Аюб подводит итог
1И продолжил Аюб своё рассуждение:
2– Верно, как и то, что жив Всевышний, отказавший мне в справедливости,
Всемогущий, наполнивший мою душу горечью, –
3пока дышит во мне моя жизнь
и дыхание Всевышнего в моих ноздрях,
4не скажут неправды мои уста,
и язык мой обмана не произнесёт.
5Никогда не признаю вас правыми;
пока не умру, не оставлю своей непорочности.
6Я держусь за свою правоту и не отступлю от неё;
не упрекнёт меня совесть моя, пока я жив.
7Да сочтётся злодеем мой враг,
противник мой – неправедным!
8Ведь что за надежда у безбожника,
когда приходит ему конец,
когда Всевышний лишает его жизни?
9Разве услышит Всевышний его крик,
когда придёт на него беда?
10Разве станет он радоваться о Всемогущем
и во всякое время к Всевышнему взывать?
11Я поведаю вам о великой силе Всевышнего
и путей Всемогущего не утаю.
12Притом вы и сами всё видели.
Зачем же вы так пустословите?
13Вот удел злодеям от Всевышнего,
вот наследие, что примет гонитель от Всемогущего:
14пусть много у него детей – сгубит их меч,
и его потомству не хватит пищи.
15Мор похоронит оставшихся после него,
и вдовы их не оплачут.
16Пусть он наберёт серебра, как пыли,
и приготовит одежды, как грязи,
17что он приготовил, наденет праведник,
и поделят невинные серебро.
18Дом, который Он строит, столь же непрочен,
как и кокон моли или как шалаш сторожа.
19Он уснёт богачом, но таким не встанет:
откроет глаза, и нет ничего.
20Ужас настигнет его, как паводок;
ночью прочь умчит его смерч.
21Палящий ветер его подхватит
и с места его снесёт;
22без жалости ринется на него,
когда он побежит от него стремглав.
23Только руками о нём всплеснут,
да посвистят ему вослед.
Последње речи Јова пријатељима
1А Јов је наставио своје казивање овим речима:
2„Живога ми Бога који ми је ускратио право
и Свемоћног што ми душу огорчи;
3док у мени даха има
и Божијег духа у мом носу;
4усне моје неће говорити неправду,
мој језик неће изустити обману.
5Далеко од мене било да изјавим како сте у праву!
Док ме има не одустајем од своје честитости.
6Држаћу се праведности своје, нећу је пустити;
све док живим савест моја ме запећи неће.
7Душманин мој нека прође као покварењак,
као злотвор нека прође онај што се диже на ме.
8Јер каква је нада безбожника када је сасечен,
када Бог му душу узме?
9Чује ли Бог вапај његов
кад на њега невоља дође?
10Радује ли се Свемоћноме
и зове ли Бога у доба свако?
11Ја ћу вас поучити о Божијој руци,
нећу да вам кријем наум Свемоћнога.
12Ето, сви ви сте видели ово,
па зашто онда улудо говорите бесмислице?
13Таква је од Бога судбина за зликовца,
наследство Свемоћног што примају окрутни!
14Макар и да му се деца рађају, за мач се рађају;
потомство му никад хлеба неће бити сито.
15Преживеле ће му покопати зараза,
а удовице им закукати неће.
16Макар да згрне сребра ко да је прашина,
и спреми одеће као да је земља;
17све што спреми обући ће праведник,
а сребро ће да раздели недужни.
18Попут мољца кућу себи зида,
као да је колибица што је чувар прави.
19Лећи ће богат тад и никад више,
кад очи своје отвори – ничег више нема.
20Ненадане страхоте ко бујице односе га,
олуја га ноћу краде.
21Подиже га ветар са истока, одлетеће,
свитлаће га са места његовог.
22Сјуриће се на њега, штедети га неће
док он буде стрмоглавце бежао од руке његове.
23И пљескаће својим рукама над њим,
и звиждаће га са његовог места.
