Священное Писание (Восточный перевод), версия для Таджикистана

Начало 31:1-55

Побег Якуба и его семьи от Лобона

1Якуб услышал, как сыновья Лобона говорили: «Якуб забрал всё, чем владел отец наш, и скопил себе богатство за счёт нашего отца». 2И Якуб заметил, что Лобон относится к нему не так, как раньше.

3Вечный сказал Якубу:

– Возвращайся в землю отцов, к своей родне, и Я буду с тобой.

4Якуб послал сказать Рахиле и Лии, чтобы они вышли в поле, где были его отары. 5Он сказал им:

– Я вижу, что ваш отец относится ко мне не так, как прежде, но Бог моего отца со мной. 6Вы знаете, что я работал на вашего отца изо всех сил, 7а ваш отец обманывал меня, десять раз меняя мою плату. Но Всевышний не дал меня ему в обиду. 8Если он говорил: «Платой твоей будут крапчатые», то весь скот рождал крапчатых, а если он говорил: «Платой твоей будут пёстрые», то весь скот рождал пёстрых. 9Так Всевышний забрал скот у вашего отца и отдал мне.

10Однажды, в то время, когда спаривается скот, мне приснился сон: я поднял взгляд и увидел, что козлы, покрывавшие коз, были пёстрыми, крапчатыми или пятнистыми. 11Ангел Всевышнего сказал мне во сне: «Якуб». Я ответил: «Я здесь». 12Он сказал: «Взгляни, и ты увидишь: все козлы, покрывающие скот, – пёстрые, крапчатые или пятнистые, потому что Я увидел, как обошёлся с тобой Лобон. 13Я – Всевышний, явившийся тебе в Вефиле, где ты возлил масло на памятник и поклялся Мне; оставь же немедленно эту землю и возвращайся в землю, где ты родился».

14Рахиля и Лия ответили:

– Да есть ли у нас ещё доля в наследстве отца? 15Разве не видно, что он считает нас за чужих? Он продал нас и истратил то, что за нас выручил. 16Конечно же, всё богатство, которое Всевышний забрал у отца, принадлежит нам и нашим детям, так что поступай, как велит тебе Всевышний.

17Якуб посадил детей и жён на верблюдов, 18погнал весь скот впереди себя и, взяв всё добро, которое он скопил в Паддан-Араме, отправился в путь к своему отцу Исхоку в землю Ханона.

19Когда Лобон ушёл стричь овец, Рахиля украла его божков. 20А Якуб обманул арамея Лобона, не известив его о своём уходе. 21Он бежал со всем своим имуществом и, перейдя реку Евфрат, направился к нагорьям Галаада.

Лобон заключает с Якубом договор

22На третий день Лобону сообщили, что Якуб бежал. 23Взяв с собой родственников, он погнался за Якубом и через семь дней настиг его в нагорьях Галаада. 24Но ночью, во сне, Всевышний явился арамею Лобону и сказал ему: «Берегись, не говори ничего Якубу: ни хорошего, ни плохого».

25Лобон догнал Якуба. Якуб уже поставил шатёр в нагорьях Галаада, и Лобон с роднёй тоже стали там лагерем. 26Лобон сказал Якубу:

– Что ты сделал? Ты обманул меня и увёл моих дочерей, как пленников на войне. 27Почему ты убежал тайком? Почему ты не сказал мне, чтобы я мог проводить тебя с радостью и с песнями, под музыку бубна и арфы? 28Ты не дал мне даже поцеловать на прощание внуков и дочерей. Ты поступил безрассудно. 29В моих силах причинить тебе зло, но прошлой ночью Бог твоего отца сказал мне: «Берегись, не говори Якубу ничего: ни хорошего, ни плохого». 30Допустим, ты ушёл, потому что тебе не терпелось вернуться в дом отца, но зачем ты украл моих божков?

31Якуб ответил Лобону:

– Я боялся, потому что думал, что ты силой отнимешь у меня своих дочерей. 32Если же ты найдёшь у кого-нибудь здесь своих божков, тому не жить. В присутствии родни смотри сам, есть ли у меня что-нибудь твоё, и если есть, то забирай обратно.

Якуб не знал, что божков украла Рахиля.

33Лобон обыскал шатёр Якуба, шатёр Лии и шатёр двух служанок, но ничего не нашёл. После шатра Лии он вошёл в шатёр Рахили. 34Рахиля же взяла домашних божков, положила их в верблюжье седло и села на них. Лобон обыскал весь шатёр, но ничего не нашёл.

35Рахиля сказала отцу:

– Не гневайся, мой господин: я не могу встать перед тобой, потому что у меня то, что обычно бывает у женщин.

Как он ни искал, он не смог найти своих божков.

36Якуб был вне себя от гнева и стал выговаривать Лобону:

– В чём моё преступление? – спросил он. – Какой грех я совершил, что ты пустился за мной в погоню? 37Ты обыскал всё моё добро – что ты нашёл из своего имущества? Положи, что нашёл, перед твоей и моей роднёй, и пусть они нас рассудят. 38Двадцать лет я прожил у тебя: твои овцы и козы не выкидывали, баранов из твоих отар я не ел. 39Растерзанных диким зверем я не приносил к тебе, но сам возмещал убытки; ты же требовал с меня платы за всё, что было украдено, – днём ли это случилось или ночью. 40Вот каково мне было: зной палил меня днём, холод терзал меня ночью, и сон бежал от моих глаз. 41Таковы были те двадцать лет, что я жил в твоём доме. Я работал на тебя четырнадцать лет за двух твоих дочерей и шесть лет за скот, а ты десять раз менял мою плату. 42Если бы не был со мной Бог моего отца, Бог Иброхима, Тот, Кого боялся Исхок, то ты, конечно, отослал бы меня с пустыми руками. Но Всевышний увидел мои лишения и труд моих рук и рассудил нас прошлой ночью.

43Лобон ответил Якубу:

– Эти дочери – мои дочери, дети – мои дети, и стада – мои стада; всё, что ты видишь, – моё. Но что же я могу теперь сделать с моими дочерьми или с детьми, которых они родили? 44Давай же заключим договор, ты и я, и пусть он будет свидетельством между нами.

45Якуб взял камень и поставил его памятным знаком. 46Он сказал своей родне:

– Наберите камней.

Они набрали камней, сложили их в кучу и сели есть возле неё. 47Лобон назвал её Иегар-Сахадута, а Якуб назвал её Гал-Ед. 48Лобон сказал:

– Эта насыпь – свидетельство между тобой и мной сегодня.

Вот почему её назвали Гал-Ед («насыпь свидетельства»)31:47-48 Гал-Ед – название, данное Якубом на еврейском языке, а Иегар-Сахадута значит то же самое, но на арамейском языке., 49а также Мицпа («сторожевой пост»), ведь он сказал:

– Пусть Вечный смотрит за тобой и мной, когда мы будем вдали друг от друга. 50Если ты будешь плохо обходиться с моими дочерьми или возьмёшь себе других жён, кроме моих дочерей, и даже если я об этом ничего не узнаю, помни, что Всевышний – Свидетель между тобой и мной.

51Ещё Лобон сказал Якубу:

– Вот груда камней и памятный столб, который я поставил между тобой и мной. 52Эти камни – свидетельство, и этот памятный столб – во свидетельство того, что я не перейду за эту груду камней на твою сторону, чтобы причинить тебе зло, и ты не перейдёшь за этот памятный знак и груду камней на мою сторону, чтобы причинить мне зло. 53Пусть Бог Иброхима и бог Нахора, боги их отцов, судят между нами.

И Якуб поклялся Тем, Которого боялся его отец Исхок. 54Он принёс жертву там, в нагорье, и пригласил своих родственников разделить трапезу. Они поели и переночевали там, 55а рано утром Лобон поцеловал внуков и дочерей, благословил их и отправился домой.

New Serbian Translation

1. Мојсијева 31:1-55

Јаков бежи из Харана

1Чуо је Јаков да Лаванови синови говоре: „Јаков је присвојио све што припада нашем оцу. Све ово богатство је стекао од имовине нашег оца.“ 2Јаков је приметио и по Лавановом лицу да се овај према њему не држи као раније.

3Тада Господ рече Јакову: „Врати се у земљу својих отаца, у свој родни крај, и ја ћу бити с тобом.“

4Јаков је тада позвао Рахиљу и Лију у поље где је било његово стадо, 5и рекао им: „Видим по лицу вашег оца да се не држи према мени као раније. Али са мном је био Бог мога оца. 6Ви и саме знате да сам за вашег оца радио свом својом снагом. 7Међутим, ваш отац ме је варао и десет пута ми мењао плату. Ипак, Бог му није допустио да ми нанесе штету. 8Ако би он рекао: ’Свако шарено грло ће ти бити плата’, онда би цело стадо младило шарену младунчад. А ако би рекао: ’Свако пругасто грло ће ти бити плата’, онда би стадо младило пругасту младунчад. 9Тако је Бог узимао стоку од вашег оца и давао је мени.

10Једном, кад се стадо парило, у сну сам видео да су јарци који су се парили с козама били пругасти, местимично бели и шарени. 11Тада ме је Анђео Божији позвао у сну: ’Јакове!’ Ја се одазвах: ’Ево ме!’ 12Анђео ми рече: ’Подигни свој поглед и уочи да су сви јарци који се паре с козама, пругасти, местимично бели и шарени. Видео сам, наиме, све што ти је Лаван учинио. 13Ја сам Бог који ти се објавио у Ветиљу, где си помазао стуб и где си учинио завет са мном. Зато се сад спреми и напусти ову земљу, па се врати у своју родну земљу.’“

14Рахиља и Лија му одговоре на то: „Зар ми још имамо икакав део наследства у дому нашег оца? 15Није ли на нас гледао као на туђинке? Нас је продао, а новац који је за нас добио је потрошио! 16Све то богатство што га је Бог узео од нашег оца припада нама и нашој деци. Зато учини све што ти је Бог рекао.“

17Тада се Јаков спреми, те посади своју децу и своје жене на камиле. 18Затим потера сву своју стоку пред собом, сву своју имовину коју је стекао, стоку коју је сабрао у Падан-Араму, па се запути к своме оцу, Исаку, у хананску земљу.

19Кад је Лаван отишао да стриже своје овце, Рахиља је украла кућне идоле који су припадали њеном оцу. 20Јаков је, пак, заварао Лавана Арамејца тиме што није дао да овај наслути да ће он побећи. 21Тако је Јаков побегао са свим што је било његово. Прешао је реку Еуфрат и запутио се према галадском горју.

Лаван иде у потеру за Јаковом

22Трећег дана су јавили Лавану да је Јаков побегао. 23Овај је тада повео своје рођаке и кренуо у потеру за Јаковом седам дана хода. Стигао га је код брда Галад. 24Али Бог је дошао к Арамејцу Лавану ноћу, у сну и рекао му: „Пази да не предузимаш ништа против Јакова, ни добро ни зло.“

25Лаван је, дакле, стигао Јакова. Јаков је поставио свој шатор на једном брду, а Лаван је са својим рођацима поставио свој шатор на брду Галад. 26Лаван рече Јакову: „Шта си то урадио? Обмануо си ме и побегао са мојим ћеркама као да су ратне заробљенице. 27Зашто си тајно побегао и обмануо ме? Да си ми рекао да идеш ја бих те испратио с весељем и песмом, уз бубњеве и лире. 28А ниси ми дао ни да изљубим своју унучад и своје ћерке. Заиста си лудо поступио. 29У мојој је моћи да вам наудим. Али Бог твога оца ми је прошле ноћи рекао: ’Пази да не предузимаш ништа против Јакова, ни добро, ни зло.’ 30У реду, сад, отишао си јер си чезнуо за очинским домом, али зашто си украо моје богове?“

31Јаков одговори Лавану: „Био сам се уплашио, јер сам мислио да ћеш отети своје ћерке од мене. 32А ако код кога нађеш своје богове, тај неће остати на животу. Покажи овде пред нашим рођацима шта ја то имам код себе што је твоје, па носи!“ Јаков, наиме, није знао да је Рахиља украла идоле.

33Лаван је ушао у Јаковљев шатор, па у шатор Лије, те у шатор двеју слушкиња, али тамо ништа није нашао. Онда је изашао из Лијиног шатора и ушао у Рахиљин. 34Рахиља је, пак, узела идоле и ставила их у седло своје камиле и села на њих. Лаван је претражио цели шатор, али идоле није нашао.

35А Рахиља је рекла своме оцу: „Нека се не љути мој господар што не могу да устанем пред њим; снашло ме је, наиме, оно што обичава у жена.“ Тако је Лаван тражио, али није могао да нађе идоле.

36Тада је Јаков плануо и стао да се препире с Лаваном: „Које је то моје злодело и која је моја кривица, те ме тако прогањаш? 37Ево, испреметао си цело моје покућство, па какав си предмет из свога дома пронашао? Стави га овде, пред моју и твоју родбину, па нек они пресуде између нас двојице.

38За ових двадесет година колико сам био с тобом, твоје овце и козе се нису јаловиле, нити сам јео од овнова из твога стада. 39Оно што би дивља звер растргла, теби нисам доносио, него бих губитак сам надокнадио. То си захтевао од мене без обзира да ли је грло било украдено дању или ноћу. 40Дању ме је сатирала жега, а ноћу хладноћа. Сан се није спуштао на моје очи. 41Од ових двадесет година које сам провео у твојој кући, четрнаест година сам ти служио за твоје две ћерке, а шест година за твоје стадо, иако си ми мењао плату десет пута. 42Да са мном није био Бог мога оца, Бог Авра̂мов и Страх Исаков, ти би ме отпустио празних руку. Али Бог је видео моју муку и труд мојих руку, те је синоћ пресудио.“

43Лаван одговори Јакову: „Ћерке су моје ћерке, деца су моја деца, стадо је моје стадо и све што видиш је моје. А ипак, шта данас могу да учиним овим својим ћеркама или деци коју су родиле? 44Стога, хајде да ја и ти склопимо савез, па да то буде сведок између мене и тебе.“

45Јаков је тада узео један камен и усправио га као стуб. 46Онда је рекао својим рођацима: „Сакупите камење.“ Они су узели камење и начинили од њега гомилу. Затим су заједно јели код те гомиле. 47Лаван ју је назвао Јегар-Сахадута31,47 Јегар-Сахадута на арамејском значи Гомила сведочанства., а Јаков је назвао Галед31,47 Галед на јеврејском значи исто што и Јегар-Сахадута на арамејском..

48Онда Лаван рече: „Нека ова гомила данас буде сведок између тебе и мене.“ Зато је названа Галед, 49али и Миспа, јер је Лаван рекао: „Нека Господ мотри на мене и на тебе кад не будемо видели један другога. 50Ако будеш злостављао моје ћерке, или ако поред мојих ћерки узмеш себи друге жене, па да и нико не буде био с нама, пази: Господ је сведок између мене и тебе.“

51Лаван још рече Јакову: „Ево, овде је гомила а овде је стуб који сам усправио да буде међа између мене и тебе. 52Сведок је ова гомила, а сведок је и овај стуб, да ја нећу прелазити ову гомилу да ти наудим, нити да ћеш ти прелазити овај стуб и ову гомилу да мени наудиш. 53Нека Бог Авра̂мов и бог Нахоров, и бог њиховог оца, суде међу нама.“

Јаков се тада заклео Страхом свога оца Исака. 54Затим је Јаков принео жртву на брду и позвао своју родбину на обед. Након обеда су преноћили на брду.

55У рано јутро Лаван устане, изљуби своје унуке и ћерке и благослови их. Затим крене и врати се у своје место.