1Мне опротивела жизнь,
дам волю моей жалобе,
буду говорить в горечи души.
2Я Всевышнему скажу: «Не осуждай меня.
Скажи же, что Ты против меня имеешь?
3Или Тебе нравится быть жестоким,
презирать создание Своих рук,
одобряя замыслы нечестивых?
4Разве у Тебя такие же глаза, как у смертных?
Разве смотришь Ты так же, как смотрят они?
5Разве Твои дни, как дни смертных,
и года, как у человека,
6что Ты торопишься найти мою вину
и выискать мой грех –
7хоть и знаешь, что я невиновен?
Никто меня от Тебя не спасёт.
8Руки Твои вылепили и создали меня,
а теперь Ты губишь меня?
9Вспомни, что Ты вылепил меня, как из глины.
Неужели ныне вернёшь меня в прах?
10Не Ты ли в утробу излил меня, как молоко,
и там сгустил меня, как творог,
11кожей и плотью меня одел,
костями и жилами скрепил?
12Ты мне жизнь даровал и явил мне милость,
и Твоей заботой хранился мой дух.
13Но вот то, что Ты в сердце Своём сокрыл,
и я знаю, что Ты это задумал:
14если я согрешу, Ты выследишь
и не оставишь без наказания.
15Если я виновен – горе мне!
Но если и прав, мне головы не поднять,
потому что горю от стыда
и пресыщен бедствием.
16Если голову подниму,
Ты бросаешься на меня, как лев,
вновь и вновь поражая меня устрашающей силой.
17Приводишь новых свидетелей против меня,
умножаешь против меня Свой гнев
и свежие войска бросаешь на меня.
18Зачем Ты дал мне родиться?
Лучше бы я умер, и никто бы меня не увидел.
19Как бы я хотел никогда не жить,
сразу из утробы перенестись в могилу!
20Разве дни моей жизни не кратки?
Отступи от меня, чтобы утешиться мне на миг,
21прежде чем в путь безвозвратный отправлюсь,
в край мрака и смертной мглы,
22в землю кромешной ночи,
в тот неустроенный край смертной мглы,
где сам свет подобен тьме».
1Души ми се живот огадио!
Над собом ћу жалопојком зажалити,
јадаћу се у чемеру душе своје.
2Богу ћу рећи: ’Не осуђуј ме!
Објави ми за шта ме оптужујеш
3Зар ти је мило да тлачиш,
да одбациш дело својих руку,
а да се смешиш над наумом зликовачким?
4Зар ти имаш очи човекове,
па да видиш то што људи гледају?
5Јесу ли ти дани смртникови дани
и године твоје као век човека;
6па кривице моје испитујеш
и за грехом мојим трагаш?
7А ти знаш да кривац нисам,
да из твоје руке избављења нема!
8Уобличише ме твоје руке, саздаше ме,
а ти ме прождиреш.
9Сети се, молим те,
да си ме ко глину створио,
па зар ћеш у прашину да ме вратиш?
10Ниси ли ме ко млеко излио
и згрушао попут сира?
11Ниси ли ме обукао у кожу и месо;
ниси ли ме изаткао костима и венама?
12Дао си ми и живот и милост,
својим си старањем дух ми очувао.
13Али, све ове ствари си сакрио у срцу своме,
и знам да је то било у теби!
14Ако бих и згрешио, ти би бдео нада мном;
не би ме помиловао због кривице моје.
15Ако сам био злотвор, јао мени!
Ако сам био праведан, главу своју уздизао нисам.
Али ја се давим у срамоти
и свестан сам беде своје!
16Уздигнем ли се, као лав ме ловиш
и поново на мени величанство своје показујеш.
17Против мене нове сведоке доводиш,
љутиш се на мене све више
и војску за војском против мене шаљеш.
18Зашто си ме извадио из мајчиног крила?
Да сам барем издахнуо, да ме око угледало није!
19Био бих као да ме никад није било,
од мајчиног крила до гроба би ме однели.
20Зар моји дани нису малобројни?
Доста више! Прођи ме се,
дај ми да се мало развеселим;
21пре него одем у земљу неповрата,
ноћи и мрака најгушћег;
22у земљу крајње таме,
дубоког црнила и нереда,
где је и светло као потпуни мрак.’“
