Священное Писание (Восточный перевод), версия с «Аллахом»

Руфь 1:1-22

Переселение Эли-Малика и его семьи в Моав

1В дни, когда в Исраиле правили судьи1:1 В период после завоевания Ханаана и до восшествия на престол царей Аллах ставил вождей, называемых судьями, которые защищали и управляли исраильским народом. Об этом можно прочитать в книге Судей., в стране случился голод, и один человек из Вифлеема в Иудее вместе со своей женой и двумя сыновьями отправился жить в страну Моав1:1 Моав – горная страна, располагавшаяся к востоку от Мёртвого моря, на той территории, которая сегодня является западной частью Иордании.. 2Этого человека звали Эли-Малик, его жену – Наоми, а двоих его сыновей – Махлон и Килеон. Они были ефрафяне из Вифлеема, что находится в Иудее. Они пришли в Моав и жили там.

3Позже Эли-Малик, муж Наоми, умер, и она осталась с двумя сыновьями. 4Они женились на моавитянках – одну из них звали Орфа, а другую Руфь. После того как они прожили там около десяти лет, 5Махлон и Килеон тоже умерли, и Наоми осталась без своих сыновей и мужа.

Наоми возвращается в Вифлеем

6Услышав в Моаве, что Вечный1:6 Вечный – на языке оригинала: «Яхве». Под этим именем Всевышний открылся Мусе и народу Исраила (см. Исх. 3:13-15). См. пояснительный словарь. пришёл на помощь Своему народу и дал им богатый урожай, Наоми со своими снохами собралась вернуться домой. 7Вместе с ними она покинула место, где жила, и отправилась в дорогу, которая должна была привести их обратно в землю Иуды.

8Но по пути Наоми сказала своим снохам:

– Возвратитесь каждая в дом своей матери. Пусть Вечный будет милостив к вам, как вы были милостивы к вашим умершим мужьям1:8 Вероятно, здесь говорится об отношении этих женщин к своим мужьям, когда те были ещё живы и, возможно, о том, что они продолжали своими действиями и поведением оказывать уважение их памяти и после их смерти (см. 2:20; 2 Цар. 9:1). И хотя иудеи могли помнить и чтить своих умерших родственников или предков, Аллах строго-настрого запретил всякое общение с мёртвыми и поклонение им (см. Втор. 18:10-13; Ис. 8:19-20; Лк. 16:19-31). и ко мне. 9Пусть Вечный даст каждой из вас найти приют в доме у нового мужа.

Она поцеловала их, и они громко заплакали 10и сказали ей:

– Мы пойдём с тобой к твоему народу.

11Но Наоми сказала:

– Возвратитесь домой, мои дочери. Зачем вам идти со мной? Разве у меня будут другие сыновья, которые смогут стать вам мужьями?1:11 По законам Таурата, если кто-либо умирал бездетным, то его брат, или ближайший родственник, должен был жениться на его вдове (см. Втор. 25:5-10). В таком случае рождённый у них первенец считался сыном умершего и его наследником. 12Возвратитесь домой, мои дочери; я уже слишком стара, чтобы у меня был другой муж. Даже если бы я думала, что у меня ещё есть надежда, – даже если бы этой ночью я была с мужем, а потом родила сыновей, – 13разве вам можно ждать, пока они вырастут? Можно ли вам оставаться всё это время незамужними? Нет, мои дочери. Моя горечь слишком тяжела для вас, потому что рука Вечного обратилась против меня!

14И тут они снова громко заплакали. И Орфа поцеловала свою свекровь на прощание, но Руфь осталась с ней.

15– Гляди, – сказала Наоми, – твоя невестка возвращается к своему народу и своим богам. Возвращайся и ты с ней.

16Но Руфь ответила:

– Не уговаривай меня покинуть тебя или отвернуться от тебя. Куда пойдёшь ты, туда и я, и где ты остановишься, там остановлюсь и я. Твой народ будет моим народом и твой Бог – моим Богом. 17Где умрёшь ты, умру и я и там буду похоронена. Пусть Вечный сурово накажет меня, если что-нибудь, кроме смерти, разлучит меня с тобой.

18Когда Наоми поняла, что Руфь твёрдо решилась идти с ней, она перестала её уговаривать.

19Обе женщины пошли дальше, пока не пришли в Вифлеем. При их появлении весь город пришёл в движение, и женщины восклицали:

– Неужели это Наоми?

20– Не зовите меня Наоми («приятная»), – сказала она им. – Зовите меня Мара («горькая»), потому что Всемогущий сделал мою жизнь очень горькой. 21Я вышла отсюда в достатке, но Вечный вернул меня обратно ни с чем. Зачем звать меня Наоми? Вечный заставил меня страдать1:21 Или: «свидетельствовал против меня»., Всемогущий навёл на меня беду.

22Так Наоми вернулась из Моава с моавитянкой Руфью, своей снохой. Они пришли в Вифлеем в начале жатвы ячменя.

New Serbian Translation

Књига о Рути 1:1-22

Рута и Нојемина

1У оно време када су владале судије, настала је глад у земљи. Тада је један човек из Витлејема у Јуди отишао да живи као дошљак у моавској земљи са својом женом и своја два сина. 2Човек се звао Елимелех а жена му се звала Нојемина. Његова два сина звала су се Малон и Хелеон. Они су били Ефраћани из Витлејема Јудиног. Дошли су у моавску земљу и тамо се населили.

3А онда је Елимелех умро, и Нојемина је остала сама са своја два сина. 4Они су се оженили Моавкама: једна се звала Орфа, а друга Рута. Тамо су живели десетак година. 5Међутим, умрли су и Малон и Хелеон, те је жена остала и без своја два сина и без свога мужа.

6Тада се Нојемина спремила да се са својим снахама врати из моавске земље. Чула је, наиме, у моавској земљи, да је Господ милостиво погледао на свој народ и дао му хране. 7Изашла је из места где је живела, па је са своје две снахе кренула на пут да се врати у Јудину земљу.

8Тада је Нојемина рекла својим двема снахама: „Вратите се свака дому своје мајке. Нека вам Господ искаже милост, као што сте ви учиниле покојницима и мени. 9Нека Господ да свакој од вас да нађе починка у дому свога мужа.“

Онда их је пољубила. Оне на то бризнуше у гласан плач 10и рекоше јој: „Не, вратићемо се с тобом к твоме народу.“

11Нојемина рече: „Вратите се, ћерке моје. Зашто бисте ишле са мном? Имам ли још синова у утроби да вам буду мужеви? 12Стога се вратите, ћерке моје, идите. Ја сам сувише стара за удају. Чак и да кажем себи: ’Има још наде за мене’, па се још ове ноћи удам и родим синове, 13зар бисте чекали док одрасту? Зар бисте због њих остале неудате? Не, ћерке моје, моја је мука већа него ваша, јер се рука Господња подигла на мене.“

14Оне опет бризнуше у гласан плач. Орфа се, затим, пољупцем опростила од своје свекрве, а Рута је остала с њом.

15Нојемина рече: „Ево, твоја се јетрва вратила своме народу и својим боговима. Врати се и ти за својом јетрвом.“

16Рута одговори: „Не терај ме да те оставим и да одем од тебе, јер куда ти кренеш, кренућу и ја, и где се ти настаниш, настанићу се и ја. Твој је народ мој народ, и твој Бог је мој Бог. 17Где ти умреш, умрећу и ја и тамо ћу бити сахрањена. Нека ми Господ учини тако, и још више, ако ме чак и смрт растави од тебе.“

18Кад је Нојемина видела да је чврсто решила да иде с њом, престала је да је одговара. 19Тако су њих две наставиле пут док нису дошле у Витлејем. Кад су стигле у Витлејем, цео се град ускомешао због њих. Жене су говориле: „Је ли то Нојемина?“

20Она им је одговорила: „Не зовите ме више Нојемина, него ме зовите Мара1,20 Мара значи: горчина, јад., јер ми је Свемоћни доделио веома горку судбину. 21Отишла сам с обиљем а Господ ме је вратио без ичега. Зашто ме зовете Нојемина кад је Господ сведочио против мене, и кад је Свемоћни довео несрећу на мене?“

22Тако се Нојемина вратила са својом снахом Рутом Моавком из моавске земље. Дошле су у Витлејем на почетку жетве јечма.