Ответ Аюба
1Тогда Аюб ответил:
2– Ну, конечно же, только вы люди,
и мудрость умрёт вместе с вами!
3И у меня есть ум, как у вас;
я ничем не хуже вас,
да и кто же всего этого не знает?
4Я стал для друзей посмешищем,
а ведь я к Аллаху взывал, и Он мне отвечал!
Я, праведный и безупречный,
стал посмешищем!
5Кто, находясь в благополучии, презирает несчастного,
тот вскоре и сам поскользнётся.
6Шатры грабителей в безопасности,
и те, кто гневит Аллаха, спокойны,
словно Аллах у них в руках.
7Но спроси у животных, они научат тебя,
у небесных птиц, они тебе скажут.
8Побеседуй с землёй, она наставит тебя,
и рыбы морские тебе возвестят.
9Кто среди них не знает,
что всё это сделала рука Вечного?
10Жизнь всякой твари в Его руке,
как и дыхание всякого человека.
11Разве не ухо различает слова
и не язык распознаёт вкус пищи!
12Разве не у старейших мудрость?
Разве долгая жизнь не приносит разум?
13Да! Но у Аллаха и мудрость, и сила,
у Него и совет, и разум.
14Что Он разрушил, не восстановится,
кого Он заключил, не выйдут на волю.
15Он удержит воды, и будет засуха,
отпустит – они затопят землю.
16У Него всесилие и премудрость,
в Его власти и обманутый, и обманщик.
17Советчиков Он гонит босыми
и глупцами делает судей.
18У царей Он развязывает пояса мантии
и обвязывает им бёдра повязкой раба.
19Священнослужителей Он гонит босыми
и низвергает сильных.
20Он лишает речи искусных советников
и отбирает разум у старцев.
21Он покрывает позором знатных
и лишает оружия могучих.
22Он открывает глубины тьмы
и выводит на свет сокрытое во мраке.
23Он возвышает и губит народы,
умножает их и рассеивает.
24Он лишает рассудка земных владык
и шлёт их в пустыню, где нет пути.
25Бредут они на ощупь в темноте, без света,
и шатаются, словно пьяные.
Јов
1А Јов је одговорио овим речима:
2„Несумњиво, баш ви сте ми људи
с којима ће и мудрост да сконча!
3Али и ја имам памет попут ваше,
ништа гори од вас нисам.
И ко још не зна ове ствари?
4Ја сам на подсмех пријатељу своме,
ја, који сам зазвао Бога и он ми се одазвао.
На подсмех је човек праведан,
човек беспрекоран.
5’Он је за пропаст и презир’ –
став је безбрижнога –
’Гурнути треба онога
што му ноге посрћу!’
6А у шаторима окрутних је мир,
спокојни су они што Бога изазивају
и они што у руци својој бога свога носе12,6 Последњи део стиха може да се преведе и као: премда их Бог у шаци држи..
7Али, молим те, питај животиње
и поучиће те;
и птице на небу
нека ти кажу!
8Са земљом попричај и поучиће те,
рибе у мору ће ти казивати.
9Ко од њих још не зна
да је ово начинила Господња рука?
10У његовој је руци душа свега живог
и дах тела човечанства целог.
11Не разазнаје ли ухо речи
ко што непце храну проба?
12Не долази ли мудрост с годинама
и разборитост са данима многим?
13Са Богом су и мудрост и снага,
његови су и савет и разборитост.
14Гле, што он разгради, нико не сагради;
кад он човека затвори и нико га не ослободи.
15Гле, он воде задржава и оне пресуше;
он их ослобађа и земља је изрована.
16Са њим су снага и поуздана мудрост,
заведени и заводник су његови.
17Он босоноге одводи саветнике
и слуђује судије.
18Цареве он распојасава,
каишом им опасује бедра.
19Он босоноге одводи свештенике
и свргава властодршце.
20Поузданим усне он затвара,
проницљивост старцима односи.
21На племиће он презир излива,
делијама каиш откопчава.
22Он из мрака објављује недокучиве ствари,
мрклу таму износи на светло.
23Народе он великим чини и сатире их;
умножи народе, па их распрши.
24Он узима разум старешинама народа земаљских,
чини да лутају пустаром беспутном.
25Они у мраку пипају, без светла,
а он чини да посрћу ко пијанци.
