1Вечный сказал Мусе:
– Покинь это место, ты и народ, который ты вывел из Египта, и иди в землю, которую Я клялся дать Ибрахиму, Исхаку и Якубу, сказав: «Я дам её твоим потомкам». 2Я пошлю перед тобой Ангела и прогоню хананеев, аморреев, хеттов, перизеев, хивеев и иевусеев. 3Идите в землю, где течёт молоко и мёд. Но Я не пойду с вами, чтобы не погубить вас в дороге, потому что вы – упрямый народ.
4Услышав эти грозные слова, народ зарыдал, и никто не надевал украшений. 5Ведь Вечный сказал Мусе:
– Скажи исраильтянам: «Вы – упрямый народ. Даже если бы Я прошёл с вами хоть немного, Я погубил бы вас. Снимите же украшения, а Я решу, что делать с вами».
6И у горы Синай33:6 Букв.: «у горы Хорив». Хорив – другое название горы Синай. исраильтяне сняли свои украшения.
Шатёр встречи
7Муса поставил шатёр за лагерем, поодаль, и называл его «шатёр встречи». Всякий, кто хотел спросить Вечного, шёл к шатру встречи за лагерь. 8Всякий раз, когда Муса шёл к шатру, народ поднимался и, стоя у входа в свои шатры, смотрел на Мусу, пока тот не входил в шатёр. 9Когда Муса входил в шатёр, облачный столб опускался и стоял у входа, пока Вечный говорил с Мусой. 10Когда народ видел у входа в шатёр облачный столб, они вставали и кланялись у входа в свои шатры. 11Вечный говорил с Мусой лицом к лицу, как человек говорит со своим другом. Потом Муса возвращался в лагерь, но его молодой помощник Иешуа, сын Нуна, не покидал шатра.
Муса и слава Вечного
12Муса сказал Вечному:
– Ты велел мне: «Веди этот народ», но не дал знать, кого пошлёшь со мной. Ты сказал: «Я знаю тебя по имени. Ты нашёл у Меня милость». 13Если так, то научи меня Твоим путям, чтобы мне познавать Тебя и находить у Тебя милость и впредь. Вспомни: эти люди – Твой народ.
14Вечный ответил:
– Я Сам пойду с тобой и дам тебе покой.
15Тогда Муса сказал:
– Если Ты не пойдёшь с нами, то и не выводи нас отсюда. 16Откуда станет известно, что Ты благосклонен ко мне и Своему народу, если Ты не пойдёшь с нами? Что ещё отличит меня и Твой народ от прочих народов на земле?
17Вечный сказал Мусе:
– Я сделаю то, о чём ты просишь, потому что благосклонен к тебе и знаю тебя по имени.
18Тогда Муса сказал:
– Прошу, покажи мне Свою славу.
19Вечный сказал:
– Я покажу всё Своё великолепие и возвещу Своё имя – Вечный. Я проявлю милосердие к тем, к кому Я хочу его проявить, и помилую тех, кого Я хочу помиловать. 20Но лица Моего ты не увидишь, потому что никто не может увидеть Меня и остаться в живых.
21Вечный сказал:
– Вот место рядом со Мной – встань тут на скале. 22Когда будет проходить Моя слава, Я поставлю тебя в расселину скалы и покрою тебя рукой, пока не пройду. 23Когда Я уберу руку, ты увидишь Меня сзади, но Моего лица не будет видно.
Народ напушта гору Синај
1Господ рече Мојсију: „Иди! Иди одавде горе, ти и народ који си извео из Египта, и пођи горе у земљу за коју сам се заклео Аврахаму, Исаку и Јакову: ’Даћу је твом потомству.’ 2А ја ћу послати пред тобом Анђела и истераћу Хананце, Аморејце, Хетите, Фережане, Евејце и Јевусејце 3и довести вас у земљу којом теку млеко и мед. Ја нећу поћи горе с тобом, да вас не бих истребио на путу, јер сте народ тврдоврат.“
4Кад је народ чуо ове оштре речи, толико се ожалостио да нико није ставио на себе накит. 5Господ рече Мојсију: „Реци Израиљцима: ’Ви сте народ тврдоврат. Кад бих само за трен ишао горе са вама, побио бих вас. Зато скините са себе накит, а ја ћу видети како да поступим с вама.’“ 6Тако су Израиљци поскидали са себе накит код горе Хорив.
Шатор од састанка
7Мојсије је узео шатор и поставио га далеко изван табора. Назвао га је шатор од састанка. Ко год је хтео да тражи вољу Господњу, одлазио би у шатор од састанка који се налазио изван табора. 8А када би Мојсије одлазио у шатор, сав народ би устајао и свако би стајао на улазу у свој шатор и гледао за Мојсијем све док овај не уђе у шатор. 9Кад би Мојсије ушао у шатор, стуб облака би се спуштао и стајао на улазу у шатор, док је Господ разговарао са Мојсијем. 10Када би народ видео да стуб облака стоји на улазу у шатор, сав народ би устајао и свако би се клањао на улазу свога шатора. 11Господ је разговарао с Мојсијем лицем у лице, као што би неко разговарао са својим пријатељем. Мојсије би се затим вратио у табор. Међутим, његов помоћник Исус, син Навинов, младић, не би напуштао шатор.
Господ пристаје да путује са Израиљцима
12Мојсије се обрати Господу: „Ти си ми рекао: ’Поведи овај народ’, али ми ниси објавио кога ћеш послати са мном. Ти си такође рекао: ’Познајем те по имену, и ти си нашао наклоност преда мном.’ 13Ако сам, дакле, нашао наклоност пред тобом, откриј ми своје путеве да бих те познавао и да бих и даље налазио твоју наклоност. Узми у обзир да је овај народ твој народ.“
14Господ на то рече: „Ја лично ћу поћи с тобом, и тако те успокојити.“
15Мојсије рече: „Ако ти лично не пођеш са нама, не изводи нас одавде горе. 16Како ће се знати да сам нашао наклоност пред тобом, ја и твој народ, ако не по томе што ћеш поћи са нама? По томе ћемо се разликовати, ја и твој народ, од свих других народа на земљи.“
17Господ рече Мојсију: „Учинићу све што си тражио, зато што си нашао наклоност преда мном и зато што те познајем по имену.“
18Мојсије замоли: „Покажи ми своју славу.“
19„Учинићу да моја доброта прође поред тебе – рече Господ – и изговорићу пред тобом своје име Господ. Смиловаћу се коме хоћу да се смилујем, и исказаћу милосрђе коме хоћу да искажем милосрђе. 20Моје лице не можеш видети – рече – јер ниједан човек ме не може видети и остати у животу.“
21Господ рече: „Ево, овде код мене је једно место; стани на ову стену. 22Кад моја слава буде пролазила, ставићу те у процеп стене и заклонити те својом руком док не прођем. 23Онда ћу склонити своју руку, па ћеш ме видети с леђа. Но, моје лице се не може видети.“
