1А теперь они надо мной смеются –
те, кто младше меня,
чьих отцов я бы погнушался
поместить с собаками при моих стадах.
2И к чему мне сила их рук,
если в них истощилась мощь?
3Нищетой и голодом изнурены,
бродят они в опалённой земле30:3 Или: «гложут они опалённую землю».,
в разорённом краю, во мраке.
4У кустов собирают горькие травы,
и корни дрока – их еда30:4 Или: «дрова»..
5Гонят их из среды людей
и, как ворам, кричат им вслед.
6Им велят селиться в оврагах долин,
среди скал и в расщелинах земли.
7Воют они среди зарослей
и жмутся друг к другу под тёрном.
8Отверженный, безымянный сброд,
изгнанный из страны.
9А теперь они песней меня язвят,
посмешищем для них я стал.
10Гнушаются меня, избегают меня
и в лицо мне плевать не стыдятся.
11Всевышний сделал меня слабым и беспомощным30:11 Букв.: «Он развязал мою верёвку и поразил меня».,
и они распоясались предо мной.
12Эти отродья нападают на меня с правого боку,
гоняют меня с места на место
и на погибель мне готовят осаду.
13Заграждают мне путь;
всё творят на беду мне –
и никто их не сдерживает30:13 Или: «безо всякой помощи»..
14Как сквозь брешь на меня идут,
всё круша, на меня бросаются.
15Ужасы ринулись на меня;
моя слава развеяна, точно ветром,
и уплыло, как облако, благоденствие.
16И теперь угасает во мне моя жизнь;
обступили меня дни скорби.
17Ночью ноют кости мои;
боль меня гложет, не зная покоя.
18Всевышний хватает одежду мою неистово;
Он давит меня, как воротник рубахи.
19В грязь поверг Он меня,
я стал как прах и пепел.
20Я зову Тебя, о Всевышний, но нет ответа;
встаю, но Ты лишь смотришь на меня.
21Ты безжалостным стал ко мне;
мощью руки Своей гонишь меня.
22Ты подхватил, помчал меня в вихре;
Ты швыряешь меня прямо в рокочущую бурю.
23Я знаю: Ты к смерти меня ведёшь,
в дом, уготованный всем живущим.
24О, никто не поднимет руку на бедняка,
когда тот зовёт на помощь в своём несчастье!
25Не плакал ли я о тех, кто в беде?
Разве о бедных душа моя не скорбела?
26Но когда я ждал добра, пришло зло;
уповал я на свет, но настала тьма.
27Сердце тревогой объято, покоя не ведает;
для меня настали дни скорби.
28Хожу почерневший, но не от солнца;
встаю перед людьми и взываю о помощи.
29Я теперь брат шакалам
и друг совам.
30Кожа моя чернеет и шелушится;
в лихорадке горит тело.
31На плач настроена моя арфа,
и свирель моя – на напев печальный.
1А сад ми се смеју млађи од мене,
они чије очеве нисам хтео
ни са псима стада свога!
2А и шта бих са њихових руку снагом?
Усахла је та снага у њима.
3Спарушени су од беде и глади,
ти што глођу штагод по пустари,
у сумраку, по рушевинама и развалинама.
4Они чупају слез по честарима
и корен смреке себи за храну.
5Отерани су из друштва,
људи на њих вичу као на лопова.
6Ено их у јаругама потока,
коначе по јамама у земљи и по камењарима.
7Запомажу међу грмљем,
скупљају се у копривама.
8Синови су безумника,
сој безимених из земље протераних.
9А сад сам им песма ругалица,
постао сам прича за њих!
10Гаде ме се, стоје издалека,
не либе се да ме у лице пљуну.
11Јер Бог је развезао мог шатора уже,
ударио ме је, а људи се на мене разуларише.
12Мени с десна диже се младалачка руља,
терају ме да бежим,
против мене насипају бедеме пропасти.
13Руше ми путеве,
успешно ме разарају
и за то им помоћ није потребна.
14Навиру ко кроз широк процеп,
наваљују преко развалина.
15Ненадане страхоте пале су на мене,
попут ветра разгоне ми достојанство,
а моје спасење нестаде ко облак.
16Сад се душа моја разлила у мени,
јер су ме сустигли дани јада.
17Кости моје ноћ пробада у мени,
болови ме глођу без престанка.
18Одора се моја изобличила од силе велике,
сапела ме као крагна од тунике моје.
19Он ме је у блато бацио,
сад сам налик праху и пепелу.
20За помоћ ја теби вапим,
ал’ се не одазиваш;
а када сам стао,
на мене си пажњу обратио.
21У крвника мога си се претворио,
силом руке своје си ме спопао.
22Винуо си ме да ветар зајашем,
растапаш ме у олуји.
23Јер ја знам да ме у смрт одводиш,
у кућу састанка свих који су живи.
24Али нико не пружа руку своју руини,
макар да за помоћ вапи у пропасти својој.
25Зар ја нисам заплакао ради невољника?
Зар ми душа зајецала није ради убогога?
26Али кад сам чекао на добро,
зло је дошло;
када сам се понадао светлу,
пристигла је тама.
27Утроба је моја устрептала и није се примирила,
дани патње су ме задесили.
28Поцрнео ходам, али не од сунца;
устајем у збору и вичем за помоћ.
29Збратимљен сам са шакалима,
пријатељ сам нојевима.
30Поцрнела кожа је на мени,
од грознице цвокоћу ми кости.
31Моја лира сад је за кукњаву,
а свирала моја за плач нарикача.
