Иоав готовит возвращение Авессалома в Иерусалим
1Иоав, сын Церуи, знал, что сердце царя тоскует по Авессалому. 2И послал Иоав в Текоа, чтобы привести оттуда одну хитрую женщину.
Он сказал ей:
– Притворись плачущей. Оденься в траур и не умащай себя благовониями. Веди себя как женщина, которая провела много дней в слезах, оплакивая умершего. 3Пойди к царю и скажи ему вот что.
И Иоав научил её, что нужно сказать.
4Когда женщина из Текоа вошла к царю, она поклонилась ему, пав лицом на землю, и сказала:
– Помоги мне, о царь!
5Царь спросил её:
– Что у тебя за беда?
Она сказала:
– Увы, я вдова, мой муж умер. 6У твоей рабыни было два сына. Они подрались друг с другом в поле, где не было никого, чтобы их разнять. Один из них убил другого. 7И вот против твоей рабыни поднялся весь клан. Люди говорят: «Выдай того, кто поразил своего брата, и мы предадим его смерти за жизнь его брата, которого он убил, пусть даже так мы истребим и единственного наследника». Они погасят последний уголёк, который у меня остался, и не оставят моему мужу на земле ни имени, ни потомка.
8Царь сказал женщине:
– Иди домой, я распоряжусь о тебе.
9Но женщина из Текоа сказала:
– Господин мой царь, пусть позор ляжет на меня и на семью моего отца, а царь и его престол будут невиновны.
10Царь ответил:
– Если кто-нибудь скажет тебе что-либо, приведи его ко мне, и он больше тебя не тронет.
11Она сказала:
– Тогда пусть царь помянет Вечного, своего Бога, чтобы не позволить мстителю за кровь убивать дальше и чтобы мой сын не погиб.
– Верно, как и то, что жив Вечный, – сказал он, – с головы твоего сына не упадёт на землю ни один волос.
12Тогда женщина сказала:
– Позволь твоей рабыне сказать слово господину моему царю.
– Говори, – ответил он.
13Женщина сказала:
– Почему же ты тогда замыслил подобное против народа Аллаха? Разве, говоря так, царь не обвиняет самого себя? Ведь царь не вернул своего изгнанного сына. 14Все мы должны умереть. Мы подобны воде, пролитой на землю, которую нельзя собрать. Но Аллах не отнимает жизнь, напротив, Он мыслит о том, как бы отверженный Им не остался отвергнутым.
15И вот я пришла, чтобы сказать это господину моему царю, потому что народ напугал меня. Твоя рабыня подумала: «Поговорю с царём, может быть, он сделает то, о чём просит рабыня его. 16Может быть, царь согласится избавить свою рабыню от руки того человека, который пытается отсечь и меня, и моего сына от наследия, которое дал нам Аллах».
17И вот твоя рабыня говорит: пусть слово господина моего царя принесёт мне покой, потому что господин мой царь, как ангел Аллаха, различающий, что есть добро, а что зло. Пусть Вечный, твой Бог, будет с тобой!
18Царь сказал женщине:
– Не утаи от меня того, о чём я тебя спрошу.
– Пусть господин мой царь говорит, – сказала женщина.
19Царь спросил:
– Не рука ли Иоава с тобой во всём этом?
Женщина ответила:
– Верно, как и то, что ты жив, господин мой царь, – никто не может уклониться ни вправо, ни влево от того, что говорит господин мой царь. Да, это твой раб Иоав научил меня сделать так и вложил эти слова в уста твоей рабыни. 20Твой раб Иоав сделал это, чтобы изменить нынешнее положение дел. Мудрость моего господина, как мудрость ангела Аллаха – он знает всё, что происходит на земле.
21Царь сказал Иоаву:
– Хорошо, я сделаю это. Ступай, возврати юношу Авессалома.
22Иоав поклонился ему, пав лицом на землю, и благословил царя.
Иоав сказал:
– Сегодня твой раб узнал, что нашёл у тебя расположение, господин мой царь, потому что царь исполнил просьбу своего раба.
23И Иоав отправился в Гешур и вернул Авессалома в Иерусалим. 24Но царь сказал:
– Пусть он идёт к себе домой. Он не должен видеть моего лица.
И Авессалом пошёл к себе домой, не увидев царского лица.
Примирение Давуда с Авессаломом
25Во всём Исраиле не было мужчины столь красивого, как Авессалом, которым бы так восхищались. От макушки до пят в нём не было никакого изъяна. 26Всякий раз, когда он стриг волосы на голове (он стриг волосы раз в год, когда они становились для него слишком тяжелы), он взвешивал их, и весили они около двух с половиной килограммов14:26 Букв.: «двести шекелей по царской весовой мере».. 27У Авессалома родились три сына и дочь. Дочь звали Фамарью, она была красавицей.
28Авессалом жил в Иерусалиме два года, не видя царского лица. 29И вот послал Авессалом людей за Иоавом, чтобы послать его к царю, но Иоав отказался прийти к нему. Тогда он послал людей во второй раз, но тот и на этот раз отказался прийти. 30Тогда он сказал своим слугам:
– Видите поле Иоава возле моего, у него там растёт ячмень. Идите и подожгите его.
И слуги Авессалома подожгли поле. 31Тогда Иоав встал и пришёл в дом Авессалома и сказал ему:
– Почему твои слуги подожгли моё поле?
32Авессалом сказал Иоаву:
– Я посылал к тебе сказать: «Приди, чтобы мне послать тебя спросить у царя: зачем я пришёл из Гешура? Мне было бы лучше, если бы я всё ещё оставался там!» Итак, я хочу видеть лицо царя, а если я в чём-нибудь виноват, пусть он предаст меня смерти.
33Иоав пошёл к царю и передал ему эти слова. Царь призвал Авессалома, и тот пришёл и поклонился царю лицом до земли. А царь поцеловал Авессалома.
Авесалом се враћа у Јерусалим
1Али Јоав, син Серујин, је знао да је царево срце наклоњено Авесалому. 2Стога је Јоав послао да му доведу једну мудру жену из Текује. Он јој рече: „Претварај се да си у жалости: обуци се у жалбену одећу и не мажи се мирисним уљем, као жена која многе дане жали за покојником. 3Потом иди цару и реци му ове речи.“ Јоав јој је рекао шта да каже.
4Кад је жена из Текује дошла цару, пала је ничице на земљу, поклонила се и рекла: „Помагај, царе!“
5Цар јој рече: „Шта те мучи?“
Она одговори: „Ја сам удовица; муж ми је умро. 6Твоја је слушкиња имала два сина. Њих двојица су се потукли у пољу, а није било никог да их растави. Један је ударио другог и убио га. 7Тада се цела породица дигла на твоју слушкињу, говорећи: ’Дај тог братоубицу да га погубимо ради живота који је одузео своме брату! Истребимо га иако је наследник!’ Међутим, тако ће ми угасити једину жеравицу која ми је остала, те се моме мужу неће сачувати ни име ни потомство на земљи.“
8Цар рече жени: „Иди кући, а ја ћу издати наредбу у твоју корист.“
9Жена из Текује рече на то цару: „Господару мој, царе, нека кривица падне на мене и на дом мога оца; а цар и његов престо су недужни.“
10Цар рече: „Ако ти неко запрети, ти га доведи мени; тај те више неће узнемиравати.“
11А она рече: „Нека цар то спомене Господу, твоме Богу, да крвни осветник не учини још горе зло, те затре мог сина.“
Он рече: „Живога ми Господа, твоме сину неће пасти ни длака с главе!“
12Тада жена рече: „Дозволи да твоја слушкиња каже још нешто моме господару, цару.“
Он јој рече: „Реци.“
13Она рече: „Зашто си наумио да урадиш исту ствар против народа Божијег? Доносећи овакву одлуку, цар осуђује самог себе, пошто не враћа онога кога је изгнао. 14Јер, ми морамо умрети; ми смо као вода кад се проспе на земљу, те се не може скупити. Но, Бог не узима живот, већ је изнашао начине да изгнани не остане у изгнанству.
15Ја сам, стога, дошла да кажем ово цару, своме господару, јер ме је народ уплашио. А твоја слушкиња је помислила: ’Обратићу се цару; можда ће цар учинити што његова слушкиња тражи. 16Наиме, цар ће чути, па ће избавити своју слушкињу из руку човека који хоће да истреби мене и мог сина с наследства Божијег.’
17Мислила је твоја слушкиња: ’Реч мога господара, цара, ће ме умирити, јер је мој господар, цар, као Анђео Господњи, који разликује добро од зла. Нека Господ, Бог твој, буде с тобом.’“
18Тада цар одговори жени: „Немој затајити од мене ништа што ћу те питати.“
Она одговори: „Нека мој господар говори.“
19Цар упита: „Да ли су Јоавови прсти заједно с тобом у целој овој ствари?“
Она одговори: „Живота ми твога, господару мој, царе, све је онако како је мој господар, цар, рекао; од тога се не може ни лево ни десно. Јесте, твој слуга Јоав ми је то заповедио; он ми је рекао да кажем све ове речи. 20Твој слуга Јоав је то учинио да би приказао ствар с друге стране, али мој господар је мудар као Анђео Божији, па зна све што се дешава у земљи.“
21Тада цар рече Јоаву: „Ево, урадићу то. Иди и доведи младића Авесалома.“
22На то је Јоав пао ничице на земљу, поклонио се и благословио цара, говорећи: „Данас твој слуга зна да сам нашао благонаклоност пред тобом, господару мој, царе, јер је цар учинио што је његов слуга тражио.“
23Јоав је, затим, устао и отишао у Гесур, па је довео Авесалома у Јерусалим. 24Међутим, цар рече: „Нека се врати у своју кућу, али преда мном нека се не појављује.“ Тако се Авесалом вратио у своју кућу, али пред царем се није појављивао.
25А у целом Израиљу није било човека кога су више хвалили због његове лепоте од Авесалома. На њему није било мане од темена до пете. 26Он је шишао своју косу на крају године, јер му је била тешка. Коса му је била тешка две стотине шекела14,26 Око 2 kg. царске мере.
27А Авесалом је имао три сина и једну ћерку, по имену Тамара, која је била веома лепа жена. 28Авесалом је живео у Јерусалиму две године а да се није појавио пред царем.
29Тада је Авесалом послао по Јоава, да би га послао цару, али он није хтео да дође к њему. Послао је по њега и други пут, али овај опет није хтео да дође. 30Авесалом рече својим слугама: „Јоавово поље је поред мога, а јечам је још на њему. Идите и запалите га!“ Тако Авесаломове слуге запале поље.
31Тада се Јоав диже и дође Авесалому у кућу, па му рече: „Зашто су твоје слуге запалиле моје поље?“
32Авесалом одговори Јоаву: „Ето, ја сам ти послао поруку: дођи овамо да те пошаљем к цару да кажеш: ’Зашто сам се вратио из Гесура? Било би ми боље да сам остао тамо!’ Зато ми допусти да видим цара, па ако сам крив за нешто, нека ме погуби!“
33Јоав оде цару и јави му, те цар позва Авесалома. Кад је дошао цару, поклонио се лицем до земље пред њим, а цар је пољубио Авесалома.
