Прекращение потопа
1Но Аллах помнил о Нухе и о всех диких животных и скоте, которые были с ним в ковчеге, и Он послал ветер на землю, и воды стали убывать. 2Источники бездны и окна неба закрылись, и дождь перестал литься с неба. 3Вода медленно уходила с земли, и к сто пятидесятому дню она сильно убыла. 4На семнадцатый день седьмого месяца ковчег остановился на Араратских горах. 5Воды продолжали убывать до десятого месяца, и в первый день десятого месяца стали видны вершины гор.
6Через сорок дней Нух открыл окно, которое он сделал в ковчеге, 7и выпустил ворона, и тот улетал и прилетал обратно до тех пор, пока вода на земле не высохла. 8Потом Нух выпустил голубя, чтобы увидеть, сошла ли вода с поверхности земли, 9но голубь не нашёл сухого места, чтобы опуститься, и вернулся к Нуху в ковчег, потому что вода покрывала всю землю. Нух протянул руку и взял голубя обратно к себе в ковчег. 10Спустя семь дней он опять выпустил голубя из ковчега. 11Когда вечером голубь вернулся, в клюве у него был свежесорванный масличный лист. Тогда Нух понял, что вода сошла с земли. 12Он подождал ещё семь дней и снова выпустил голубя, и на этот раз голубь не вернулся.
13К первому дню первого месяца шестьсот первого года жизни Нуха земля высохла от воды. Нух поднял крышу ковчега, выглянул и увидел, что земля сухая. 14К двадцать седьмому дню второго месяца земля стала совершенно сухой.
15Тогда Аллах сказал Нуху:
16– Выйди из ковчега и ты, и твоя жена, и твои сыновья, и их жёны. 17Выведи наружу все живые существа, которые с тобой, – птиц, зверей и всех пресмыкающихся, чтобы они могли расти числом, и плодиться, и размножаться на земле.
18И Нух вышел из ковчега вместе со своими сыновьями, женой и жёнами своих сыновей. 19Все звери, и все пресмыкающиеся, и все птицы – всё, что движется по земле, – вышли из ковчега, один вид за другим.
Аллах заключает Своё священное соглашение с Нухом
20Нух построил Вечному жертвенник и принёс на нём жертву всесожжения из всех видов чистых животных и птиц. 21Вечный почувствовал приятный запах и сказал в сердце Своём: «Никогда впредь не стану Я проклинать землю из-за человека, хотя всякое помышление его сердца порочно с детства. И никогда впредь не уничтожу всех живых существ, как в этот раз.
22Пока существует земля,
не прекратятся сев и жатва,
холод и зной,
лето и зима,
день и ночь».
1Ипак, Бог се сетио Ноја и свих животиња и све стоке што је била с њим у пловилу; покренуо је ветар да дува над земљом и вода се повукла. 2Затворили су се извори бездана и окна на небесима, те је пљусак са неба престао. 3Вода се постепено повлачила са земље. Након стотину педесет дана вода је опала. 4А седамнаестога дана седмог месеца пловило се зауставило на бреговима Арарата. 5Вода је непрестано опадала до десетог месеца, а првог дана тог месеца су се показали планински врхови.
6Након четрдесет дана Ноје отвори прозор који је начинио, 7па пошаље гаврана који је одлетао и долетао док се вода на земљи није исушила. 8Онда је послао голубицу да види да ли се вода повукла са земље. 9Али голубица није нашла чврсто тло да спусти своје ноге, па се вратила к Ноју у пловило зато што је вода још увек покривала целу земљу. Он пружи руку, узме голубицу и унесе је к себи у пловило. 10Сачекао је још седам дана па је поново послао голубицу из пловила. 11Голубица се вратила увече, и гле, у кљуну јој свеж маслинов лист. По томе је Ноје знао да је опала вода са земље. 12Онда је причекао још седам дана па је послао голубицу. Но, она му се није више вратила.
13Шест стотина прве године Нојевог живота, првог месеца, првог дана у месецу, вода се повукла са земље. Ноје скине поклопац са пловила, погледа, а оно, површина земље сува. 14Другог месеца, двадесет седмога дана у месецу, земља је била сува.
15Бог рече Ноју: 16„Изађи из пловила ти, твоја жена, твоји синови и жене твојих синова с тобом. 17Са собом поведи сва жива бића, све животиње које су с тобом: птице, стоку и све гмизавце што пузе по земљи. Нека врве земљом, плоде се и множе се по земљи!“
18И Ноје изађе са својим синовима, са својом женом и са женама својих синова. 19И све животиње, сви гмизавци, све птице, сва створења што пузе по земљи изађу из пловила, врста за врстом.
20Тада Ноје сагради жртвеник Господу, те узме од све чисте стоке и свих чистих птица и принесе на жртвенику жртве свеспалнице. 21Господ омириса угодни мирис, па рече у свом срцу: „Никад више нећу земљу изручити проклетству због човека, јер су човекове намере зле од детињства, нити ћу икад више уништити сва жива бића која сам створио.
22Све док буде земље,
сетве и жетве,
студени и врућине,
лета и зиме,
дана и ноћи,
никада неће престати.“
