Давуд и Ионафан заключают союз
1Давуд бежал из Найота в Раме, пришёл к Ионафану и спросил:
– Что я сделал? В чём провинился? Чем я согрешил против твоего отца, что он пытается лишить меня жизни?
2– Да не будет этого! – ответил Ионафан. – Ты не умрёшь! Мой отец не делает ничего, ни важного, ни пустякового дела, не рассказав мне. Зачем бы он скрывал это от меня? Ты ошибаешься!
3Но Давуд поклялся и сказал:
– Твой отец прекрасно знает, что ты расположен ко мне, и он сказал себе: «Ионафан не должен об этом знать, иначе он опечалится». Но верно, как и то, что жив Вечный и жив ты сам, – мне остался один шаг до смерти.
4Ионафан сказал Давуду:
– Я сделаю для тебя всё, что ты хочешь.
5Давуд ответил:
– Завтра праздник Новолуния20:5 Праздник Новолуния – исраильтяне, пользовавшиеся лунным календарём, праздновали начало каждого месяца, которое совпадало с новолунием (см. Чис. 28:11-15)., и я должен обедать вместе с царём, но отпусти меня, чтобы мне спрятаться в поле до послезавтрашнего вечера. 6Если твой отец заметит моё отсутствие, скажи ему: «Давуд очень просил меня позволить ему спешно отлучиться к себе в Вифлеем, потому что там сейчас ежегодное жертвоприношение за весь его клан». 7Если он скажет: «Хорошо», то твой раб в безопасности. Но если он выйдет из себя, ты можешь быть уверен, что он задумал злое дело. 8Окажи твоему рабу милость, ведь ты заключил с ним дружеский союз перед Вечным. Если я виновен, убей меня сам! Зачем вести меня к твоему отцу?
9– Да не случится этого с тобой! – сказал Ионафан. – Если бы я заподозрил, что мой отец решил причинить тебе зло, то разве я не сказал бы тебе?
10Давуд ответил:
– Кто сообщит мне, если твой отец ответит тебе сурово?
11– Пошли, – сказал Ионафан, – выйдем в поле.
И они вместе вышли в поле. 12Ионафан сказал Давуду:
– Пусть Вечный, Бог Исраила, будет свидетелем! Я непременно выспрошу всё у отца к этому времени завтра или послезавтра! Если он расположен к тебе, я пошлю к тебе человека и извещу тебя. 13Но если мой отец замышляет сделать тебе зло, то пусть Вечный сурово накажет меня, если я не дам тебе знать и не отпущу тебя, чтобы ты мог беспрепятственно уйти. Пусть Вечный будет с тобой, как был с моим отцом. 14Но и ты, пока я жив, будь ко мне милостив, как милостив к нам Вечный. 15А когда я умру, не откажи в милости моей семье вовек – даже тогда, когда Вечный истребит всех врагов Давуда с лица земли.
16Ионафан заключил союз с домом Давуда, говоря:
– Пусть Вечный призовёт к ответу врагов Давуда.
17И Ионафан заставил Давуда поклясться вновь, потому что он любил его, как самого себя. 18Затем Ионафан сказал Давуду:
– Завтра праздник Новолуния. Твоё отсутствие будет замечено, потому что твоё место будет пустым. 19Послезавтра ступай к месту, где ты прятался прежде, и жди там у камня Эзель. 20Я пущу в ту сторону три стрелы, словно стреляя в цель. 21Затем я пошлю мальчика и скажу: «Ступай, найди стрелы». Если я скажу ему: «Стрелы позади тебя, принеси их сюда», тогда приходи, потому что верно, как и то, что жив Вечный, – ты в безопасности, угрозы нет. 22Но если я скажу мальчику: «Стрелы впереди тебя», тогда уходи, потому что Вечный отсылает тебя. 23А что до дела, о котором мы говорили – помни, Вечный – свидетель между мною и тобой навсегда.
Жизнь Давуда в опасности
24Давуд спрятался в поле. Когда начался праздник Новолуния, царь сел есть. 25Царь сел на своё обычное место у стены, напротив Ионафана20:25 Или: «Ионафан встал»., Авнер сел рядом с Шаулом, но место Давуда осталось пустым. 26В тот день Шаул ничего не сказал, потому что думал: «Должно быть, с Давудом случилось что-нибудь, что сделало его ритуально нечистым, ну конечно же, он нечист». 27Но на следующий день, второй день месяца, место Давуда опять было пустым.
Тогда Шаул сказал своему сыну Ионафану:
– Почему сын Есея не вышел к столу ни вчера, ни сегодня?
28Ионафан ответил:
– Давуд очень просил меня позволить ему пойти в Вифлеем. 29Он сказал: «Отпусти меня, потому что наша семья совершает в городе жертвоприношение, и мой брат велел мне быть там. Если ты расположен ко мне, отпусти меня повидаться с братьями». Вот почему он не явился к царскому столу.
30Шаул разгневался на Ионафана и сказал ему:
– Ты негодный и мятежный сын! Разве я не знаю, что ты сговорился с сыном Есея себе же на стыд и на стыд матери, которая тебя родила? 31Пока сын Есея живёт на этой земле, ни ты, ни твоё царство не устоят. Пошли за ним, и пусть его приведут ко мне, потому что он должен умереть!
32– За что предавать его смерти? Что он сделал? – спросил отца Ионафан.
33Но Шаул метнул в него копьё, чтобы его убить. И Ионафан понял, что его отец решил убить Давуда. 34Ионафан поднялся из-за стола, пылая гневом, в этот день он не ел, потому что печалился о том, как постыдно его отец обходится с Давудом.
Прощание Давуда и Ионафана
35Утром Ионафан вышел в поле, чтобы встретиться с Давудом. С ним был мальчик. 36Он сказал мальчику:
– Беги и ищи стрелы, которые я пускаю.
Мальчик побежал, и он пустил стрелу впереди него. 37Когда мальчик достиг места, где упала стрела Ионафана, Ионафан крикнул ему вслед:
– Стрела дальше, впереди тебя!
38Затем он закричал:
– Спеши! Быстрее! Не останавливайся!
Мальчик подобрал стрелу и вернул своему господину. 39(Мальчик ничего не знал, только Ионафан и Давуд знали, в чём дело.) 40Ионафан отдал своё оружие мальчику и сказал:
– Ступай, отнеси это в город.
41После того как мальчик ушёл, Давуд встал из-за камня, пал лицом на землю и трижды поклонился Ионафану. Затем они поцеловали друг друга и вместе заплакали, но Давуд плакал больше.
42Ионафан сказал Давуду:
– Иди с миром, ведь мы поклялись друг другу в дружбе именем Вечного, сказав: «Вечный – свидетель между тобой и мной и между твоими и моими потомками навеки».
43И Давуд ушёл, а Ионафан вернулся в город.
Јонатанова оданост
1Давид је побегао из Најота код Раме па је дошао к Јонатану и рекао му: „Шта сам урадио? Шта је моја кривица? Чиме сам се огрешио о твога оца да ми ради о глави?“
2Јонатан му одговори: „Далеко било! Нећеш ти умрети! Мој отац не чини ништа, ни велико ни мало, а да ми то не повери. Зашто би мој отац крио то од мене? То не може бити.“
3Давид се још заклео: „Твој отац добро зна да сам стекао твоју наклоност, па мисли: ’Јонатан не сме сазнати за ово, да се не би ожалостио.’ Заиста, живога ми Господа, и живота ми твога, од смрти ме дели само један корак.“
4Јонатан рече Давиду: „Шта хоћеш да учиним за тебе?“
5Давид одговори Јонатану: „Сутра је младина, а ја морам да седнем с царем за трпезу. Ти ме пусти, а ја ћу се сакрити у пољу до треће вечери. 6Ако твој отац примети да сам одсутан, ти реци: ’Давид ме је усрдно молио да га пустим да отрчи до Витлејема, свога града, јер се тамо приноси годишња жртва за целу породицу.’ 7Ако он каже: ’У реду’ онда је твој слуга безбедан. А ако плане гневом, знај да је решио да ми науди. 8Стога буди милостив своме слузи, јер си ступио с њим у савез Господњи. А ако сам скривио нешто убиј ме сам. Зашто би ме водио к своме оцу?“
9Јонатан рече на то: „Далеко било! Кад бих заиста знао да је мој отац решио да ти науди, зар ти не бих то јавио?“
10Давид рече Јонатану: „Ко ће ми јавити ако твој отац одговори оштро?“
11Јонатан одговори Давиду: „Хајде, изађимо у поље.“ Њих двојица изађу у поље.
12Тада Јонатан рече Давиду: „Господ, Бог Израиљев, нека ми буде сведок! Прекосутра у ово време, искушаћу свога оца. Ако одговор буде повољан по Давида, а ја ти тада не пошаљем поруку да ти то обзнаним, 13нека Господ плати Јонатану и још више. Ако ли је мој отац наумио да ти науди, и то ми открије, ја ћу те пустити да одеш у миру. Нека Господ буде с тобом као што је био с мојим оцем. 14Ако још будем био жив, ти ћеш ми исказати Господњу милост, како не бих погинуо. 15А ти немој никада ускратити милости моме дому, чак и кад Господ истреби Давидове непријатеље с лица земље.“
16Тако је Јонатан склопио савез с домом Давидовим, говорећи: „Нека Господ тражи рачун од Давидових непријатеља.“ 17Јонатан је, затим, изнова заклео Давида својом љубављу, јер га је волео као свој живот.
18Јонатан рече Давиду: „Сутра је млади месец. Приметиће се да те нема, јер ће твоје место бити празно. 19Ти сиђи прекосутра и иди на оно место где си се сакрио кад се ствар догодила, и остани код камена Езела. 20Ја ћу одапети три стреле покрај камена, као да гађам мету. 21Ево, ја ћу послати момка к теби да нађе стреле. Ако кажем момку: ’Ено, стреле су онде крај тебе, донеси их!’, ти онда дођи, јер си безбедан; нема опасности, тако био жив Господ! 22А ако кажем момку: ’Ено, стреле су тамо подаље од тебе’, ти иди, јер те Господ шаље. 23Што се тиче овога што смо се ја и ти договорили, знај: Господ је сведок између мене и тебе довека.“
24Тако се Давид сакрио у пољу. Дошао је млади месец и цар је сео за сто да једе. 25Кад је цар, по свом обичају, сео на место до зида, Јонатан је устао, а Авенир је сео до Саула. Давидово место је било празно. 26Саул није ништа рекао тог дана, мислећи: „Нешто му се догодило. Мора да је нечист; свакако је нечист.“ 27Међутим, Давидово место је било празно и наредног дана након младог месеца. Саул упита свога сина Јонатана: „Зашто син Јесејев није дошао на обед ни јуче ни данас?“
28Јонатан одговори Саулу: „Давид ме је усрдно молио да га пустим да оде до Витлејема. 29Рекао је: ’Пусти ме, молим те, јер наша породица приноси жртву у граду. Брат ми је то лично наложио. Сад, ако сам стекао твоју наклоност, дозволи ми да скокнем и видим своју браћу.’ Зато није дошао за царев сто.“
30Саул на то плану гневом на Јонатана и рече: „Изроде и бунтовниче! Зар ја не знам да си стао на страну Јесејевог сина, на своју срамоту, и на срамоту мајке која те је родила? 31Јер све док син Јесејев живи на земљи нећеш бити безбедан ни ти ни твоје царство. Зато пошаљи по њега, нека га доведу к мени, јер је заслужио смрт.“
32Јонатан одговори своме оцу Саулу: „Зашто мора да се погуби? Шта је учинио?“
33Тада Саул баци копље на Јонатана да га прободе. Јонатан је схватио да је његов отац решио да убије Давида. 34Јаростан, Јонатан устане од стола. Тог другог дана младог месеца није јео, јер му је било жао Давида што га је његов отац осрамотио.
35Ујутро је Јонатан изашао у поље на састанак с Давидом. С њим је био и један млади момак. 36Јонатан рече момку: „Потрчи и нађи стреле које ћу одапети!“ Момак потрча, а Јонатан одапе стрелу преко њега. 37Кад је момак дошао до места куда је одапео стрелу, Јонатан викну за момком говорећи: „Није ли стрела тамо подаље од тебе?“ 38„Пожури, не стој!“ – довикну Јонатан за њим. Јонатанов момак покупи стреле и врати се своме господару. 39Момак није знао ништа; само су Јонатан и Давид знали у чему је ствар. 40Тада је Јонатан дао момку своје оружје и рекао му: „Однеси ово у град.“
41Момак оде, а Давид изађе из свог скровишта на југу, паде ничице на земљу и поклони се три пута. Затим су се изљубили, па су плакали заједно, нарочито Давид.
42Тада Јонатан рече Давиду: „Иди у миру, јер смо се заклели један другоме у име Господње, рекавши: ’Господ нека буде сведок између мене и тебе, и између мог потомства и твог потомства довека.’“
Давид је затим устао и отишао, а Јонатан се вратио у град.
