание (Восточный перевод), версия для Таджикистана

1 Царств 1:1-28

Семья Элканы

1Был некий человек из Раматаима, цуфит1:1 Или: «из Раматаим-Цуфима». из нагорий Ефраима, которого звали Элкана. Он был сыном Иерохама, сына Элиху, сына Тоху, сына Цуфа, и жил на земле, принадлежащей ефраимитам. 2У Элканы было две жены. Одну звали Ханна, а другую – Фенанна. У Фенанны были дети, у Ханны же их не было.

3Из года в год Элкана ходил из своего города в Шило1:3 В это время в Шило (к северу от Иерусалима, на территории рода Ефраима) находился священный шатёр., чтобы поклониться и принести жертву Вечному1:3 Вечный – на языке оригинала: «Яхве». Под этим именем Всевышний открылся Мусо и народу Исроила (см. Исх. 3:13-15). См. пояснительный словарь., Повелителю Сил. Хофни и Пинхас, два сына Илия, были там священнослужителями Вечного. 4Всякий раз, когда Элкана приносил жертву, он давал часть жертвенного мяса своей жене Фенанне и всем её сыновьям и дочерям. 5Но Ханне он давал двойную часть, потому что любил её, хотя Вечный и не давал ей детей. 6И оттого что Вечный не давал Ханне детей, её соперница жестоко изводила и унижала её. 7Так продолжалось из года в год. Всякий раз, когда Ханна ходила в дом Вечного, соперница изводила её, и та плакала и не ела.

8Элкана говорил ей:

– Ханна, почему ты плачешь? Почему не ешь? Почему скорбит твоё сердце? Разве я не значу для тебя больше, чем десять сыновей?

Обет Ханны и рождение Самуила

9Однажды, когда они уже поели и попили в Шило, Ханна встала. А священнослужитель Илий сидел у дверей святилища Вечного. 10Скорбя душой, Ханна горько плакала и молилась Вечному. 11Она дала обет, говоря:

– О Вечный, Повелитель Сил, если Ты только посмотришь на горе Своей рабыни и вспомнишь меня, если не забудешь Свою рабыню, но дашь ей сына, то я отдам его Тебе на всю его жизнь, и бритва никогда не коснётся его головы1:11 Ханна обещала посвятить своего сына Вечному, т. е. она дала за него обет назорейства, но не на время, как это обычно практиковалось, а на всю жизнь. Об обете назорейства см. Чис. 6:1-21..

12Пока она молилась Вечному, Илий следил за её губами. 13Ханна молилась в сердце, её губы двигались, но голоса слышно не было. Илий подумал, что она пьяна, 14и сказал ей:

– Долго ли ты ещё будешь пьяной? Протрезвись от вина!

15– Нет, мой господин, – ответила Ханна, – я глубоко скорблю. Я не пила ни вина, ни пива. Я изливаю душу перед Вечным. 16Не думай, что твоя рабыня – нечестивая женщина, я молилась здесь из-за великой боли и печали.

17Илий ответил:

– Иди с миром, и пусть Бог Исроила даст тебе то, о чём ты Его просила.

18Она сказала:

– Пусть твоя рабыня найдёт расположение в твоих глазах.

Затем она пошла своей дорогой, поела, и лицо её уже больше не было печально.

19На следующее утро они встали рано, поклонились Вечному и пустились в обратный путь к себе домой, в Раму.

Элкана лёг со своей женой Ханной, и Вечный исполнил её просьбу. 20Через некоторое время Ханна забеременела и родила сына. Она назвала его Самуил («выпрошенный у Всевышнего»)1:20 О переводе имён и названий см. приложение VI., говоря: «Я назвала его так, потому что просила его у Вечного».

Ханна посвящает Самуила Вечному

21В следующий раз, когда Элкана вместе со всей своей семьёй отправился принести жертву Вечному и исполнить обет, 22Ханна не пошла.

Она сказала мужу:

– После того как ребёнок будет отнят от груди, я отведу его в Шило, чтобы он предстал перед Вечным. Он останется там жить навсегда.

23– Поступай, как тебе угодно, – сказал ей муж. – Оставайся здесь, пока не отнимешь его от груди. И пусть Вечный утвердит твоё слово.

Она оставалась дома и кормила своего сына до тех пор, пока не настало время отнимать его от груди. 24После того как он был отнят от груди, она повела мальчика в Шило в дом Вечного. Ханна взяла с собой трёхлетнего быка1:24 Или: «трёх быков»., небольшой мешок1:24 Букв.: «одну ефу». муки и бурдюк вина.

25Заколов быка и взяв его, Ханна с мальчиком пришли к Илию, 26и она сказала священнослужителю:

– Верно, как и то, что ты жив, мой господин, – я та самая женщина, которая стояла здесь, рядом с тобой, молясь Вечному. 27Я молилась об этом ребёнке, и Вечный дал мне то, о чём я Его просила. 28Теперь я отдаю его Вечному. Пусть он принадлежит Вечному всю его жизнь.

И они поклонились там Вечному.

New Serbian Translation

1. Књига Самуилова 1:1-28

Рођење Самуилово

1Био један човек из Раматајима софимског, из Јефремове горе. Он се звао Елкана, а био је син Јероама, сина Елијуја, сина Тохуа, сина Суфова, Јефремовац 2Имао је две жене. Једна се звала Ана, а друга Фенина. Фенина је имала деце, а Ана није имала деце.

3Тај човек је сваке године одлазио из свог града у Силом да се тамо поклони, и принесе жртву Господу над војскама. Два Илијева сина, Офније и Финес, били су тамо свештеници Господњи.

4На дан када је Елкана приносио жртву, својој жени, Фенини, и свим њеним синовима и ћеркама дао је по један жртвени део. 5Међутим, Ани је дао два жртвена дела, зато што ју је волео, иако јој је Господ затворио материцу. 6А њена супарница јој је загорчавала живот, понижавајући је што јој је Господ затворио материцу. 7То се дешавало из године у годину. Кад год би Ана одлазила у Дом Господњи, Фенина би је понижавала. Зато је Ана плакала и није јела. 8Њен муж јој је говорио: „Ана, зашто плачеш? Зашто не једеш? Зашто ти је срце тужно? Нисам ли ти ја важнији од десет синова?“

9Кад су завршили са јелом и пићем у Силому, Ана је устала. А Илије, свештеник, седео је на столици код довратка Дома Господњег. 10Огорчене душе Ана се помолила Господу горко плачући. 11Тада се заветовала рекавши: „Господе над војскама! Ако заиста погледаш на муку своје слушкиње и сетиш ме се, и не заборавиш своју слушкињу, него даш својој слушкињи мушко чедо, ја ћу га дати Господу за све дане његовог живота, те бритва неће прећи преко његове главе.“

12Док се она тако дуго молила пред Господом, Илије је мотрио на њена уста. 13Ана се молила у себи, само су јој се усне мицале. Глас јој се није чуо, па је Илије мислио да је пијана. 14Илије јој рече: „Колико ћеш још бити пијана? Окани се вина!“

15Ана му одговори: „Не, мој господару. Ја сам жена ојађене душе. Нисам пила ни вина ни жестока пића, већ изливам своју душу пред Господом. 16Не сматрај своју слушкињу неваљалом женом, јер сам све до сад говорила од велике тегобе и јада.“

17Илије одврати: „Иди у миру. Нека ти Бог Израиљев да оно што си тражила од њега.“

18А она рече: „Само да твоја службеница стекне твоју наклоност.“ Тада је жена отишла својим путем, па је јела, а лице јој више није било тужно.

19Ујутро су устали и поклонили се Господу, па су се вратили. Кад су дошли кући у Раму, Елкана леже са својом женом Аном, и Господ је се сети. 20Након извесног времена Ана затрудни и роди сина. Дала му је име „Самуило“, јер је рекла: „Измолила сам га од Господа.“

Ана посвећује Самуила

21Кад је тај човек, Елкана, са свим његовим домом ишао горе да принесе Господу годишњу жртву и испуни свој завет, 22Ана није ишла, јер је рекла своме мужу: „Кад одојим дечака, одвешћу га да се појави пред Господом, па ће тамо остати заувек.“

23Елкана рече својој жени: „Учини што ти се чини добрим. Остани док га не одојиш. Само нека Господ испуни своју реч.“ Тако је жена остала кући и дојила свог сина, док га није одојила. 24Чим га је одојила, повела га је са собом узевши трогодишњег јунца, ефу1,24 Око 16 kg. брашна, и мешину вина и довела га у Дом Господњи у Силому. А дечак је још био мали.

25Кад су заклали јунца, одвели су дечака Илију. 26Тада је Ана рекла: „Опрости, господару! Живота ми твога, господару, ја сам она жена која је стајала ту до тебе и молила се Господу. 27За овог дечака сам се молила, и Господ ми је дао оно што сам тражила од њега. 28Зато га ја дајем натраг Господу, да припада Господу док је жив.“ Тада се поклонише Господу.